Dobra vest je da se grupi “Dr Petra Đukića za predsednika ili за председника др Петра Ђукића“ (treba tako, na oba pisma) ovih dana pridružio jubilarni 300. član. Ne ide baš „olako obećanom brzinom“, koju sam, prizivajući nekakve matematičke progresije, najavio početkom maja kad je grupa osnovana, ali je više nego dovoljno za potvrdu osnovnog utiska da građani u Srbiji žele nova lica na političkoj sceni.

Bio sam u minulih pedeset dana često u prilici da na pitanje „a ko ti je taj Đukić“ iznosim detalje iz životne, profesionalne i aktivističke biografije mog prijatelja, više da bih dokazao da „Srbija ima puno i Krivokapića i Tomaševića“, ali da su takvi ljudi „ispod radara“ javnosti, posebno takozvane legalizovane opozicije. Ali i njima naklonjenih medija, iz kojih nikako da se neko (časni izuzetak je kolega Velimir Perović) makar zainteresuje za ovu inicijativu.

Sad nešto kontam možda će im biti interesantnija priča o direktnom zalaganju dr Petra Đukića da se izvojuje jedna, ne tako mala pobeda, tu kraj nas, na ozbiljno napadnutoj Avali:

“Današnji raport sa Avale ima jednu malu, ali povoljnu, informaciju. Divlji kompleks monstrum-objekata, ograđenih visokim zidom od blokova, na površini od oko jednog hektara, opkoljen je žutom trakom na kojoj piše ‘nelegalno – nelegalno- nelegalno’. Pitao sam se, delićevski: ‘Ljudi, da l’ je to moguće’, u Srbiji institucije počinju da rade svoj posao!”

Umesto detaljnijeg objašnjenja, uvaženi profesor nas je podsetio da je Avala “predeo izuzetnih odlika” sa tri pojasa stroge zaštite, priloživši fotografiju postera, preko puta monstruozne građevine, na prilazu prelepom “Čarapića brestu”, te da je pomenuti kompleks bespravno počeo volšebno da se podiže pre godinu i po dana.

“Onda se ustalasala javnost. Bravo za javnost! Ne zaboravite da smo svi mi javnost i da je javnost jedna izuzetno korisna, ‘inkluzivna’ institucija”, pokušao je da nas ohrabri dr Petar Đukić.

Nisam baš siguran koliko žuta traka oko gradilišta može da zaustavi bahate “investitore”, jer, budimo realni, oni se ne bi ni upustili u takav poduhvat bez uverenja da će ga, “bez problema” i realizovati, a jednog dana i legalizovati.

Tu dolazimo do suštine, jer, ma koliko bile dragocene ove male pobede javnosti, mnogo veću vrednost imaju trajna, suštinska rešenja za očuvanje pojedinih “predela izuzetnih odlika”.

Kad je reč o Avali, dr Petar Đukić nas je ovih dana podsetio da takvo rešenje odavno postoji i već je testirano na mnogim mestima u svetu:

1. Tretman prioritetne stroge zaštite – nema roštiljanja ni neselektivnog korišćenja plodova biljaka;

2. Zabraniti individualni saobraćaj i upotrebu vozila, osim električnih i vodoničnih;

3. Pronaći rešenja za višespratni javni parking, sa solarnim krovnim panelima u Pinosavi ili Belom Potoku;

4. Uvesti iz podnožja, od raskrsnice kod Pinosave, stalni ili povremeni prevoz javnim električnim mini-busovima, ili kombijima, na svakih 15 minuta, ili u intervalu koji se pokaže kao ekonomičan;

5. Izuzetak od ovog režima saobraćanja su prioriteti – hitna pomoć, policija i vatrogasci.

“Prelazno, mnogo lošije rešenje bila bi naplata ekološke takse za vozila, prema kubikaži motora ili ekološkim performansama vozila”, napisao je naš kandidat za predsednika, uz poruku kritičarima: “Zapamtite, do Tornja ima samo 1,2 kilometara, do Spomenika nešto manje od dva. A pešaćenje je besplatno i lekovito!”