0
Kada je koronavirus zahvatio celu Srbiju, Bojan Radovanović (34) iz Užica prijavio se da volontira u tamošnjoj bolnici, kako bi pomogao svom narodu. Bio je raspoređen na tehničkoj službi medicinskih gasova, a radio je sve što mu je bilo naređeno - nosio je bolesnike, boce sa kiseonikom, održavao postrojenja, obilazio cisterne. Njegovi ugovori o radu produžavali su se sa tri na šest meseci, ali konačno zaposlenje se nikako nije desilo. Iako se nadao da će konačno dobiti stalan posao i tako pomoći bolesnom ocu, a i sebi, ovaj Užičanin doživeo je hladan tuš - nakon što se epidemija stišala, posla za njega nije bilo.
Promuklim glasom Bojan za Nova.rs priča o svojoj sudbini i kako preživljava sa manje od 12.000 dinara socijalne pomoći koju prima njegov otac, koji je, pritom, poluinvalid. Kaže nam da je razočaran, slomljen i izneveren što je nakon svega ostavljen na cedilu.
„Iz bolnice su me zavlačili, na svakih 15 dana govorili su da čekaju odobrenje za moje zaposlenje. Prvo su mi 14. decembra uručili otkaz, pa su rekli da ću biti vraćen na posao 27. decembra, potom da sačekam da prođu praznici, međutim niko nije zvao. Onda sam čekao da se formira Vlada, pa je i to prošlo, pa su rekli biće zaposlenje do početka februara, pa početkom marta, ali i dalje ništa. Na kraju mi je glavna sestra u bolnici rekla ‘Nemoj više nas da zoveš, imaš kadrovsku’. Onda sam shvatio da je sve ovo bila fora“, objašnjava nam Bojan.
Kako dalje objašnjava, u početku je bio spreman da radi kao volonter određeno vreme bez plate, ali su ga iz bolnice odmah zaposlili. Kada nije dobio kovid dodatak koji je redovno isplaćivan svima, sve mu je bilo jasno.
„Na moje pitanje mogu li i ja dobiti, rekli su mi tek posle tri meseca. Nakon tog perioda ponovo sam pitao, rekli su mora proći šest meseci, ispostavilo se da nije tako, jer nikada ga nisam dobio. Dali su mi samo karticu pogodnosti ‘Naš heroj’, koju izdaje Vlada RS, imao sam prednost pri kupovini u marketima kao i u ostalim ustanovama, međutim ova kartica u Užicu ne važi“.
Baš zbog toga što je primljen na rad u toku vanrednog stanja zbog epidemije koronavirusa, Bojan je, smatra, trebalo da dobije zaposlenje.
„U jeku otpuštanja zapošljavaju se inženjeri, mamini i tatini sinovi, a za mene nema ništa, iako je po Zakonu trebalo da ostanem na poslu jer sam primljen za vreme pandemije, a i dobio sam karticu. Mirsad Đerlek je dva meseca posle mog zaposlenja rekao ko odradi dva ugovora po šest ili tri od tri da dobija posao za stalno i tako je bilo sa većinom mojih kolega. Samo su nad jednim dečkom i meni, koji nismo imali nikakvu vezu, počeli da primenjuju taj zakon po kom navodno treba da sačekamo da odradimo dve godine, pa se onda, tobože, šalje predlog za Beograd, potom se formira komiisja koja potom odlučuje, pa čekamo da se vrati odgovor. Jedino nas dvojica od 1.300 zaposlenih u bolnici! Kao da sam ja lud! Oni misle da, ako sam dve godine radio i ćutao, da sam glup, a ustavari samo sam gledao šta će da bude jer sam osetio posle trećeg-četvrtog meseca njihova zavlačenja“.
Pročitajte još:
0
9
0
Kada je opao broj obolelih od koronavirusa, Bojan je i dalje nastavio da radi punom parom. Omalterisao je pola ortopedije i celo infektivno odeljenje. Radio je najteže fizičke poslove, pomagao zidarima i limarima. Svi su za njega imali samo pohvalne reči, od načelnika, preko poslovođa do direktora službi. A kada je trebalo, radio je i po dve, aa čak i tri smene.
„Učlanili su me u SNS, pa su me iz treće smene slali na skupove u Novi Sad, Niš, Subotica, gde god njih zovnu, pošalju mene. Za vreme korone nikog od tih glavnih nije bilo u bolnici, svi su bili na lažnim bolovanjima. Zaista je dogorelo do nokata. Otac mi je bolestan, nekada jedem samo jednom da bi on imao za lekove i terapiju. Nas dvojica živimo sami otkad mi je majka preminula od karcinoma kostiju pre tri godine. Tata je uzeo porodičnu penzijuod oko 12.000 dinara, da ne bi više radio u školi kao ložač jer je bolestan“.
Za kraj razgovora, Bojan poručuje da neće stati na ovome i da ukoliko uskoro ne dobije posao, upustiće se u štrajk glađu ispred Vlade Republike Srbije.
I ne samo glađu, nego i u štrajk vodom! Ja sam budala, došao sam da im radim za džabe, rekoh da pomognem narodu, a šta su oni uradili? Radio sam kao crnac, naučio sam bolje da radim i od njih samih, niko od njih ne zna ni engleski ni nemački jezik, osim mene, pa kada nešto zabrljaju, ispravljaj Bojane. Nekada je znalo da se spoje tri-četiri smene kada je berba malina, pa ovi stariji radnici idu da beru, a mi radimo. Ljudi, meni je 34 godine, kada ću da da dobijem posao i da stvorim porodicu? Kada?“, pita se ovaj Užičanin.
Povodom Bojanove priče, kontaktirali smo Zdravstveni centar Užice, a sudeći prema njihovom odgovoru, za njega, ali i njegove kolege koji su u istoj situaciji, ipak ima nade.
„Za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme, ustanova ima obavezu pribavljanja saglasnosti od Vlade RS odnosno Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava na neodređeno vreme, kao i Ministarstva zdravlja RS. Shodno proceduri, tražena je saglasnost pomenute Komisije i Ministarstva zdravlja za zapošljavanje na neodređeno vreme u više navrata, kako za Bojana Radovanovića tako i za veći broj lica angažovanih po istom osnovu.
S tim u vezi, očekujemo pozitivan odgovor za poslate saglasnosti za prijem radnika na neodređeno vreme u Zdravstvenom centru Užice“, piše i njihovom odgovoru.
BONUS VIDEO: Inđija: ostala bez posla nakon kritike javne ustanove i zbog opozicionog delovanja
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare