Parohijski dom seoske crkve u Marišću kod Kragujevca, jedinstveno je mesto kakvo ne postoji nigde u Srbiji. Skladan i moderan objekat novije gradnje pretvoren je u Dnevni centar za decu sa poteškoćama u razvoju, a sve voljom i upornošću seoskog sveštenika protojereja Bojana Dimitrijevića. Kroz ovaj Centar, već pet godina, nedeljno prolazi po 45-oro dece, kojima sveštenik Bojan zna ime, sve osobenosti i navike, oslovlja ih po nadimcima, a uvek je tu i za njihove rodtelje da im pruži reči nade i ohrabrenja.
Svakog radnog dana, u Dnevnom centru Parohijskog doma, po četiri sata boravi između sedam i 12 dece i adolescenata sa različitim poteškoćama u razvoju. Sa njima po posebnom programu rade defektolozi, psiholozi i medicinska sestra, a ceo koncept dnevnog boravka osmišljen je u sradnji sa specijalnom školom ’’Vukašin Marković’’ koju deca inače pohađaju. Kada završe sa nastavom u školi, kombi dolazii po njih, odvozi ih u Parohijski dom gde borave celo popodne sve do 20 sati. Za njih je obezbeđen obrok,
a vreme provode u kreativnim radionicama i igri u prostranom i lepo uređenom crkvenom dvorištu.
Svakog dana u Dnevnom centru je druga grupa dece i tako je već pet godina.
Ovaj, već dobro uhodani program, sa olakšanjem su prihvatili i roditelji, a kao posebnu prednost navode, dodatno vreme za neke porodične obaveze „dok su im deca na sigurnom“.
Sveštenik Bojan Dimitrijević (46), postao je paroh u Maršiću 2005. godine, a za Nova.rs otkriva da je na mestu, gde se danas nalazi Dnevni cenar, bila ledina zarasla u korov i trnje, zatrpana šutom od izgradnje crkve koja je tada bila u toku. Tu gomilu ’’svega i svačega’’, ovaj preduzimljivi sveštenik, video je kao potencijal, koji može da se iskoristi za dobrobit zajednice „Plikom jedne posete Bančenskom manastiru u Ukrajini, video sam da oni brinu o više stotina dece sa smetnjama u razvoju, o deci bez roditeljskog staranja i velikom broju dece rođenom sa HIV-om, koju roditelji nisu hteli da uzmu. Tada sam video da crkva zaista može na takav način da se uključi i da pokrije tu vrstu socijalne sfere. Nisam mogao da prestanem da razmišljam o tome, samo mi je to bilo u glavi.
Stalno sam mislio, kako, gde, od kog novca… bilo je bezboj pitanja. Ali, na sreću, Bog je sve to udesio da dođe na svoje mesto‘‘, priča Bojan kako je nastala ideja o pokretanju Dnevnog centra, koji danas funkcionište zahvaljujući dobroj volji i donatorima.
Na ledini pored crkve Svetog Vasilija Velikog, počeo je da niče parohijski dom, koji „po službi“ pripada svešteniku da u njemu živi sa porodicom. Međutim, Bojan nikada nije ni planirao tu da živi, već je uporno radio na prikupljanju dokumentacije i donatora, kako bi svoju ideju sproveo u delo.
Kaže, da mu danas nije teško, da svakodnevno iz rodne Dobrovodice, sela u okolini Batočine, putuje po
25 kilometara do svoje parohije, jer mu je „srce na mestu“.
„Ništa nije nemoguće, kad znaš da radiš pravu stvar“
„Kada sam sa prijateljima i drugm sveštenicima, počeo da pričam o svojoj ideji, najiskrenije, većina ljudi je to doživljavala kao nešto nemogće. Pitali su – kako, pa to košta, potreban je stručni kadar, treba mnogo toga… Krenuli smo jedno po jedno i onda su stvari počele same da se slažu jedna na drugu i da polako sve dolazi na svoje mesto. Znao sam i osećao da je ovo prava stvar“, priča Bojan i ne krije svoje osećanje zadovoljstva i radosti.
Dnevi centar izgrađen je i otvoren 2017. godine uz blagoslov episkopa Šumadijskog Jovana, a zahvaljujući donatorima, uglavnom ljudima iz dijaspore, obezbeđen je kombi za prevoz dece, didaktička pomagala, novčana sredstva za sedam stručnih radnika, kao i za svakodnevnu pripremu obroka.
Sveštenik Bojan kaže i da je kombi, koji su dobili od italijanske organizacije ONLUS, „zlata vredna donacija‘‘ i objašnjava da jedino tako Dnevni centar ima smisla. U suprotnom, priča on, roditelji bi bili „zarodbljeni‘‘ obavezom da decu dovoze i odvoze, čime bi bili na gubitku i vremena i novca.
Deca sa smetnjama u razvoju posle 25. godine postaju „nevidljiva za sistem“ Majka autističnog mladića koji dolazi u ovaj Centar, ujedno i predsednica Udruženja za podršku osobama sa autzmom, Danijela Nešović, za Nova.rs ističe da su najveći strahovi roditelja, šta će biti sa njihovom decom kada se ugasi biološka porodica. Dodaje da deca koja se školuju u specijalnim školama do 25. godine mogu da koriste usluge produženog boravka pri tim školama, a da posle „nemaju gde“.
Ovaj dnevni boravak pri crkvi je prava stvar i nadam se pomak ka otvaranju društva i šire sagledavanje problema sa kojima živimo mi roditelji. I mi imamo potrebe kao i sve druge porodice, moramo da odemo kod lekara, kod frizera, pa i da se vidimo sa prijateljima. Kada su naša deca u ovom boravku ne brinemo za njih i to vreme možemo da iskoristimo za sebe. Ali, brinemo šta će biti sa njima posle 25. godine, kada administrativno postanu nevidljivi. Tada se automatski i porodica gura u socijalnu kategoriju, potpuno nepravedno, zato što roditelj ne može da radi, već mora da bude kod kuće i da čuva svoje dete, a to nije dobro, ni za decu, ni za porodicu‘‘, ukazuje ova majka.
Sveštenik: ‘‘Planiramo izgradnju još jednog objekta‘‘ Dnevni boravak pri crkvi u Maršiću, postao je mesto, koje deca sa teškoćama u razvoju doživljaju kao poznato i prijatno okruženje. Međutim, seoski paroh, iako zadovoljan ostvarenim ciljem, nije se zaustavio samo na tome. Otkriva nam, da je u planu izgradnja novog objekta, koji će biti prilagođen i licenciran za dnevni i višednevni boravak dece i mladih sa razvojnim smetnjama.
Zahvaljujući donatorima, od meštana je otkupio 60 ari zemlje uz samu crkvenu ogradu, a kako bi administrativno sve bilo čisto, osnovao je i Udruženje „Sveti Vasilije Veliki“, koje je i zvanično upisano kao vlasnik zemljišta. „U novoj zgradi imaćemo kapacitete i za višednevni boravak dece i mladih sa smetnjama. Naši redovni donatori prepoznali su da radimo dobru stvar, pa imamo njihovu podršku i za novu zgradu. Najveću zahvalnost dugujemo našim ljudima u Americi. Slobodno mogu da kažem da ovaj Centar ne bi mogao da zaživi ovako, da nije bilo pomoći dve srpske porodice. To su Marina i Luka Nikolić iz Čikaga i Fondacija ‘‘Kristina‘s kids‘‘ koju su u znak sećanja na preminulu ćerku osnovali Mira i Predrag Stojanivić iz Milvokija. Oni su naši najveći donatori i ja sam im do neba zahvalan zbog svega što čine za nas‘‘, zaključio je na kraju ovaj sveštenik, koji nam svojim delima daje primer kako treba da prihavtimo i razumemo, one koji su drugačiji od nas.
Bonus video: Autizam nije bolest
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare