0
Zagađenje je rešiv problem i potrebno nam je pet godina da se vidi osetno poboljšanje, ocenio je Milenko Jovanović, nekadašnji načelnik za kontrolu kvaliteta vazduha Agencije za zaštitu životne sredine Srbije, koji je dobio otkaz zato što se usprotivio snižavanju kriterijuma za ocenu kvaliteta vazduha. On u autorskom tekstu navodi šta je sve potrebno da bi smo počeli da rešavanjem ovog dugogodišnjeg problema.
Piše: Milenko Jovanović, bivši načelnik za kontrolu kvaliteta vazduha Agencije za zaštitu životne sredine Srbije
Problem sa visokim nivoom aerozagađenja u većini gradova u Srbiji se može rešiti za pet godina, odnosno u tom periodu se mogu značajno smanjiti koncentracije zagađujućih materija, za oko 20 odsto.
Prvi preduslov je da donosioci odluka na najvišem novou javno priznaju veličinu problema i neadekvatno bavljenje njime do sada (naravno da je nečinjenje mnogo duže od trenutne i prethodne vlasti, ali i saznanja o štetnom uticaju polutanata, kao i nivo monitoringa nisu bili adekvatni do pre 10 godina). Ne sme se predstavljati kao uspeh da nivo zagađenja nije veći, jer je to kao nelečenje pacijenta sa visokom temperaturom koja je ista danima.
Drugo, da se država zvanično opredeli da je borba za čistiji vazduh borba za zdravlje građana, što nema alternativu. Analogija je sa borbom sa koronom, koja je prema zvaničnim podacima usmrtila u Srbiji manje ljudi za poslednjih godinu dana od zagađenog vazduha (prema usvojenoj metodologiji Svetske zdavstvene organizacije u oba slučaja). To mora postati zvanično prioritet države.
Treće, da se prestane sa politizacijom ove teme, što kaže vlast opozicija negira i obratno. Od prekomernog zagađenog vazduha umiru ravnopravno članovi svih partija, svih veroispovesti i postojećih različitosti, kao i članovi njihovih porodica. Građani za sada samo mole svoju državu da im omogući da dišu čistiji vazduh.
Četvrto, da se donese politička odluka da borba sa ovim protivnikom započne odmah, a ne od iduće godine ili rezultata neke nove radne grupe sa sizifovskim učinkom.
Peto, da stručni tim odluči o merama, a da političari (koji nisu i ne treba da su stručni za ovu oblast) to sprovedu. Strućnjaka kod nas ima, a ukoliko nisu minimalno hrabri i nezavisni u donošenju odluka da se „uvezu“ kao vakcine, banane, politički savetnici….Njihovi predlozi da budu javno prezentovani, da i neangažovani u timu daju javno primedbe, sugestije i predloge. To je rok od ukupno 2 meseca
Šesto, sadašnji nivo monitoringa kvaliteta vazduha u Srbiji daje dovoljno potrebnih informacija o visini aerozagađenja u većini gradova, a pojedini koji nemaju automatske stanice(Pirot i Leskovac od većih) to moraju i mogu to rešiti u ovoj godini. Nepotrebno je čekati da sve bude idealno, jer je to samo gubljenje vremena.
Sedmo, u najkaćem roku izmeniti Zakon o zaštiti vazduha (kako bi se ispravili ozbiljni nedostaci u operativnoj primeni i adekvatnom tretmanu ocenjivanja kvaliteta vazduha-desetak urgentno potrebnih izmena već su napisani). Takođe, izmeniti zakonsku regulativu koja sada stimuliše nečinjenje lokalnih samouprava u donošenju i sprovođenju mera rigoroznom kaznenom politikom za odgovorne.
Osmo, obično najvažnije pitanje novca, koga nema dovoljno za sve realne potrebe. Vratiti se gore na tačku dva, odnosno cenu izgubljenih života i zdravlja građana. Siguran sam da su za poslednjih godinu dana troškovi vezani za pandemiju premašili 2 milijarde evra ( lekovi, vakcine , nove neophodne bolnice, pomoć građanima i privredi…). Četiri puta manje novca u jednoj godini za smanjenje aerozagadjenja je više nego dovoljno, a izvor tog novca? Pa kao i one 2 miljarde…
Deveto, u slučaju prazne budžetske kase, pitati građane da li im je važnije da imaju metro, nacionalni stadion ili 1.000 spasenih života i zdraviju decu. Ne treba zaboraviti da su fondovi Evropske unije spremni da pomognu državama koje se stvarno i odlučno bore za pravo građana na zdravu životnu sredinu(to je u EU pitanje demokratskih prava) preko više fondova.
Deseto, s obzirom da su glavni uzročnici prekomerno zagađenog vazduha individualna ložišta i manje energane(preko 60 odsto), saobraćaj (7 do 20 odsto)i industrija (10 do 15 odsto, Bor i Smederevo su veoma loš primer) na njih treba delovati adekvatno.
Neracionalno i nerealno je da se kupovinom elektroautomobila reši ovaj problem, jer u Srbiji ima sigurno 2 000 000 vozila, ako 10 odsto pređe na elektropogon, i ako je cena vozila samo 10 000 evra, za to treba potrositi 2 milijarde evra. S obzirom na doprinos saobraćaja, to će poboljšati kvalitet vazduha za oko 1 odsto, manje od promena koncentracija polutanata koje na godišnjem nivou uzrokuju varijacije meteo parametara.
Naprotiv, svu energiju i finansije treba usmeriti na najveći izvor emisija, ložišta, ali ne popisivanjem istih, niti neracionlanim širenjem toplovoda do individualnih kuća u udaljenim delovoma naselja, nego obavezujućom zamenom starih grejnih tela drugim izvorima energije. Od toplotnih pumpi, preko geotermalne energije, do invertnih klima i „šporeta“ koja su sertifikovana u EU.
Sve to ne sme biti dobrovoljna želja građana, nego jasno definisana obaveza zaštite zdravlja sebe i drugih. Većini besplatno, jer dodatna opterenja budžeta nisu realna. Ne verujem da je cena promene sistema grejanja veća od 5.000 evra za kuću od 100 kvadratnih metara, upravo koliko se daje stimulans za elektroautomobile. Šta je potrebnije, odnosno šta će merljivo poboljštati loš kvalitet vazduha je valjda svima jasno. Za godinu do dve ne sme postojati ni jedna gradska toplana na ugalj ili mazut u Srbiji, jer se gas moze transportovati i cisternama, ne čekajuci gasifikaciju cele zemlje. I naravno da se loš kvalitet uglja, tzv. sirovi kolubarski lignit mora povući iz prodaje građanima, obezbediti kvalitetniji po istoj ceni (stimulansom takođe).
Zaključak je: može se merljivo poboljšati kvalitet vazduha, ako se hoće. Svako odlaganje realizacije poznatih rešenja je neodgovorno ugrožavanje zdravlja građana, a pre svega dece…
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
