Bageri, rupe, ograde, prašina, šljunak, radnici... to je dekor koji je ekipa Nova.rs danas zatekla u Dušanovoj ulici na Dorćolu. Gradske vlasti su za danas najavile kraj radova na rekonstrukciji ove neizbežne i vitalne saobraćajnice u centru Beograda, ali se taj kraj ne nazire. Umesto popločanih trotoara i glatkog asfalta, žitelji ove ulice i mnogobrojni prolaznici i dalje trpe maltretiranje na poligonu za "igre bez granica". Umesto automobila i gradskog saobraćaja, Dušanovom prolazi samo onaj ko baš mora.
Roditelji sa malom decom u kolicima, stariji ljudi koji koriste štap, oni sa cegerima punih namirnica sa obližnje Bajlonijeve pijace, tu je i poslovni svet, dostavljači hrane na biciklima… svi oni su žrtve radova, koji je danas trebalo da budu završeni.
Kraj radova u Dušanovoj trebalo bi da označi i finiš rekonstrukcija koje su počele još u junu prošle godine – od Kraljice Marije, 27. marta, preko Džordža Vašingtona do Dušanove ulice. Toliko traje i poremećaj života u samom centru Beograda – od saobraćajnih kolapsa do problema sa cevima. Za pojedine žitelje Ulice 27. marta nestanak vode je bio svakodnevica.
Radovi na uređenju četiri ključne saobraćajnice, koje se nadovezuju jedna na drugu, počeli su 15. juna 2019. godine i trebalo je da budu gotovi za šest meseci. Završetak uređenja produžavan je i odlagan više puta.
„Naša namera je da radovi po svaku cenu budu završeni pre 1. septembra, a u vreme radova Dobračina ulica će biti prohodna zbog trolejbuskog saobraćaja“, rekao je gradski urbanista Marko Stojčić.
Bilo je to 26. juna. Gradski urbanista je mesec dana kasnije ostao optimista, pa je 20. jula ponovio da rok za završetak radova u Dušanovoj od Francuske do Kralja Petra ostaje početak septembra.
Kako je tada naglasio, od izvođača je dobio informacije da će kolovoz biti završen ranije i ulica će biti prohodna za saobraćaj, ali samo sa dve trake. Dušanova ulica još uvek je nedostižna za saobraćaj.
Izmene saobraćaja, buka, prašina – sa time se suočavaju Dorćolci već mesecima.
Nije lako ni onima koji u Dušanovoj imaju bilo kakvu radnju, manje je prolaznika, teže je dostupno. „Manje mušterija, manje se prodaje“, kaže nam prodavačica u jednoj radnji na ćošku Dositejeve i Dušanove. Isto potvrđuje i njena „komšinica“ iz obližnje pekare na ćošku sa Francuskom.
Popričali smo sa prolaznicima, ali i sa radnicima, svi imaju isti zaključak – predugo traje.
Građevinski inženjer Mirko Radan pribojava se da će trotoari biti previše uzani i da njima neće moći da se normalno prođe. Zbog radova izbegava Dušanovu.
„Dva čoveka ne mogu da se mimoiđu, ne znam kako će se ljudi kretati. Ceo trotoar je mogao da se poploča sa betonskim pločama u boji koje bi lepše delovale nego sivilo, i bilo bi jeftinije. Šta će granitna prizma na parkingu, to nema nikakve potrebe“, dobili smo i stručno mišljenje.
Naš sagovornik smatra da bi radovi trebalo da teku mnogo brže, ali primećuje da za to nema dovoljno ljudi.
Ima i onih koji nemaju toliko razumevanja i strpljenja. Radove opisuju kao „ćorsokak, najbrutaniji“.
„Čini mi se da je to megalomanski i ogroman posao. Zahvat je sigurno koristan za neke buduće generacije, ali one će na kraju plaćati sve ovo. Radi se iz budžeta države koja uzima kredite na račun budućih generacija. Sa druge strane, život ovih ljudi ovde je strašan, sve ovo mnogo dugo traje. Vi kada zaglavite ovde, nema prevoza, nemate kud. Zato izbegavam da dolazim, osim kada zbog posla moram.
Mislim da je o ovome trebalo razmišljati na inženjerski način, projekti i izvršenje radova nisu rađeni sinhrono i da je to napravljeno u cilju dobijanja novca za mnoge državne poslove. Mučenje ovog naroda ovde na Dorćolu ima i svoje političke aspekte, to deluje fantazmagorično – ali je to činjenica“, oštar je Branislav Božović.
Dušanovom prolazi i jedna starija gospođa koja nam se požalila da joj zbog godina nije lako da ide po šljunku kojim je prekrivena ulica.
„Kada se bude popravilo i završilo biće super, biće lepše i neće pucati cevi“, sokoli se i nada naša sagovornica. Ona je jedna od retkih koja ima razumevanja za radnike koje svakog dana sreće.
„Rade, deca, ako nešto nije u redu nisu oni krivi. Jedan od radnika, jedan dečko mi je pomogao i da pređem ulicu, inače bih pala“, kaže nam baka Ivana.
Sofija Davidović radi na Dorćolu i kaže da su se radovi odužili.
„Jako dugo traje. Možda to tako mora, a možda je moglo i biti brže. Rano je za neke zaključke, treba da vidimo kako će izgledati trotoari i da li će se kocke dizati za godinu dana. Sada je teško hodati ovuda, prašina i buka je povećana, ali moramo istrpeti za nešto što će biti dobro, ako će biti dobro“, nada se naša sagovornica.
Boris Vidaković iz Srbobrana je jedan od radnika, zatekli smo ga na pauzi. On je po struci konobar, ali kaže da radeći na ovakvim građevinskim poslovima zaradi i tri puta više. Ne mrzi ga ni da putuje.
„Ako uzmemo u obzir i radove u 27. marta, tu smo godinu dana. Nismo baš svaki dan tu. Čekamo da se pripremi teren, pa da mi počnemo da popločavamo. Onda bude neki zastoj, pa odemo u Novi Sad da radimo. Onda nas opet pozovu kada treba da se radi, pa onda nastavljamo“, objašnjava nam ovaj vredni mladić koji na sebi nosi majicu firme za koju radi „Suuniko“.
Težak je put do završenog posla, objašnjava naš sagovornik.
„Na kraju uglavnom sve lepo ispadne, ali do tada ima dosta muke, popravki, prepravki – srpska posla. Ono što treba prvo da se radi – radi se zadnje. Gužva je velika, mnogo firmi radi istovremeno. Moglo bi sve to bolje da se organizuje, moglo bi brže, ali ispadne sve dobro na kraju“, priča Boris.
Osim teškog fizičkog posla, radnicima teško pada i nerazumevanje građana.
„Naporno je, jer građani uvek imaju neka zamerke. Bune se na prašinu i na buku. Svaki dan nas pitaju kada će biti gotovo. Bude tu i svađe, neki nas napadaju, a neki nas i ‘počaste'“, svašta je preživeo naš sagovornik.
Pričljiv je, ali na pitanje kada će biti kraj radova – nema odgovor. Sleže ramenima: Moraćete da pitate rukovodioce i šefove gradilišta.
Iz Dušanove nas je ispratio zvuk bagera i dovikivanje radnika, a mi se nadamo da će to uskoro utihnuti i da će te zvukove zameniti uobičajena saobračajna buka. Nažalost, znamo da proglašenje kraja rodava u Beogradu ne mora da znači i njihov kraj u praksi, nadamo se da Dušanova neće doživeti sudbinu Trga republike, da rekonstruisano neće morati da se rekonstruiše.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare