SPC se bogati u biznisu s izgradnjom luksuznih stanova, a nikom ne polaže račune

Najveći problem u SPC je to što ne postoji transparentan protok novca, koji cirkuliše i „obrće“ se u okviru različitih poslova, a i računi, koje bi trebalo da polažu državi, nejasni su i mnogim pripadnicima sveštenstva.

Naime, crkva aktivno gradi, ne samo verske, već i stambeno-poslovne objekte, u kojima kvadrat lokala ili stana košta i do 5.000 evra.

Neko mora da nadgleda poslove crkve

Gde odlazi zarađeni novac i koliki porez na imovinu plaćaju, ne znamo, jer se crkveni poslovi u Srbiji dogovaraju u zatvorenim krugovima, sa strogo odabranim članovima, koji ne smatraju da društvu duguju bilo kakva objašnjenja, iako SPC nije ničija privatna firma.

„U projektu na Dorćolu, crkva je suinvestitor, iako je ova zgrada, kao i ona u Novom Beogradu, na zemljištu koje je vraćeno crkvi restitucijom. Besmisleno je da crkva gradi takve komplekse, ali sad po zakonu, za njih mora da plaća porez. Naime, ukoliko novac od prodaje stanova ide u humanitarne svrhe, recimo u narodnu kuhinju, onda bi mogli možda i biti oslobođeni poreza, ali sumnjam da je ovo namena. Trebalo bi da postoji neki odbor koji će da nadgleda poslovanje ili da država to ozbiljnije radi, a ovako niko ne zna puteve tog novca“, kaže za Nova.rs Vukašin Milićević, teolog, sveštenik i donedavno docent na Bogoslovskom fakultetu.

On navodi da je mali broj verskih organizacija koje transparentno izmiruju svoje dažbine.

„Recimo, znam da manastir Kovilje, za rakiju i slične proizvode koje prodaju, uredno plaća porez. Što se tiče stambenih objekata, crkvi je sigurno u zgradi na Dorćolu pripala bar trećina stanova, što nam govori da je u pitanju ozbiljan posao i ogroman novac, na koji ide visok porez. Ako biste ih pitali šta će učiniti sa tim parama, sigurno bi odgovorili da će finansirati nešto u okviru crkve, ali i to je pod znakom pitanja“, priča Milićević.

Novac iz budžeta ide eparhijama

Pravno lice, koje upravlja poslovima crkve, nisu parohije, već eparhije i oni moraju da izmiruju sve obaveze, jer novac ide u njihove kase.

„Eparhijski budžet se formira od parohija, to je godišnji razrez koji plaćaju uprave hramova eparhiji, odnosno crkvenoj jedinici. Oni im prijavljuju budžete, pa procenat od godišnje zarade ide eparhiji. To je novac od prodaje sveća, priloga ikonama, sve ono za šta se ne izdaje fiskalni račun, a crkva dobije pozamašnu sumu novca“, objašnjava Milićević.

Za crkvene obrede, venčanja, sahrane i druge verske delatnosti, sveštenici ne izdaju fiskalne račune, niti postoji jedinstvena tarifa, pa je tu i najveći obrt novca u “sivoj zoni” SPC.

„Crkva je po zakonu oslobođena plaćanja poreza u domenu obavljanja verske delatnosti, jer suludo bi bilo da tražite da neko izda fiskalni račun kad održi opelo, ali to ne važi za, recimo, komercijalnu prodaju rakije. Takođe, kada crkva obavlja privatno-pravne poslove, mora da plati porez. Ima tu dosta komplikacija, jer nije uvek bilo uredno ispunjavanje poreskih obaveza. Važno je utvrditi ko je bio učesnik u poslu, da li je to eparhija ili su osnovali neko pravno lice. Svakako nije ujednačna disciplina izmirivanja obaveza na nivou eparhija“, objašnjava za Nova.rs Svetislav Kostić, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

"Delimično" oslobođena poreza

Crkve i verske zajednice, prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, mogu za svoj rad da obezbeđuju sredstva iz prihoda od sopstvene imovine, zadužbina, legata i fondova, da nasleđuju, primaju poklone i priloge, obavljaju razne neprofitne, ali i privredne delatnosti. One pritom mogu biti “delimično ili potpuno oslobođene poreskih i drugih obaveza, u skladu sa zakonima kojima se uvodi odgovarajući javni prihod”.

„Crkva bi trebalo da plaća porez za sve objekte koji ne služe za verske obrede, a što se tiče PDV-a, to je druga priča. Porez na imovinu plaćaju, bar u Beogradu, ali fiskalne račune za delatnosti unutar crkve, iz nekog razloga, ne izdaju, tako da je taj deo protoka novca netransparentan. Ako grade stambeni prostor i prodaju stanove, oni su obaveznici PDV-a, ali nemamo podatke o njihovim realnim obavezama“, kaže za Nova.rs Goran Radosavljević, ekonomista.

Međutim, sve kritike i navode u javnosti, o neizmirivanju poreza od strane SPC, Patrijarh srpski Porfirije, je još 2021. godine pokušao da demantuje, pa je na svom Instagram nalogu istakao da „ni Crkva, ni sveštenici nisu izvan poreskog sistema Republike Srbije“.

„Kao i svi ostali građani, na sve proizvode i usluge plaćaju PDV po važećim poreskim stopama. Regularno se plaćaju porezi i doprinosi na zarade sveštenstva i drugih crkvenih službenika“, naveo je tada poglavar SPC.

Jedini izuzetak je to što SPC ima pravo na povrat plaćenog poreza, kako je napisao „za oko desetak zakonom predviđenih proizvoda koji su usko vezani za bogosluženje“, a na spisku su „tamjan, vosak, ali i orgulje“.

Sveštenici ne primaju plate

Zarada, koju imaju od prodatih ili izdatih stanova i lokala, svakako ne ide u budžet za plate sveštenih lica, jer one – ne postoje.

„Sveštenici u Srbiji nemaju plate. Zarađuju od vernika koji daju priloge, kupuju sveće. Takođe, honorarno dobijaju novac od obreda koje vrše pri krštenjima svadbama, sahranama, slavama i slično. Recimo, u Hrvatskoj, sveštenici primaju platu od države, ali plaćaju sve poreze i doprinose. U Srbiji su uglavnom prijavljeni na minimalac i njihov prihod je to što imaju od delatnosti u parohiji. To može da bude zarada ispod proseka ili daleko iznad“, objašnjava Milićević.

Među zaposlenima u crkvi, đakoni imaju drugačiji status od sveštenika.

„Oni koji nemaju parohije rade honorarno, predaju u školama kao veroučitelji ili na Bogosloviji, a stalno zaposleni đakoni dobijaju platu od crkvene opštine. Parohijski sveštenici žive od prihoda parohije, obreda i priloga vernika, dok parohijski đakon ima platu koju mu isplaćuje uprava parohije, tako da sve zavisi od titule i statusa“, kaže Milićević.

Takođe, sveštenici SPC iz crkvenih fondova ne plaćaju doprinose na zarade, jer su od 2012. uključeni u sistem PIO fonda, a sredstva za te namene obezbeđuju se u republičkom budžetu.
Država je, recimo, 2018. godine, za 2.259 sveštenika i verskih službenika u Srbiji, uplatila skoro 222 miliona dinara na ime doprinosa za njihovo zdravstveno i penzijsko osiguranje.

Kvadrat stana i do 5.000 evra

Podsetimo, Srpska pravoslavna crkva investitor je stambeno-poslovnog objekta u centru Beograda, koji je sagradila sa još dve privatne firme. Reč je o luksuznom kompleksu u Ulici cara Dušana, u sklopu kojeg je izgrađeno 107 stanova, a koji još od novembra prošle godine čeka na upotrebnu dozvolu. Prema informacijama “Nove”, svi stanovi koji su bili u prodaji, dobili su vlasnike još u vreme izgradnje i to za oko 4.000 evra po kvadratu, a sada se prodaju i za oko 5.000 evra.

Takođe, 2018. godine, SPC je bila investitor stambeno-poslovnog objekta na Novom Beogradu od 36.000 kvadrata sa 127 stanova. Crkva je to gradila zajedno sa građevinskom firmom PMC inženjering, kojoj je zapravo SPC ustupila svoje zemljište. Kako otkriva Nova.rs, u toku su radovi i na stambenom objektu na Senjaku, a sudeći prema građevinskoj dozvoli, kad radovi budu okončani, imaće šest stanova i 12 garaža, ukupne bruto površine od 1.318 kvadrata, od čega nadzemna iznosi 660 m2. Sastoji od podruma, prizemlja, jednog sprata i povučenog sprata.

***

BONUS VIDEO: Još četiri miliona evra za Hram Svetog Save: Ulaganje u SPC je očigledno rastegljiv pojam