Noć koja je promenila Katarinu: Sve je OK dok ne progovorim

"Sve je u redu dok ne progovorim, a kada ljudi čuju moj govor, odmah primetim promenu na njihovim licima", počinje svoju ispovest Katarina Marković (43) iz Kragujevca, koja posle saobraćajne nesreće otežano i usporeno govori.Reakcije se, kaže ona, kreću od sažaljenja, preko lažne snishodljivosti, do licemernih osmeha, a sa takvim odnosnom okoline, dodaje, suočava se svakodnevno."Kod nas još uvek vlada mišljenje da su invalidi samo oni ljudi koji sede u invalidskim kolicima. Ako si na nogama, a nisi onesposobljen, onda si lud. Takvo je shvatanje u našem društvu", konstatuje Katarina.Ona je u teškoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila 1999.godine u centru Kragujevca zadobila povredu mozga, posle koje je upala u duboku komu. Šanse za preživljavanje bile su minimalne, ali je srećom preživela i počela da se oporavlja. Kasnije, tokom rehablitacije, ispostavilo se da su joj prilikom intubiranja lekari oštetitili glasne žice, a zbog tog oštećenja Katarina danas ima usporen govor.

Međutim, u ovoj mladoj ženi, koja je u 22. godini morala da prihvati svoj hendikep, nema ni trunke ljutnje na lekare, jer su joj kaže "sačuvali glavu na ramenima", a vremenom je prihvatila stvarnost i počela samostalni život.Vedra i nasmejana, Katarina u šali kaže, da je dobro što su povrede uticale samo na fizičko zdravlje i što je sačuvala "zdravu pamet", ali dodaje da zbog specifičnog načina govora, okolina ne misli tako, pa svakodnevno nailazi na nerazumevanje.Diskriminacija na svakom koraku, pa i tamo gde ne bi smela.Katarina je u saobraćajnoj nesreći zadobila trajna neurološka oštećenja, dijagnostikovana joj je hemipareza (slabost leve strane tela), dok je poremećaj govora nastao kao sekundarna povreda usled medicinske intervencije. Nadležna komisija je njen ivaliditet procenila na 70 odsto smanjenih funkcija i sa tim dokumentom Katarina ostvaruje sva prava koja imaju invalidi u Srbiji.Svojim pozitivnim stavom i upornim vežbanjem Katarina je kao bivša odbojkašica u velikoj meri podigla kvalitet svog života. Stala je na noge i samostalno se kreće, iako su joj oštećeni centar za ravnotežu i motorika pokreta. U toj upornosti nije zanemarila ni svoju ženstvenost.Pre nesreće bavila se i modelingom, pa i danas, kaže, voli da se dotera i lepo obuče. Međutim, to joj se, priča ona, "obilo o glavu" i to na mestu gde je najmanje očekivala – u Fondu PIO.Pojašnjava nam da je prilikom podnošenja dokumentacije za novčanu nadoknadu za telesno oštećenje, doživela diskriminaciju, u kojoj je njen zahtev odbijen, ali i neočekivano, smanjen stepen invalidnosti na 50 odsto."Taj službenik nije gledao u moju zdravstvenu dokumentaciju, već u moju frizuru i nalakirane nokte. Bila sam zatečena kada mi je umanjena invalidnost. Šta to znači ?! Ako je neka osoba hendikepirana iz bilo kog razloga, onda treba da bude jadna i zapuštena’ kako bi na taj način svima dokazivala svoju invalidnost. To je bilo strašno ponižavajuće za mene", navodi Katarina i dodaje da je posle tog događaja zatražala drugostepenu komisiju u Beogradu, koja joj je na osnovu trajnih povreda, vratila stepen invalidnosti na 70 odsto.Da osobe sa hendikepom nailaze na razne prepreke i nerazumevanje okoline, Katarina iz svojih ličnih primera navodi da je takvih situacija mnogo i veruje da se sa sličniom stvarima susreću i ostale osobe."Kod nas se nepismeni potpisuju otiskom prsta"Borba sa birokratijom nije laka ni za ljude iz redovne populacije, a kamoli za osobe koje imaju poteškoće u kretanju ili komunikaciji, smatra ona.Katarina se priseća da je prilikom podizanja lične karte u kragujevačkom SUP-u, zamolila službenika da se potpiše inicijalima, jer joj je kao levorukoj osobi teško da piše desnom rukom. Naime, posle udesa, Katarini je leva ruka "oduzeta" i ne može da je koristi, pa je to i predočila službeniku.Međutim, usledio je surovi odgovor ‘’da se nepismeni potpisuju otiskom prsta’’, a umesto razumevanja, Katarina je dobila jastuče sa mastilom, te kaže da nije imala izbora, već je morala da ostavi svoj otisak."Svesna sam da moj govor odbija ljude i da jednostavno, ne slušaju šta pričam, već kako pričam i na osnovu toga donose svoje mišljenje puno predrasuda. Posmatraju me kao niže vrednu osobu i daju sebi za pravo da me vređaju. Govorim u svoje ime, ali verujem da se sa takvim oblicima diskriminacije suočavaju sve osobe sa invaliditetom’’, naglašava Katarina i dodaje da ni građani nisu najspremniji da pomognu invalidima kada zatraže pomoć.Pojašnjava da je jednom prilikom, zamolila gospođu na ulici da joj pomogne da se popenje uz nekoliko stepenika, jer joj je bio potreban psihološki oslonac i osećaj "da je neko tu". Umesto pomoći, gospođa ju je odmerila od glave do pete i odbrusila, ’’ja tebi da pomažem, a ko će meni da pomogne’’, što je kako kaže, još jednom potvrdilo, da ljudi donose iskrivljeno mišljenje na osnovu fizičkog izgleda neke osobe.Taj događaj je, priča Katarina uticao i na njeno samopouzdanje i postignute rezultate do kojih je došla upornim vežbanjem. Sada, kaže ona, kada izlazi iz kuće, koristi štaku kako ne bi morala da nailazi na odbijanje i prezrive komentare okoline.

Sa diskriminacijom je, kaže, naučila da živi, ali veruje i nada se da će jednog dana situacija u našoj zemlji da se promeni. Ocenjuje da imamo dobre zakone, koji osobama sa invaliditetom omogućavaju zapošljavanje, školovanje i ostvarivanje novčanih nadoknada i brojnih olakšica, ali da kao društvo još uvek nismo sazreli da u potpunosti prihvatimo drugačije osobe.Smatra da celokupno okruženje, osobe sa invaliditetom doživljava kao ljude niže vrednosti, te da se većina i ne trudi da takav stav sakrije.Katarina je, kako zaključuje za naš portal, silom prilika, morala da se navikne da ljudi omalovažavaju njene intelektualne sposobnosti, ali veruje da će inkluzija i ravnopravnost jednog dana zaživeti i na ovim prostorima.Do tada, sve osobe koje imaju neke poteškoće, oslonjene su samo na podršku porodice i najbližih prijatelja.Na nama je sada da se zamislimo i zapitamo, koliko našim postupcima i nesmotrenim izjavama i ponašanjem ugrožavamo osećanja onih koji od nas očekuju pomoć i podršku.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram