Pitali smo najstrože profesore zašto su tako zahtevni

Društvo 25. okt. 202019:41 > 20:04
Podeli:
Foto: Arhiva, Medija centar Beograd, Printscreen/YouTube/REFLESSProjectSerbia

Profesorka Mila Pavlović sa Geografskog fakulteta je dočekala penziju uz veliko nezadovoljstvo studenata koji su se često žalili na bezbrojna obaranja na ispitu, a dosta je i onih koji tvrde da diplomu nisu stekli upravo zbog nje. Uprkos brojnim pritužbama, ona je opstajala i bila strah i trepet na fakultetu. O tome kakva su profesorska iskustva, kako se osećaju kada nekoga moraju da obore i da li su za neuspeh odgovorniji studenti ili profesori, razgovarali smo sa nekim od iskusnih univerzitetskih predavača, od kojih pojedini važe za jako stroge, dok su se drugi nalazili u situacijama da im na jednom pismenom ispitu padnu svi studenti.

Milo Lompar je predavač srpske književnosti 18. i 19. veka. Oko njega se digla fama kada je na pismenom ispitu od 21 studenta koji je polagao niko nije prošao. U izjavi za naš portal, tvrdi da je bio žrtva „političke instrumentalizacije i svog opozicionog staža“.

Milo Lompar
Foto: Medija centar Beograd

„Niko nije došao da vidi test i proveri zbog čega su pali. To je bio peti ispitni rok, a u prethodna četiri je više od 200 studenata položilo taj ispit. Bio je takav sticaj okolnosti, jednostavno nisu dobro uradili i bože moj“, objaašnjava Lompar i smatra da su neki kojima se ne dopada pokušali da ga u toj situaciji „diskredituju i stručno oštete“.

Navodi da je na njegovom predmetu sve pravično i da pada onaj ko ne pročita zadato. Kaže da kod njega nema daljeg razgovora kada utvdi da neko nije pročitao delo sa spiska literature, poput „Gorskog vijenca“ ili „Života i priključenija“.

Književnost 18. i 19. veka, pored njega, predaju još tri profesora, pa ako student padne kod njega na ispitu, u sledećem roku polaže kod nekog drugog kolege.

„Ako padne kod svo troje kolega, teško će biti da je problem u profesorima. Zamenljivost profesora je dosta važna. Važno je da stvar bude vidljiva, i da student zna zašto je pao. Sva moja ispitna pitanja su javno dostupna, kao i literatura za svako pitanje. Ja studenta ne smem da pitam ništa osim toga što je u toj literaturi napisano. Dužni ste da pitate samo ono što je tu naznačeno“, objašnjava profesor Lompar.

Njegov predmet donosi dosta bodova i bez njega ne može da se upiše naredna godina, što je otežavajuća okolnost.

„Najteže je kada nekoga morate da oborite jer ne zna, a svesni ste da će zbog toga morati ponovo da upiše godinu, a to znači da će morati da izdvoji dosta novca. To je jedan veliki pritisak i za ispitivače i za studente. Kada u toj situaciji oborim studenta, vrlo loše se osećam i to ume da potraje. Što sam stariji, sve sam sentimentalniji“, iskren je profesor Lompar.

Smatra da je najvažnije da student zna da nije žrtva zle namere.

„Ne pamtim da sam nekog oborio, a da nisam bio uveren u to da njegov odgovor ne zadovoljava“, uverava nas Lompar.

Neću da idem ispod minimuma

Profesor Žarko Trebješanin, kaže da je svestan toga da ga bije glas da je strog. U razgovoru za naš portal, priznaje da je zahtevan.

Foto: Video/Nova.rs

„Ima studenata koji dobiju ocenu 9 ili 10, što znači da znanje priznajem i cenim. Vrlo rado, sa velikim zadovoljstvom, dajem te visoke ocene, ali kad neko zasluži. Ne mislim da idem ispod nekog minimuma, ono što se mora znati, mora“, objašnjava nam svoj moto ovaj profesor psihologije koji je iškolovao brojne generacije defektologa.

Kaže da je sretao studente koje je obarao, a koji su mu posle 10 ili 20 godina priznali da je, ipak, bio pravičan i da su oni posle naučili sve što je trebalo.

Ispričao nam je i anegdotu kad se jedan od njegovih studenata javio u program jednog radija i požalio se kako je mnogo strog profesor, ali nije znao da odgovori na pitanje kako se tačno zove njegov predmet.

Svestan je da među njegovim kolegama ima onih kojima je lakše da se ne zameraju i udubljuju,  pa masovno puštaju studente, ali da ima i onih koji zahtevaju previše.

Foto: Nemanja Jovanović

 

„Ako baš toliko njih pada, tu nešto nije u redu sa ispitivačem. To su ipak jedni isti ljudi, ako oni mogu da polože sve od ukupno 30 ili 40 ispita, kako ne mogu da polože samo taj ispit“, kaže Trebješanin i apeluje na stručnu javnost da reaguje u takvim situacijama i proveri šta se dešava.

Objašava nam da on lično daje šansu studntima. Tvrdi da već posle 10 minuta može da proceni da li neki student zna, ali uvek izdvaja više vremena kako bi i sam student mogao objektivno da sagleda svoje znanje.

„Nisam imao veće probleme. Studenti nisu podnosili neke zvanične pritužbe. To da sam strog pričali su oni koji ne uče i oni koji su navikli da prolaze na neku mentalnu sposobnost ili šarm“, priča nam ovaj profesor siguran u svoj rad.

„Strašni profesori“

Ivana Trbojević, predavač na katedri za anglistiku Filološkog fakulteta, smatra da je lek protiv slučajeva poput primera profesorke Mile Pavlovć sa Geografskog fakulteta, da studenti dobro znaju svoja prava, da se požale na vreme i zatraže polaganje pred komisijom.

Foto: Printscreen/YouTube/REFLESSProjectSerbia

Kaže da je i na njenom fakultetu postojao primer „strašnog“ profesora kod kojeg je jedna studentkinja polagala čak 17 puta.

„Morali smo da tu devojku podučimo da ima pravo posle trećeg obaranja da traži komisiju. Ona je na kraju pred komisijom dobila neku zasluženu osmicu ili devetku“, objašnjava profesorka Trbojević.

Naša sagovornica ima univerzitetsku karijeru od 1988. godine i svesna je toga da postoje profesori koji kod studenata mogu da dovedu do velikih zdravstvenih ili psihičkih problema.

Takve stvari se, smatra ona, rešavaju razgovorom sa spornim profesorom i reakcijom nastavno-naučnog veća.

„Nije mi jasno kako nastavno-naučno veće tog fakulteta nije uspevalo to da reši“, pita se Trbojević, komentarišući slučaj profesorke sa Geografskog fakulteta.

Tvrdi da nema nikakvih problema kada imate dobro postavljene studije, jasan predmet, sa jasnim zahtevima i ishodima i kada sve to jasno predstavite svojim studentuma na početku godine.

„Radim na fakultetu od 1988. godine. Ne važim  ni za posebno strogog, niti posebno nežnog  predavača. Studenti koji su padali ispit najčešće su dolazili da kažu da ih je sramota. Godinama su studenti, dok sam imala usmene ispite, vraćali cedulje sa ispitnim pitanjima, uz obrazloženje: ‘sramota me je pred vama,  doći ću sledeći put'“, objašnjava nam svoje iskustvo.

Preispitivanje

Aleksandar Baucal na Filozofskom fakultetu predaje razvojnu psihologiju. Za naš portal, on kaže da bi se, u slučaju neuspeha velikog broja studenata, lično zapitao da li je nešto mogao drugačije i bolje da osmisli u svom radu i pristupu.

Foto: Ivan Dinić/Nova S

„Odgovornost je podeljena, nešto je i do studenata, ali svaki profesor bi morao da se zapita da li ima nešto i do njega. Ja bih se, kao profesor, zapitao da li sam dovoljno pomogao studentima tokom nastave da identifikuju važne stvari, šta treba da nauče i kako da nauče. Da li sam ih dobro pripremio ako toliko studenta nije položilo ispit, da li možemo da uradimo nešto drugačije i bolje?“, priča nam ovaj samokritični profesor.

Ističe da je za njega važno suštinsko znanje, koje će studentima omogućiti da kasnije dobro obavljaju svoj posao. To je, smatra naš sagovornik, važnije od toga da li je neki student memorisao puku činjenicu koju će sutradan, ako je zaboravi, moći za dva minuta da pronađe.

Ističe da je za studente važno da im se, ukoliko padnu ispit, obrazloži zbog čega je to tako.

Kaže da je spreman na sve kompromise, poput toga da ponovo pita studenta, da mu omoguči da napiše koncept ili da se na ispitu napravi neka pauza. Jedini kompromis na koji ne pristaje je, kako ističe, „nedostatak suštinskog znanja“.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar