Piše Miljana Nešković: Zabrana kretanja u Beogradu

Dok oni donose medalje kući, po prestonici Srbije je teško kretati se uzdignute glave. Nije metafora. Iako se glavne ulice najviše slikaju i kroz njih prolazi najviše saobraćaja, život pešaka dešava se mnogo više u sporednim ulicama, koje su u Beogradu poput malih džungli – namenjene jakima i spretnima. Ne tolerišu decu, ne tolerišu starije, ne tolerišu ni invalidska kolica. I da, „pešacima“ se u srpskom jeziku i u Zakonima smatraju i osobe koje koriste invalidska kolica.Napukli i krivi pločnici, parkirani automobili gde im nije mesto, krcati kontejneri... Čak i pod uslovom da možeš da hodaš samostalno, bez kola u Beogradu imaš dve opcije - da polomiš nogu ili da se navikneš da gledaš svakog trenutka ispred sebe. Posmatranje neba ili pogleda ljudi posle nekog vremena izađe iz navike.Kako ne mogu svi da zaobiđu svaku rupu, a ni da se provuku između džipa i žive ograde na uskom kosom trotoaru korisnika i korisnica invalidskih kolica, osoba sa poteškoćama u kretanju, ali i drugim smetnjama na ulicama Beograda jednostavno nema. Nema ih u kafićima, ni u pozorištima. Nema ih na autobuskim stanicama, a ni u supermarketima. Nisu ni ispred svojih zgrada, jer prečesto nemaju rampu u sopstvenoj zgradi. Time su na neki način osuđeni na večiti kućni pritvor iako ništa nisu pravno skrivili.Srbija ima jasan Zakon o zaštiti diskriminacije, koji između ostalog kaže da „Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili PROPUŠTANJEM, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj“. Za nepoštovanje ovog zakona postoje predviđene finansijske kazne. Nikad nisam čula da su ih u Srbiji platile banke, restorani, gradilišta ili bilo ko.U gradovima poput Beča ili Budimpešte na primer, takve kazne se plaćaju, a korisnici kolica su slobodni ljudi. Žive samostalno, imaju društveni i poslovni život. Mi takve gradove još uvek nemamo. Nisam sigurna ni da smo svi svesni koliko je ovo veliki problem za jedno društvo.Prošle nedelje sam sa Crvenog krsta rešila da prošetam do Voždovca. Ta „šetnja“ podrazumevala je zaobilaženje gomile peska i neminovno hodanje po kolovozu uz izbegavanje mahnitog saobraćaja, jer su lokalna gradilišta zauzela važne delove trotoara. Niko se nije potrudio da prolaz za pešake održi funkcionalnim i tokom gradnje. Ne da tuda ne bih nikad mogla da prođem u invalidskim kolicima, nego ne bih mogla da prođem ni da sam išla gurajući kolica za bebu. Da sam kojim slučajem probala, sa gradilišta bih verovatno mogla da čujem komentare tipa: „Gde si ti pošla ovuda u kolicima?“ U društvu koje ne brine o sebi, bezobzirno ponašanje od strane onih koji krše propise se podrazumeva.Nijedan lokalni kafić nije imao rampu. Sudeći po prilazima, ni skupi restorani u kojima predjelo košta kao nečija dnevnica nisu zainteresovani za goste u kolicima. Dakle, u Srbiji neki ljudi možda mogu da osvoje medalje na paraolimpijskim igrama, ali ne mogu da pojedu paštetu od guščije džigerice na Voždovcu. Čak ni sve banke nemaju rampu predviđenu za ulazak korisnika kolica, što je poseban nivo bahatosti.Ulice, javni objekti, sve ono što čini grad trebalo bi da bude namenjeno pre svega za aktivnu upotrebu od strane ljudi. To je koncept urbanizacije. No, dovoljna je jedna šetnja Beogradom da bude jasno da živimo u državi u kojoj kad kažeš „ljudi“, to ne znači baš svi ljudi. I to nema veze sa idejom o tome šta je većina. Iako nemaju svi ljudi potrebu za korišćenjem kolica za kretenje, svi su nekad bili bebe, i svi koji imaju sreće da požive jednom ostare. Zanemarivanje tako velikog opusa ljudskih sudbina i prepuštanje slučaju svih sem onih „najjačih“ nije opis života u modernom gradu. Tako ne izgleda civilizovano društvo, a ni država. To može biti samo džungla. U našem slučaju, džungla je betonska, nepravedna, zagušljiva i na izmaku snage.