Nova.rs u šetnji sa penzionerima: Kao da smo bili u ćelijama

"'Alo, momci, ajde ulazite unutra, treba ja da izađem! Sad je moje vreme" čulo se danas u 18 sati i pet minuta, sa prozora, iz stana na prvom spratu zgrade u Novom Beogradu, kako stariji gospodin dobacuje mladićima na ulici.Kako je kazaljka na satu otkucala famoznih 18, tako su stariji od 65 godina počeli da izlaze... sa svih strana. Ko bi rekao da u Beogradu ima ovoliko penzionera. Iako disciplinovani, svi sa rukavicama i sa maskama preko usta i nosa, videlo se da su radosni, oči su ih odavale. Mahali su komšijama, dobacivali jedni drugima, smejali se...https://www.youtube.com/watch?v=AKh4Pu6zIrw&feature=youtu.beNeki su se čak i sa balkona dovikivali, dogovarali kada da izađu i da se nađu u parku da zajedno prošetaju. Pola sata nije mnogo vremena za šetnju, kada ste u četiri zida proveli prethodnih nekoliko nedelja. U parkovima sede na klupama, udaljeni na metar rastojanja. Razgovaraju i druže se na suncu. Malo im je danas bilo potrebno za sreću, samo da izađu i da razbiju usamljenost, koja je pretila da postane nepodnošljiva.

Ovo je za nas bio zatvor

"Bilo je užasno! Muž i ja navikli smo da šetamo svaki dan. Sreća, pa imamo terasu od devet metara po kojoj smo šetali napred - nazad. Inače smo deca sa sela i navikli smo da često idemo u prirodu, da se družimo. Ovo je za nas bilo kao da smo u zatvorskoj ćeliji. Imamo sreće da ćerka živi sa nama, pa je nabavljala namirnice i sve što nam je potrebno. Pridržavali smo se pravila. Maske sam nabavila kad je ovo počelo još u Kini. Kupila sam 50 komada i svi su mi se čudili. Ovaj period je i za mene, koja sam radila na psihijatriji, bio težak u nekim momentima. Neke stvari se ne daju prevazići i ne može čovek da ih prihvati" rekla nam je, revoltirana Milena Živanović (73), zdravstvena radnica u penziji."Srećna sam što smo izboksovali da nam vrate bar N1 televizju, samo smo njih pratili", ipak sa osmehom, ispod maske, dodaje baka Milena.

U šetnji sa penzionerima, pojedini su nas zagledali, jer jasno je da smo mlađi od 65, a koristimo njihovo vreme. Ipak, bili su raspoloženi za priču."Prethodnih nekoliko nedelja dobro sam podnela. Razumna sam osoba i nisam paničar. Ništa ne shvatam tragično. Optimista sam i uvek vidim izlaz iz svega. Podnela sam i podnosim i dalje. Mogli su mi pomoći sin, ćerka, zet, ali nisam htela. Ustajala sam rano jednom nedeljno i kupovala sebi šta mi treba. Hleb sam mesila, imam brašno i šta mi fali. Mora svako sebe da čuva. Ko je razuman podneće, ali labilni i paničari, teško ovo podnose. Važno je samo da se sve ovo brzo završi," ispričala nam je u šetnji, Ismeta Gicić (71), penzionerka, koja priznaje da joj mnogo nedostaje porodica, ali da se sa njima čuje telefonom svaki dan.

Vreme za "džoging 65+"

Dok smo šetali sa našim najstarijim građanima, dešavalo se da pored nas "prolete" pravi sportisti u poznim godinama. Njima je sigurno bilo najteže da sede zatvoreni u kućama. Oni trče, voze bicikle, zdravo žive i nema brige.

Međutim, među penzionerima ima mnogo onih koji pate od hroničnih bolesti, koji ni ranije nisu često izlazili, ali im kratka šetnja sada mnogo znači."Teško hodam, imam problem sa nogom, a i slabo vidim. Ipak sa ženom sam ranije izlazio u šetnje, ali ovih mesec dana nisam nigde išao. Ona je išla u nabavku. Evo sada smo zajedno izašli i prija nam" kaže penzioner Zija Darifi (73).

Svi se slažu u jednom - dobro je i zdravo biti napolju, jer kada se poštuju pravila nema problema, pa čudi zašto ovu dozvolu nisu dobili i ranije, ljudi koji su sigurno najdisciplinovaniji među nama.

Najteže je samcima

"Živim sam i odlazio sam u nabavku rano ujutru kad je dozvoljeno. Kad je čovek u zatvoru, kada ga kazne - ide u samicu. Za nas koji smo sami, ovo je bilo kao u samici, po nekoj kazni. Čitao sam mnogo, ali sam se obradovao šetnji. Ipak treba držati osmeh na licu, tako se lakše pregura dan" optimista je Dragan Dragosavljević (70), koji nas je osmehom i pozdravio i nastavio da šeta, sam udaljen od ostalih, na bezbednoj distanci.

Ipak, bez dece i komšiluka, teško bi se sve ovo preguralo."Nije mi bilo teško da budem u kući. Kad mi dosadi, ja na stepenice. Svaki dan sam išla uz stepenice i niz stepenice. Deca i komšije su mi pomagali oko nabavke. Obradovala sam se kada sam čula da možemo napolje. Imam bolesna pluća, pa moram da pazim" iskrena je Radojka Stefanović (71), koja samo pati za unucima, jer ih nije videla od početka marta.

Kad su deca u inostranstvu, sve je mnogo teže."Živim sama, a ćerke su mi u Hrvatskoj. Ipak imam mlade komšinice, koje su mi pomagale. Donosile su mi i šta treba i šta ne treba. Divne su bile. Teško mi je bilo što sam sama. Čula sam se telefonom sa decom. Ćerke bi došle da mogu, ali u Hrvatskoj je kao i ovde. Srećna sam što sam napolju. Kad je otkucalo pet do šest, uf sreće moje. Kažem sebi - Došlo je i mojih pet minuta" uprkos težini u glasu, sa osmehom završava penzionerka Ružica Risović (78).

Ne plašimo se korone jer smo disciplinovani

U našoj šetnji, popričali smo i sa bračnim parom Radulović, koji su ruku pod ruku, uživali u lepom vremenu."Bili smo disciplinovani, sve smo poštovali i poštujemo i dalje. Ne plašimo se korone jer nigde ne idemo, nikoga ne viđamo. Deca su nam blizu, pomagali su dosta, donosili nam namirnice. Viđali smo ih na vratima. Preko praga nam daju šta nam treba. Unučiće ne viđamo, ne smeju da dolaze. Videli smo unuka jedan dan, mahao nam je iz lifta. Teško je bez njih, nedostaju nam... Preko dana sedimo na terasi, pijemo kafu. Jedva čekamo da nam otvore granice, da odemo na Romaniju, u našu kuću u prirodi" sa osmehom priča oficir u penziji Tomislav (82) i njegova supruga Slobodnaka (77).

Njihov komšija Dušan Popović (74) kaže da je teško, ali ko je navikao na disciplinu, izdržaće."Radio sam u državnim institucijama, a bio sam i u vojsci, znam šta je disciplina. Bilo mi je teško ovo vreme, ali sam sve poštovao. Porodica mi nedostaje, mada mislim da su se oni mene ovako lišili, bar na kratko" u šali kaže Popović.