Piše Ivan Mrđen: Kad „Gangula“ promeni kanal

Već dva dana mi ne izbija iz glave jedna scena iz (inače mog omiljenog) filma „Kad porastem biću Kengur“ (2004, Srbija, režija Radivoje Andrić), ono kad u kladionicu bane lokalni siledžija, pa promeni kanal na televizoru i umesto finiša svima važne utakmice, prisutni moraju da gledaju vesti sa Bliskog Istoka.

Uz prvu postavu tadašnjih „mladih lavova“ među beogradskim glumcima (Sergej Trifunović, Nikola Đuričko, Nebojša Glogovac, Boris Milivojević, Lazar Kičić, Nikola Vujović…), plus prelepu Mariju Karan i sjajne veterane (Boris Komnenić, Petar Kralj, Olga Odanović), film je upamćen i po naturščiku Aleksandru Šapiću u liku gorepomenutog „Gangule“, koji je u vreme snimanja imao tek nešto više od 25 godina i bio u zenitu karijere jednog od najboljih svetskih vaterpolista.

On, ako me pamćenje dobro služi, iz kladionice odlazi pošto je nastala poprilična gužva oko daljinskog upravljača, ali je pre toga oteo dobitni tiket nekom lokalnom muljatoru („Cile“, Mladen Andrejević). Tu dolazimo do dve najvažnije asocijacije povodom najavljenog spajanja stranaka predsednika svega ovoga i novobeogradskog „Gangule“, kako su ga godinama zvali zaposleni u tamošnjim opštinskim službama.

Prva je promena koju će veoma brzo primetiti svi kojima je daljinski upravljač „zakovan“ na prostoru između državnog, ružičastog i srećnog kanala, da baš ne pomnjem upokojene Studio B ili B92. Ma koliko se upinjao beogradski Iznogud da obaranjem vakcinalnih rekorda doprinese „šefovoj“ nameri da uskoro proglasi „pobedu nad koronom“ (kažu da su u tu svrhu već zakupljeni bilbordi širom Srbije, od 7. juna pa dok ih sunce i vetar ne isfronclaju), njegovih kariranih sakoa biće sve manje u jutarnjim i ostalim propagandnim programima.

I tu se, izgleda malo preigrao, pa dok predsednik svega ovoga obilazi Srbiju i hrabri nevakcinsane po seoskim ambulantama, on u najvećem tržnom centru pravi gužve, obećavajući vaučere, prekjuče tri, juče pet hiljadarki, ako tako nastavi biće i više nego famoznih trideset plus trideset evra. Tako su incidenti, višesatno čekanje i poprilična bruka već danima predmet opšteg podsmeha i najbolnije svedočanstvo o „zlatnom dobu“ u kome žive građani Srbije. To ni Brnabička ne bi mogla da opravda onim „toliko nam je dobro, da sad ljudi razumišljaju o kupovini u buticima i firmiranim stvarima“…

Druga je činjenica da se u Šapićevim rukama neočekivano našao „dobitni tiket“, koji u krajnjoj liniji nije ni morao da otima, jer je lokalni muljator već odavno „skinut sa klađenja“, da baš ne kažem izbrisan sa liste. To „ne vidim Vesića u svom timu“ je preko noći postalo slogan za predstojeću kampanju, koji može da se pokaže vrednijim od svih pozivanja na sportske, naučne i političke zasluge čoveka potencijalnog gradonačelnika.

Bez obzira što Šapić to ne bi mogao da izjavi bez dogovora za stolom broj 9, mnogim Beograđanima je i takvo obećanje sasvim dovoljno!