Sećate li se Bojana Radovanovića (34), dobrovoljca iz Užica koji se prijavio da radi u tamošnjoj bolnici kako bi pomogao svom narodu u borbi protiv koronavirusa? Bojan je bio raspoređen na tehničkoj službi medicinskih gasova u Zdravstvenom centru Užice, nosio je bolesnike, boce sa kiseonikom i održavao postrojenja. Dobio je ugovor na određeno, a posle mnogo obećanja Ministarstva zdravlja da će svi koji su bili angažovani tokom pandemije koronavirusa, dobiti posao za stalno, to se ipak nije desilo. Prošlo je šest meseci, Bojan je još uvek bez posla. Živi od invalidske penzije svog oca, jedva sastavlja kraj sa krajem, a pošto nema šta da izgubi, rešio je da ispred Vlade RS štrajkuje glađu i vodom.
„Tražena je saglasnost od Komisije i Ministarstva zdravlja za zapošljavanje na neodređeno vreme kako za Bojana, tako i za veći broj lica angažovanih po istom osnovu. Očekujemo pozitivan odgovor za poslate saglasnosti za prijem radnika na neodređeno vreme u Zdravstvenom centru Užice“. Ovako je glasio odgovor direktora Zdravstvenog centra Užice pre dva meseca, kada smo ga pitali o slučaju Bojana Radovanovića iz Užica koji je u decembru prošle godine ostao bez posla u ovoj ustanovi, odmah nakon što se epidemija koronavirusa stišala.
Bojanu su ugovori o radu produžavani sa tri na šest meseci, a baš kada je očekivao stalno zaposlenje, dobio je rešenje o otkazu. Strpljivo je čekao nekoliko meseci, pozivao bolnicu i ministarstvo skoro svaki dan, međutim i dalje ništa. Zato je odlučio da štrajkuje glađu i vodom ispred Vlade RS, kako bi ukazao na svoj, ali i problem još nekoliko stotina ljudi koji su u istoj situaciji.
Pročitajte još:
Bojan se prijavio da volontira u Zdravstvenom centru Užice kada je nastupila pandemija koronavirusa, iako je kod kuće imao teško bolesnu majku koja se borila sa kancerom.
Na sopstveni rizik, bez ijednog dinara, ovaj Užičanin upustio se u borbu protiv kovida.
„Bio sam raspoređen na tehničkoj službi medicinskih gasova, a radio sam sve što mi je bilo naređeno. Nosio sam i bolesnike, boce sa kiseonikom, održavao postrojenja, obilazio cisterne, apsolutno sve. Ništa mi nije bilo teško, ničega se nisam plašio iako sam znao da moram da budem oprezan zbog bolesne majke, ali i oca koji je invalid. Razočaran sam, slomljen i izneveren što sam nakon svega ostavljen na cedilu. To mi je ‘hvala’ za sve što sam uradio?“, pita se Bojan.
Bojan je u početku bio spreman da određeno vreme radi kao volonter, bez plate, ali su ga iz bolnice odmah zaposlili. Kada je opao broj obolelih od koronavirusa, i dalje je radio punom parom.
„Omalterisao sam pola ortopedije i celo infektivno odeljenje. Radio sam najteže fizičke poslove, pomagao zidarima i limarima. Kada je trebalo, radio sam i po dve, a čak i tri smene. Sećam se, pošto su me učlanili u SNS, iz treće smene su me slali na skupove u Novi Sad, Niš, Subotica, gde god njih zovnu, oni pošalju mene. Za vreme korone nikog od tih glavnih nije bilo u bolnici, svi su bili na lažnim bolovanjima“.
Za svoj trud i rad, dobio je samo karticu pogodnosti „Naš heroj“ koju izdaje Vlada RS, dok su ostali zaposleni u ovoj ustanovi dobili i kovid dodatak.
„Tom karticom sam imao prednost pri kupovini u marketima kao i u ostalim ustanovama, međutim ova kartica u Užicu ne važi. Kada sam tražio dodatak koji su svi dobili, rekli su mi tek posle tri meseca. Kasnije sam ponovo pitao, rekli su mora proći šest meseci, ispostavilo se da nije tako, jer nikada ga nisam dobio. Teško mi je, bez posla sam toliko meseci, živim od tatine penzije od 12.000 dinara. On je bolestan, nekada jedem samo jednom da bi on imao za lekove i terapiju“.
Bojanu je 14. decembra uručen otkaz. Od tada, pa do dana današnjeg, od direktora Zdravstvenog centra Užice dobijao je samo odgovore poput „Biće ugovor uskoro“. Ipak, još uvek ništa.
„Rekli su mi da sačekam da prođu praznici, pa da čekam da se formira Vlada, pa je i to prošlo. Onda su rekli da će biti zaposlenje do početka februara, pa početkom marta, ali i dalje ništa. Na kraju mi je glavna sestra u bolnici rekla ‘Nemoj više nas da zoveš, imaš kadrovsku’. Onda sam shvatio da je sve ovo bila fora. Zato, za deset dana idem pred zgradu Vlade i zvanično započinjem štrajk glađu i vodom, pa ćemo videti ko će duže izdržati – ja ili oni“, poručuje Bojan.
Nažalost, Bojan Radovanović nije jedini koji je u ovoj situaciji.
Prošle godine, pojedinim lekarima koji su dobili posao u Kliničkom centru Srbije na početku epidemije koronavirusa, ugovori nisu produženi. Bez obzira na to što su bili angažovani na određeno vreme, nadali su se stalnom zaposlenju jer su radili u kovid bolnicama, a i zvaničnici iz Vlade su im to javno obećavali.
Dok se nižu obećanja o radu u zdravstvenim ustanovama i zahvaljuje jednoj generaciji lekara, druga ostaje bez posla. I to baš ona koja je na početku epidemije, sa malo iskustva, bačena u vatru – u kovid zonu. To je bio put i Koviljke Ivić, kliničkog lekara koja je u martu 2020. godine, sa još pedeset lekara, dobila posao.
U Klinički centar Srbije ušla je prvo na tri meseca, ugovor je produžavan, kao i njen rad po kovid odeljenjima, a onda je posle dve godine rada, hvaljenja i zahvalnica za rad u kovidu, „izigrana i proterana na ulicu“.
Ovakav trend se očigledno nastavlja.
Kako Nova.rs saznaje, u Kliničkom centru Srbije je u toku otpuštanje oko stotinu lekara koji su bili angažovani za vreme kovida-19. Njima su ugovori produžavani, a umesto da dobiju stalno zaposlenje, uručeno im je rešenje o otkazu.
Pitali smo Klinički centar Srbije o tome, kontaktirali smo i ministarstvo zdravlja koje je, podsetimo, tvrdilo da će svi angažovani u borbi protiv pandemije, dobiti posao na neodređeno, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovor.
BONUS VIDEO: Studenti medicine žele da ostanu u Srbiji i da rade u državnim bolnicama
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar