Samo da ti u Srbiji ne treba pejsmejker, čeka se i godinu dana - nema lekara

U Srbiji je u poslednjih 10 godina, otvoreno čak 14 pejsmejker centara, ali ustanove ne znače mnogo, kad u njima nema ko da radi.“U svakom gradu u kojem je otvoren Pejsmejker centar istrenirali smo doktore da mogu da ugrađuju pejsmejkere. Međutim, nedovoljan broj lekara i sestara nam onemogućava normalan smenski rad, a liste čekanja, koje su velike u celom svetu, samo rastu. Sada smo u novoj zgradi UKCS, a sale još nisu potpuno puštene, pa se nekako snalazimo. Svaki dan na program stavljamo četiri ili pet operacija, a bude ih devet. Pre kovida se u Srbiji čekalo do šest meseci, a sada se na pejsmejker čeka i do godinu dana” kaže prof. dr Milašinović.On naglašava da se pre početka pandemije koronavirusa u pejsmejker centrima u zemlji, radilo oko 4.000 operacija ugradnje tog uređaja, a najviše u Kliničkom centru, blizu 1.500 intervencija godišnje.Tragedija je što su naši iskusni lekari obučavali mlađe kolege, kako da rade sa pejsmejkerom, ne bi li u svim centrim, u brojnim gradovima naše zemlje, oboleli mogli da dobiju ovu uslugu, a da ne čekaju.

“Naravno, problem je nastao kada su lekari, koje smo obučili, posle toga, sa stečenim znanjem, napustili našu zemlju ili državnu bolnicu. Primer je recimo, jedan lekar u Šapcu, kojeg smo obučavali 12 meseci, da bi on neposredno posle obuke, otišao u inostranstvo. U Šapcu smo tek četiri godine, nakon što je taj kolega otišao, uspeli da pronađemo novog lekara koji se zainteresovao da uči da radi sa pejsmejkerom. Dešavalo se da pojedine mlade kolege obučimo, a oni onda odustanu i kažu da ipak neće to da rade, jer neće da se zrače, a mi potrošimmo i vreme i energiju na njih, uzaludno” objašnjava profesor Milašinović.Tužno je i neverovatno kako nam ljudi odlaze.“Takođe, jedna doktorka u Valjevu se nakon obuke za pejsmejker, posvađala sa ljudima u upravi bolnice u kojoj je radila, i otišla u privatnike. Sad Valjevo nema nijednog lekara koji zna da ugrađuje pejsmejker. Svi ti pacijenti onda dolaze u Beograd i tako se prave gužve i liste čekanja” naglašava doktor.

Najveći problem su mladi lekari – nema ih!“Čim završe Medicinski fakultet, mladi lekari odlaze u inostranstvo ili odmah u privatne klinike. Tamo je posao lakši, veća je plata i ne može da se poredi sa državnom ustanovom. Nedostatak osoblja je suštinski problem, a broj pejsmejker centara u našoj zemlji je evropski. Ovo što mi imamo, nema nijedna država u okruženju. Pejsmejkera, na sreću, ima dovoljno, sve stiže na vreme, ali nema kadrova” u očaju priča naš sagovornik iz UKCS.Jedino rešenje za kadrove su – veće plate.“Ako bi država uspela da poveća plate lekarima i sestrama, mogli bismo možda da zadržimo ovo malo ljudi što nam je ostalo. U suprotnom, ne znam kako ćemo izaći na kraj sa brojem pacijenata. Rumunija je to uradila i uspelo im je. Odliv kadra sa kardiologije iz UKCS, u bolnicu na Dedinju, dešava se, verovali ili ne, zbog 10 odsto, koje lekari tamo dobijaju kao bonus, a zamislite onda kako bi bilo kada bi im za 50 ili čak 100 odsto povećali plate kod nas, sigurno bi ostali” nada se prof. dr Milašinović.

Na konkurs za 350 medicinskih sestara u Kliničkom centru, javilo se njih 50.“Ministarstvo zdravlja zna da je ovaj problem prioritetan za rešavanje, ali nisu ni oni svemogući. Ne možete u ekonomiji koja je ovakva kakva je, da imate laka rešenja. Dovoljno je da kažem da je ministarstvo odobrilo konkurs za medicinske sestre za čak 350 mesta, a javilo se samo 50, i dalje od toga ne treba ni pričati” zaključuje profesor Milašinović.Podsetimo, Srbija je još 2019. godine, pre pandemije koronavirusa, bila na alarmantnom trećem mestu u svetu po stopi smrtnosti od kardiovaskularnih bolesti, a situacija je sve teža iz dana u dan, jer obolele nema ko da zbrine na vreme.