"Noćima nisam spavala od gladi": Jovanka je dve nedelje ležala na Klinici za neurologiju i želi da svi znaju kako se "provela"

Radovi na novoj kuli UKCS i dalje traju, pa iako im se ne vidi kraj, zdravstveni radnici, a pre svega pacijenti klinika koje se i dalje nalaze u starim, oronulim zgradama, nadaju se da će dočekati da uskoro budu preseljeni. Među njima je i Klinika za neurologiju koja i dalje radi u jednoj od starih zgrada “kruga bolnice”.

Bolnica kao logor

Hospitalizovani ili takozvani ležeći pacijenti, u ovoj klinici, žale se da ambijent, uslovi i uopšte boravak u sobama, podseća na scene iz logora.“Bila sam u šoku kada me je na samom ulasku u kliniku dočekala sestra i informativno ispitivanje. Razumem da pitaju za ime, prezime, lične podatke, ali da me neko pita za bračni status, nacionalnost i veroispovest, mislim da nije u redu, ne shvatam od kakve je to važnosti za bolnicu i kakve veze ima sa mojom dijagnozom. Nekako sam prešla preko toga, a onda su me odveli u sobu, gde sam imala šta da vidim. Sreća, pa sam se raspitala šta sve da ponesem, jer je bilo jezivo, nema apsolutno ničega, ni najosnovnijih stvari za bolesnike”, priča nam Jovanka.Dobro je poznato da u srpske bolnice pacijenti nose kompletnu opremu za ličnu higijenu, koja uključuje sapun, kupku za tuširanje, toalet papir, ubrus, peškire...

“Ako pacijent ostaje dve nedelje, kao što sam ja, a ima težu dijagnozu, treba da ponese ceo paket toalet papira, ubrusa, stariji ljudi i pelene za odrasle, pidžamu ili spavaćicu, papuče, peškire, možda čak i posteljinu i najvažnije od svega je da u bolnicu ne ide bez hrane”, naglašava naša sagovornica.Prve tri noći, seća se, nije spavala zbog – gladi.“Ne samo ja, već i ostale žene, koje su bile sa mnom u sobi, a bilo nas je ukupno devet. Sve smo probdele te noći jer smo gladovale. Spadam u osobe koje ne biraju mnogo kad je hrana u pitanju, cipelu bih pojela kad sam gladna, ali obroci su bili užasni. Nekako uspemo da pojedemo, međutim, bude nam nedovoljno. Ima ljudi koji piju određene lekove, pa im otvore apetit, a hrane nema. Kada me je ćerka pozvala i rekla da će doći, pitala me je šta da mi donese. Pročitala sam joj spisak i zamolila je da me shvati ozbiljno. Navela sam da hoću 10 konzervi sardina, kilo paradajza, kilo paprika, upakovan hleb i obavezno jednu pljeskavicu. Morala je da se nasmeje i odgovorila mi: ‘Mama, ali nikad u životu te nisam videla da jedeš pljeskavicu’. Međutim, objasnila sam joj da sam toliko gladna da ću je sada pojesti. Tako je i bilo. Kad je došla, sele smo na klupu ispred bolnice i pojela sam je u tri zalogaja”, seća se Jovanka.

Koliko su bolesne žene bile gladne, govori i činjenica da su u paketima, prilikom poseta, dobijale samo hranu.“Jednoj mladoj ženi muž je doneo 10 kuvanih jaja, pa ih je podelila sa nama. Onda smo jedno jutro za doručak imale kačamak i ja sam, kao deca u školi, menjala sardinu za kačamak sa jednom ženom koja ga ne voli. Dva puta u dva dana imale smo po jednu buhtlu za večeru, zbog čega nismo išle u toalet, jer suva hrana zatvara creva. Ujutru bi ponekad doneli malo jogurta ili čaja, a najsrećnije smo bile kada za ručak dobijemo klot pasulj, drugačijeg nije bilo, a tanjiri su bar tada bili olizani. Nije bilo dovoljno pribora za jelo, pa smo jednom čak imali ribu za ručak, koju smo jeli kašikom. Sve vreme sam se osećala kao oni ljudi u Jasenovcu, neprestano gladna, u užasnim uslovima”.

Horor u kupatilima

Osim hrane, uslovi u bolničkim kupatilima, priča ona, su horor. Na neurologiji se pacijenti otežano kreću i nisu svi u stanju da se sami istuširaju, nažalost, prinuđeni su da se snalaze.“Nama koji jedva stojimo, a još teže se krećemo, tokom kupanja u tuš kabini neophodna je ručka ili drška za koju bismo se uhvatili da ne padnemo. Međutim, nikakve drške u tuš kabini, pa čak ni zastora, zavese, nije bilo. Bile smo prinuđene da pomažemo jedna drugoj, pa dok se jedna kupa, druga stoji pored i pazi da ova ne padne. Mene su na momenat ostavili samu i pala sam tako da sam skoro napravila špagu, mogla sam noge da slomim, a još imam ožiljke po rukama od pada”, revoltirano priča ova pacijentkinja.Svu neophodnu “opremu” za kupatilo, pacijenti donose od kuće.“Sa sobom sam donela pidžamu, papuče, vlažne maramice, više rolni toalet papira jer ga bukvalno nema nigde. Takođe nema ni sapuna, ni kupke. Sve smo imale svoje peškire, koje smo morale da peremo jer se umažu krvlju ili prosto moraju da se operu posle više korišćenja. Sušile smo ih tako što ih okačimo o stalak infuzije, jer nismo imale gde drugo”.

Vikendom na klinici - pustoš

Pacijenti su dodatno šokirani radnim vremenom lekara i medicinskih sestara.“Subotom i nedeljom nema nikoga i ne rade ništa. Pacijenti koji treba da prime terapiju, ostave im je na sto da je popiju sami. Odeljenjima kruže samo dve sestre, a lekara nema nigde. Mislila sam da je logično da ležeće pacijente pregledaju vikendom, urade snimanja i analize, kako bi rasteretili posao, da radnim danima mogu više da se posvete ambulanti, ali ništa od toga”, kaže Jovanka.O uslovima u kojima se pacijenti leče, kvalitetu obroka, opremljenosti bolesničkih soba i kupatila, a pre svega navodima naše čitateljke, koja je bivši pacijent, pitali smo Kliniku za neurologiju, ali i Upravu UKC Srbije. Nažalost, odgovori nisu stigli do objavljivanja ovog teksta.***BONUS VIDEO: Užasno stanje klinike za endokrinologiju KC Srbije

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=uzasnostanjeklinikezaendokrinologijukcgp-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5257062"]