Predsednik SANU: Nije dobro biti jedini u Evropi u bilo čemu

Akademik Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, svestan je značaja institucije kojoj je na čelu kao i težine svojih reči koje upućuje sa tog mesta. Takva pozicija poziva na opreznost, ali akademik Kostić, svestan odgovornosti i SANU i sebe na njenom čelu, ne izbegava da govori i o najbolnijim i najdelikatnijim temama koje tište naše društvo. Od nekih je zbog toga napadan, ali od većeg dela javnosti je prihvaćan kao glas savesti i istine. I intervjuu za naš jubilarni broj nije izbegavao odgovore na teška pitanja.U vremenu u kom Srbija treba da se odluči za strane u spoljnoj politici, vlast konsultuje crkvu, a ne SANU. Pitamo ga da li je to do vlasti ili akademici ne žele da se mešaju u ova pitanja?- Svi posmatramo svet i ovaj trenutak kroz svoje naočare. Iako sam dosledno sekularan, SPC je naša najstarija institucija, koja u događajima, pogotovu po pitanju Kosova i Metohije i ogromnog kulturnog i umetničkog blaga, nesumnjivo ima šta da kaže. Nije na meni da odlučujem ko bi još imao šta da kaže.Srbija se mnogo puta nalazila u situacijama u kojima je morala da se odlučuje: Karađorđe je, na primer, podigao ustanak pre nego što su u okolnim zemljama. U delu tadašnje (i ne samo tadašnje) evropske štampe naše ustanike su nazivali „troublemakers“, za razliku od grčkih ustanika, koji su ocenjeni kao „freedom figthers“. Dakle, moramo biti svesni nekih odnosa prema nama i našem pravu da budemo slobodni. I kasniji tokovi su bili obeleženi uslovljavanjima.Koncepti slobode i suverenosti nisu isti za sve i neprijatno se menjaju. Mi smo mali i ranjivi i duboko sam ubeđen da nije na nama da budemo poslednji branioci Konstantinopolja, i od varvara, a ako hoćete i od krstaša. Moramo da nađemo prostor sopstvenog preživljavanja.U svakom slučaju, ako bih poput uvređene šiparice tražio da se SANU i u ovom trenutku pita, mi bismo se nudili, a to nismo nikada radili. Ima u Akademiji pametnijih i kompetentnijih ljudi koje bih ja u svakoj ličnoj dilemi konsultovao sa gledišta ekonomije, istorije, ekologije, energetskih resursa… Akademija ima šta da kaže i to, češće nego što se primećuje, čini. Ponekad je upečatljivo koliko se na to ne obraća pažnja! Možda je greška na našoj strani, ne negiram to, ali sam siguran da smo i dalje sasvim spremni da svoje mišljenje podelimo sa onima koje to mišljenje interesuje. A ima i takvih.

Danas se svi aspekti javnog i političkog delovanja podređuju odnosima s javnošću i pakuju se u oblandu senzacionalnosti. Da li je u tom kontekstu mnogo veći problem ne to što „akademici ćute“, nego što ne koriste takvu matricu u komunikaciji, pa ih niko ne čuje?- SANU nije senzacionalistička organizacija. U ovom simulakrumu života došlo je do užasnog sužavanja u okviru civilizacije koja misli da nadmašuje ove naše ostarele glave, jer smo mi ipak malo opširniji nego što to dozvoljava broj slobodnih mesta u prepiskama ili dosetkama koje se razmenjuju. Ta brzina postaje Damoklov mač. Oni koji u tome učestvuju, nehotice učestvuju i u onome što se naziva „krizom eksperata“ ili „krizom ekspertskog mišljenja“. Svako o svemu može da kaže šta god hoće i pledira na identičan uticaj i identično pravo koje ima neko ko je ekspert za određenu oblast. U tom neskladu, koji predstavlja dramatičan rascep između nečega što je život i nečega što je teorija, najčešće se sve završava na vređanju onih koji, makar i oprezno, pokušavaju „da pametuju“.Ovakva populistička distribucija kompetentnosti, umesto nedosanjane uloge elektronskih Agora koje smo pripisivali IT inovacijama, prevazilazi i ugrožava demokratiju, taj „najsporiji politički sistem“.Idemo ka tome da se ljudi sve češće ne slažu sa naučnim činjenicama i svedoci smo ozbiljne krize dijaloga. Kako gledate na tu pojavu?- Danas u medijima imate nešto što bih nazvao, bez namere da vređam, novinarskim ili analitičkim sveštenstvom. Identične fizionomije, identični ljudi, vrlo često kao skup „ljutih“ istomišljenika. Dugo nisam čuo neku vrstu pravog dijaloga, razmene mišljenja, a, ako hoćete, i prosvećenog neslaganja. Mi u SANU u brojne aktivnosti uključujemo i ljude koji ne misle isto pod motom: „različito, ali bez ljutnje“.Ponekad se zbunim pred tumačenjima koje dobijaju prostor i na nacionalnim frekvencijama, koja ne bi smela da se apsolutizuju, naročito ako postoji suprotno gledište. Mislim da je to kao nasilno hranjenje, mada ima i rafiniranijih metoda. Vi ste zinuli, gurnut vam je kateter do želuca i kroz njega se sipa neka vrsta mentalne hrane. Ne pitate se, ne znate čak ni šta je sastojak koji primate i tako preživljavate, ubeđivani da svemu tome „nema alternative“. Tačnije, alternativa je okretanje leđa realnosti koju živimo, što takođe nije rešenje.

Šta vam kao primer tog „intelektualnog nasilja“ najviše smeta?- Laž i hipokrizija! U kući i van kuće. Ozbiljni političari iz inostranstva su povodom ukrajinske tragedije izjavljivali da se ovakvo brutalno narušavanje suvereniteta dešava u Evropi prvi put od Drugog svetskog rata. A nije! I sam sam kao mnogi moji sugrađani ovde slušao sirene, eksplozije bombi, bljutavi kolonijalni igrokaz sa Gurkama i dr., što nema opravdanje. Davno sam ljutit rekao da je bombardovanje moje zemlje banalan zločin koji će se kao krvav zalogaj Evropi vraćati u ždrelo. I nisam danas sretan što se vraća. Ali, uprkos svemu neko jednostavno tvrdi da je to ipak prvi put i milioni će to ponavljati.Kako vi tumačite trenutnu spoljnopolitičku situaciju Srbije i takozvano sedenje na dve stolice, koje se polako izmiču? Hoćemo li završiti na patosu ako se ne odlučimo?- Orijentisao sam se kao običan čovek koji gleda oko sebe, gleda neke izbeglice, razmišlja o ljudima koji ginu i o kućama koje se ruše. U tom smislu moj stav je apsolutno protiv ove agresije i rata, između ostalog i zbog iskustva koje imam i sam.Kada se određujete s aspekta morala, dolazite do zaključka da su jedine konstante u istorijskom, hiljadama godina dugom, hodu homosapiensa snaga jačeg i laž, uz sada već poslovicu da „kada počne rat prvo strada istina“. Pesnici su potom od svega pravili epove i himne. S druge strane, političari nemaju privilegiju da se ležerno bave filozofiranjima: prenebregli bi ono što je neophodno, da se definišu pozicija i mesto ove zemlje. Ali greše i ako misle da to mogu sami. Sa mojim uvidom u geostratešku poziciju Srbije, bojim se da u svojoj usamljenosti ne postanemo neželjeni stanovnici Evrope, sa namenjenom ulogom „univerzalnih krivaca“.

Mi se (uključujući i moju malenkost), bez osvrta na monumentalnost sopstvene žrtve, iskreno hvalimo sa svim istorijskim „ne“ koje smo izrekli, kao što sada često naglašavamo da smo „jedini u Evropi“ koji radimo ovo ili ono. Nije dobro biti jedini u Evropi. Sa jedne strane, ovo je surov svet, a sa druge, to je naše jedino stanište (a životinjske vrste umeju i da nestanu). Jer, evropska civilizacija je i ranije i sada naš nesumnjiv usud. Kako preživati i preko brisanog prostora preneti barem elemente našeg identiteta i ne manje ugroženog integriteta, pitanje je za sve zajedno u ovom karakazanu današnje civilizacije.

Rat u Ukrajini izazvao je i veliku podelu u našem društvu. Zašto smo skloni takvim podelama?- Mi smo uvek želeli da učestvujemo u velikim svetskim događajima, ne obraćajući pažnju na to da su nam dvorišta prljava i da na našim prozorima nema cveća. Umesto da od Srbije napravimo vrt, mi stalno gledamo preko plota u pokušaju da budemo značajniji nego što jesmo. Mislim da se ta vrsta megalomanije, od koje ni sam nisam imun, uporno podgreva.Jesmo li najbolji narod? Nismo! Jesmo li najgori? Nismo! Mi smo normalan narod, ljudi koji zaslužuju da žive i da stvaraju svoju kulturu u kući otvorenih prozora i vrata, da bismo mogli i da primimo i da damo. Negde postoji ta samoubilačka ideja da nam niko ne treba, da možemo sami mimo „nenaklonjenog sveta“, jer možemo „sami sebe da hranimo“. Pa možda i možemo (a ne možemo), ali nije to jedina potreba jednog društva, pogotovu mlađih ljudi. Bar na ovom prostoru su se rađali i drugi ideali sem „punog stomaka“. I da se prisetimo velikog Njegoša: a kome je to ovaj svet naklonjen?

Kako bi izgledalo to uređenje našeg vrta?- Mislim da je Sterijina, mada nisam siguran, rečenica iz nekog njegovog komada: „Srbi su dobar narod, samo malo preteran.“ Uređenje našeg vrta bi bio pokušaj vraćanja normalnom životu, osmehu i svemu onome što imamo. Poštovanju onih oko sebe, i ne manje samopoštovanju (koje umemo groteskno da hipertrofišemo i isto tako groteskno negiramo). Normalizacija života, izbegavanje da od višepartijskog sistema pravimo stilizovane građanske ratove, koji traju užasno dugo i koje ne znamo da završimo. Duboko verujem, poput svog mrtvog prijatelja, da je pitanje budućnosti Srbije pitanje demokratije.BONUS VIDEO - Vladimir Kostić o ratu u Ukrajini

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=vladimirkosticoratuuukrajinigp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3576603"]Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram