Dr Snežana je pravi superheroj: Ona je spasla živote više od 15.000 beba VIDEO

Snežanin dan počinje u pola osam ujutru, prvom vizitom."Kad stignem u bolnicu prvo obiđem pacijente. Na našem odeljenju imamo stalnu ekipu ljudi, manji broj lekara, pedijatara koji pokrivaju pedijatrijsku i neonatalnu intenzivnu negu tokom 24 sata. Dani su kod nas veoma dinamični i tu nema izuzetka. Gotovo svakodnevno imamo urgentne prijeme, sa ili bez najave, što znači da nam stiže dete koje se bori za život, ne diše, nema srčanu radnju, u teškom je opštem stanju ili ima bilo koji drugi razlog za vitalnu ugroženost. Zbog korone, prvo moramo da radimo brzi antigenski test, a zatim sledimo postulate lečenja za urgentnu medicinu. Nema pauze, jer spašavamo najmlađe, one na kojima ovaj svet ostaje", priča dr Rsovac, i dodaje da se lekari usko specijalizuju za ovu vrstu lečenja, a da se nada da će ova intenzivna nega biti zaseban odeljak u pedijatriji priznat od strane Medicinskog fakulteta i Ministarstva zdravlja.

Na intenzivnoj nezi ona radi od 2001. godine."I tokom specijalizacije sam najveći deo vremena provela na intenzivnoj, jer je to bila moja velika želja. Ovde smo mnogo toga uradili od mojih početaka, a ipak nam još dosta toga nedostaje da budemo ono što želimo i možemo. Stalno učenje, usavršavanje i nabavka opreme je neophodna", naglašava doktorka, dok se povremeno javlja na telefon i savetuje kolege kako da nastave lečenje pacijenta.

Tokom duge karijere, doktorka Snežana lečila je na Neonatalnoj i pedijatrijskoj intenzivnoj nezi više od 15.000 najmlađih, životno ugroženih pacijenata.“Među najmlađima su novorođenčad, rođena prevremeno u petom ili šestom mesecu, uglavnom u 25. gestacionoj nedelji. Trenutno na odeljenju imamo novorođenče koje stabilizujemo, a već je prošlo kroz brojne hirurške intervencije od kojih se sporo oporavlja. Najteži pacijenti uvek su deca sa srčanim problemima, ali i bebe sa meningitisom. Posebno mi teško padaju reanimacije pacijenata koji imaju hronično srčano popuštanje, kardiomiopatije i tome slična oboljenja”, navodi dr Rsovac.

Pandemija je donela slučajeve kakve ranije nisu viđali ni na intenzivnoj.“Trenutno sam najviše vezana za novorođenče, koje su mi doneli sa kovidom, u prvom talasu pandemije. Provelo je više od četiri meseca na mehaničkoj ventilaciji. Kasnije je imalo posledice ventilacije jer ona oštećuje pluća. Desile su se brojne promene na plućima, pa sam se u jednom trenutku hvatala za glavu, i sećam se da nisam znala šta više da radim, kako da mu pomognem jer se situacija nije menjala. Međutim, posle nešto više od četiri meseca skinuli smo ga sa ventilacije, a posle šest meseci je otpušten kući i to je bila za mene najveća radost. Preživeo je, a ta rečenica je jedina važna”, sa osmehom kaže doktorka.

Dešava se, nažalost, i da mali pacijenti podlegnu povredama ili težini bolesti, a sa svakim od njih odlazi i deo nas, tiho kaže doktorka, dok joj se menja izraz lica i javlja tuga u očima.“Uvek je teško. Kada dete premine, iskreni smo sa roditeljima, vrlo obazrivi, bez uvijanja ih uvodimo u priču, na sreću nemamo mnogo negativnih iskustava. Svako može da odreaguje u afektu i to nije za zameriti, a imamo i psihološku službu koja nam pomaže. Pedijatrijska intenzivna nega je jedna od najstresogenijih grana pedijatrije i uopšte medicine. Svakodnevno prolazimo stres u situacijama u kojima se urgentno rešava problem života ili smrti. Tada je neophodno dobro odraditi posao, što je nemoguće ako niste prisebni. Vođa ekipe mora da donese odluku dijagnostičku i terapijsku, a ostali prate korake lekara. Važno je da kad pogledamo na sat, uvidimo da od momenta kad je dete primljeno, uspevamo da u najkraćem roku postavimo dijagnostiku i stabilizujemo ga”, objašnjava doktorka Rsovac kako izgleda urgentno lečenje.Pogledajte galeriju:

Poverenje između roditelja i lekara, ipak je ključno.“Ako dete duže vreme leži kod nas, onda želim da roditelji budu uz njega, da svojim očima prate šta radimo, kako teče protokol lečenja. Želim da budu prisutni i kada radimo neku proceduru. Nažalost, zbog kovida smo morali da ograničimo prisustvo roditelja. Dobijali su šture informacije, a kad ne vide dete duže vreme, rađa se sumnja. Kada se desi smrtni ishod, sledi razgovor pun saosećanja, jer i na nas svaki taj gubitak ostavi trag. Teško se posle rehabilitujemo, pa zato i jeste najveći procenat sagorevanja upravo kod lekara pedijatara, i sestara, koji rade u intenzivnoj nezi. Potrebno je posle toga vratiti se kući, nastaviti sa životom, završavati druge obaveze, ali i lečiti nove pacijente”, priča naša sagovornica koja leči decu iz celog regiona.

Uprkos teškim, naizgled nepremostivim momentima, lekari intenzivne nege nikada ne bi radili drugi posao.“Radimo fantastičan posao, vrlo specifičan. Mlade kolege moraju imati mnogo znanja pre nego što jednog dana kroče na pedijatrijsku intenzivnu negu. Ovde je neophodna uigranost i staloženost u donošenju odluka, kao i da uvek znaju da predvide šta im sledeće treba u toku lečenja, spašavanja pacijenta, a najvažnija je ljubav prema ovom poslu, u kojem nema vremena za gubljenje”, naglašava dr Rsovac.

Doktorka uz osmeh kaže da je često pitaju zašto se ne preseli na kliniku."Toliko vremena provodim ovde i jako sam vezana za ovaj posao da me često pitaju da li sam se za posao udala. Šta će tebi stan?, pitaju me. A svako od nas odlučuje kako će organizovati svoje slobodno vreme, zato mlade kolege savetujem da moraju da pronađu balans, iako je to sa ovim poslom teško, ali negde ventil mora da postoji. Naš posao je veoma zahtevan jer bez dobre preventive u dečijem uzrastu, nećemo imati zdravu naciju, pa na ovo što radimo, gledamo i kao na ulaganje u budućnost - svih nas", za kraj razgovora kaže doktorka Rsovac.