Preko 700 sati dežurstava za više od deceniju rada, hiljade najtežih, najkompleksnijih pacijenata, gotovo tri godine u skafanderu u crvenim zonama kovid odeljenja proveo je dr Saša Knežević, anesteziolog i koordinator za transplantaciju Urgentong centra (UC) Univerzitetskog klinčkog centra Srbije (UKCS), koji vraća veru u srpsku medicinu i koji svakoga dana ustaje iz kreveta sa samo jednim ciljem, da što više onih koji se nađu u njegovoj operacionoj sali i u jedinicama intenzivne nege, pobede bolest i povrede i – prežive.
Spas za žrtve najsurovijih bolesti i najrazličitijih povreda je operacija i adekvatno, pravovremeno lečenje na intenzivnoj nezi, gde se lekari specijalisti bore za živote, a njihov rad nemoguć je bez prisustva i stručne pomoći anesteziologa. Jedan od njih, o kojem bruje sve klinike u Srbiji i regionu, i koji ima otvoren poziv da vodi odeljenja anesteziologije u najprestižnijeim evropskim bolnicama, je doktor Saša Knežević, ponos Urgentnog centra Srbije UKCS.
„Imam tu čast i zadovoljstvo da radim u jednoj od najvećih ustanova ovog tipa u svetu, koja je opremljena najsavremenijim medicinskim aparatima. U uslovima u kojima sada radimo, građanima Srbije, ali i regiona, možemo da pružimo sve što mogu dobiti i u najboljim bolnicama u svetu“, počinje priču za „Novu“ dr Knežević, dok nam predstavlja odeljenja u UC, gde spašavaju živote.
Njegova „druga kuća“ i mesto gde provodi najviše vremena, je jedinica intenzivnog lečenja neurohirurgije.
„Posao anesteziologa – intenziviste svodi se na rad u operacionim salama i jedinicama intenzivnog lečenja, odnosno šokovima, gde se zbrinjavaju najkompleksniji pacijenti. U intenzivnoj radimo teške traume mozga i spontana krvarenja u glavi, a svaki krevet opremljen je monitorima i respiratorima najnovije generacije, kao i infuzionim pumpama za isporučivanje lekova, koje se koriste u lečenju najtežih pacijenata“, objašnjava doktor.
Nažalost, priznaje, da je sve više obolelih građana u Srbiji i da svakodnevno imaju pacijente sa traumama, kojima je, između ostalog, pomoć anesteziologa neophodna.
„Radimo punim kapacitetom svakog dana. Traume su česte, a mi smo na raspolaganju da zbrinemo sve od novorođenčeta do ljudi od preko 100 godina. Ovde ne biramo pacijente, a neretko radimo i dečiju neurotramu koja nam dolazi iz celog regiona“.
Veliki deo pacijenata stižu u UC kao NN lica.
„Sve dok ih ne identifikujemo oni su bez imena i prezimena, ali to ne utiče na lečenje. Jednako zbrinjavamo i lečimo sve pacijente. Svako dobija isti krevet, lekove, opremu, bez obzira da li su ljudi sa ulice, skitnice ili milioneri, niko ovde ne pravi razliku, svaki život je jednako vredan i sve njih zbrinjavaju iste ruke“, naglašava dr Knežević.
Kada je počela pandemija kovida, UC Srbije sa svojim Centrom za anesteziologiju, nesebično je na raspologanje svim ustanovama stavio svoje ljude.
„Jedan duži period proveo sam u KBC ‚Bežanijska kosa‘, a potom i na Klinici za pulmologiju. Od samog početka pandemije, od marta 2020., svakog meseca bio sam u crvenoj zoni. Tek unazad nekoliko meseci ne odlazim u kovid bolnicu Batajnica, jer se smanjio broj pacijenata“, priča doktor.
Tokom pandemije najteže mu je pao gubitak mladog kolege, doktora Nenada Maksimovića.
„Išao je sa mnom i sa mojom suprugom na osnovne studije medicine, a kasnije smo skoro 10 godina proveli u ‚rastu i razvoju‘, išli smo od malih lekara i gradili se da budemo bolji doktori i bolji ljudi. Nažalost, prerano nas je napustio, a uvek je bio pun života, inspirativan, nesebično je pomagao drugima, imao razumevanja za tuđe probleme, bio u prvim redovima da pomogne kad se neko bori za život ili kad je na bilo koji način potrebna pomoć“, seća se dr Knežević.
Susret sa smrću i gubitkom pacijenta je, ističe on, najteži za svakog lekara.
„Vremenom, radeći u jednoj ovako velikoj ustanovi, naviknete se na to da vas gotovo ništa ne može iznenaditi. Ipak, uvek najteže padnu situacije kada gubimo decu i moramo da pogledamo njihove roditelje i saopštimo im da njihovo dete nismo mogli da spasimo. To mi najteže pada i to je nešto na šta ne mogu da se naviknem. Sa druge strane, najveće zadovoljstvo je kada spasite život. Pre oko godinu dana imali smo bebu staru četiri meseca sa ogromnim krvarenjem u glavi. Da je stigla 30 minuta kasnije kod nas, umrla bi, bila bi moždano mrtva. Odmah po pristizanju deteta u operacionu salu, stabilizovali smo krvarenje, uspeo sam da ga probudim sa svojim timom, i vratili smo ga majci u naručje. To su momenti za koje živimo i za koje smo se školovali“, priča ovaj požrtvovani doktor.
Za 10 godina rada u Urgentnom, doktor Knežević ima preko 700 sati dežurstava.
„Praktično sam 20 odsto života proveo u UC, gde sam naučio da čovek danas može normalno da funkcioniše, a da se već sutra bori za život. Mislim da to svi treba da imamo na umu, da shvatimo prolaznost života i da pomognemo drugima kad god je to moguće, jer nikada ne znamo kada će nama biti potrebna pomoć. Dešavaju se slučajevi u kojima mladi ljudi posle krvarenja u mozgu, postaju moždano mrtvi, što je konačna smrt. To je velika tragedija za nas lekare i za njihove porodice. Međutim, na neki način oni mogu pomoći drugima, mogu ostaviti trag u svom životu. Njihova porodica može pomoći da se tragedija ne umnožava tako što će biti saglasni sa transplantacijom, odnosno doniranjem organa, koji mogu spasiti osam, nekad i devet života, onih pacijenata kojima je ovo jedini vid izlečenja i šansa da nastave da žive“, objašnjava doktor Knežević.
On podseća na slučaj od pre nekoliko godina kada su za novorođenče obezbedili rožnjače.
„Javljeno nam je da je rođena beba koja ako ne dobije rožnjače ostaće slepa. U saradnji sa kolegama iz bolnice ‚Sveti Sava‘, uspeli smo u roku od šest sati da nabavimo organe i hitnom intervencijom smo detetu pružili šansu da progleda“, priča dr Knežević i naglašava da je u životu mnogo veća šansa da čoveku zatreba organ, nego da bude donor.
Pored brojnih ponuda koje ima za rad u inostranstvu, doktor je odlučio da ostane u Srbiji.
„Imao sam mnogo ponuda da radim u inostranim bolnicama, ali nisam ih prihvatio. Nedavno sam bio u Nemačkoj i tamo su mi nudili načelničko mesto u službi anestezije. Možda će nekome zvučati kao kliše, ali ja jednostavno volim našu zemlju. Ovde je moja porodica, supruga mi je takođe lekar ovde je zaposlena, imam dve ćerke koje vole što žive u Srbiji, a svake godine je u našem zdravstvu za nijansu bolje. Nadam se da ćemo u nekom narednom periodu dostići zadovoljavajuće nivoe i da će se vratiti poverenje u naše lekare“, za kraj našeg razgovora kaže doktor Knežević.
BONUS VIDEO