Parafrazom monstruoznih pretnji koje već duže vreme razni patrijoti i ostali idioti upućuju potpredsednici Stranke slobode i pravde („Marinika, shvati, mi nećemo stati“, dok nisu prešli na gađanje živom kokoškom) želim samo da ukažem na neke druge opasnosti njenog učestalog i pomalo svaštarskog pojavljivanja u javnosti.

Jedna od najvećih je, svakako, da joj negde nešto podmetnu, da se po nekom pitanju zatrči i da iz tog ofsajda postigne autogol. U fudbalu je to nemoguće, u politici gotovo normalna pojava…

Mislio sam i ranije da napišem nešto slično, ali teško da ću skoro imati bolji povod od najnovije afere „dok palme njišu klinke“. Na prvi pogled, ova jagodinska priča ne razlikuje se mnogo od svih prethodnih Tepićkinih izjava i naslova posle konferencija za medije. Da pomenemo samo neke: „Belivukov klan je Vučićevo čedo“, „Vučić upao u nelegalno prisluškivanje Miše Vacića“, „Promene u EPS-u uvod u privatizaciju“, „Podnosim krivičnu prijavu protiv Kriznog štaba“, „Pronašla sam je, Zagorka Dolovac postoji i dobro je“, „Šta se krije iza ugovora Telekoma i Igora Žeželja“, „Optužnica za Jovanjicu 2 postaje pravosnažna“, „Objaviti imena sudija koji su u ime vlasti sudili demonstrantima“…

Najveća vrednost njenog angažmana je u upornom i dokumentovanom razotkrivanju funkcionisanja sistema, zasnovanog na korupciji, partijskoj disciplini i otvorenoj mržnji prema svakom drukčijem mišljenju. Marinika Tepić već duže vreme pokazuje da više nije dovoljno samo vikati „ua Vučić“ i reagovati na njegove „spinove“, već treba potkopavati najjače stubove njegove vladavine, one u policiji, pravosuđu, javnim preduzećima i obesmišljenim institucijama…

U tome je, na žalost, ona predugo i previše usamljena, gotovo da se vremenom ustalio utisak kao u evergrinu „Galije“ da „tamo nema više nikoga“. U poređenju sa njenim angažmanom ispadaju još jadnija razna „hoću, neću“ oko učestvovanja u fingiranim pregovorima sa vlastima, palamuđenja o iskustvima crnogorske „trikolonaške“ pobede nad Đukanovićem ili povremena mudrovanja o nečemu što nema nikakve veze sa stvarnošću, osim da pokaže da vlasnici pečata ispod tih saopštenja ništa nisu naučili iz lanjske izborne blamaže…

Ako se tome doda da je današnja Srbija sve dalje od mogućnosti da joj na čelu bude jedna žena (fikusi se ne računaju), imamo popriličnu pustoš na opozicionoj sceni, i sa Marinikom, a posebno bez nje. Ne mislim da će Marinika Tepić da „završi na mostu u crvenim čizmicama“, kako joj to poručuje jagodinski „bos“, ne slažem se ni sa ocenama da je ona samo „Đilasova glasnogovornica“, koje podjednako lansiraju i iz vlasti i iz onemoćale opozicije, ali se bojim da se „iskakanjem iz svog uobičajenog opusa“, ma koliko bila u pravu i ma kakve dokaze imala, nepotrebno našla na veoma klizavom terenu.

Prvo, nije „Palma“ baš tako važan igrač na političkoj sceni da bi se zbog njegovih nepodopština bilo ko osećao ugroženim, a drugo u današnjoj Srbiji se većina razgovora o seksulanom zlostavljanju završi na štetu onih koji o tome progovore. Tako je izvesni Vladislav Đorđević, autor knjiga „Prednost žena“ i „Mit o patrijarhatu“, na stranici antivakserskog pokreta ,,Živim za Srbiju” ovih dana objavio ,,Apel porodičnim ženama”, u kome napada Mariju Lukić iz Brusa, po čijoj prijavi je osuđen tamošnji “gazda” Milutin Jeličić Jutka:

“Muškarčevo seksualno ponašanje je velikim delom uslovljeno ženinim seksualnim ponašanjem. Kako kaže narodna mudrost: ‘Ker ne skače na kuju dok ona ne mahne repom.’ To je fokloran i pomalo vulgaran način da se kaže da u većini slučajeva muškarci seksualno deluju kada procene da imaju za to odobrenje žena. Žene u udvaranju nisu nikavi pasivni objekti. One su u tome aktivni činioci i stoga je odgovornost obostrana. Žena koja se pristojno ponaša i odeva ima malo šansi da bude obasuta lascivnim porukama, a još manje da bude seksualno napadnuta. Ko se čuva i Bog ga čuva.”

U tom smislu moram da se složim sa koleginicom Jelenom Obućinom i njenim prekjučerašnjim komentarom: „Ako je sve politika, ako je Marinika koja je sve objavila preterala, ako toga nema, videli smo njeno političko samoubistvo. Ako toga ima – onda drugovi vreme je za razlaz. U takvoj državi ne želi da živi niko.“