INTERVJU Nina Bunjevac: Ne smemo dozvoliti da nam ova deca odu

Rane godine Nine Bunjevac obeležila je tragedija u kojoj je njen otac Petar, koji se pedesetih godina doselio u Kanadu, poginuo u eksploziji u njihovoj garaži u Torontu. Petar je bio radikalni srpski nacionalista, pripadnik Srpskog oslobodilačkog pokreta Otadžbina (SOPO) i Pokreta srpskih četnika Ravne gore. Taj događaj, u kojem su poginula još dvojica muškaraca, Nina Bunjevac je pretvorila u istinsko remek-delo, grafički roman „Otadžbina“. Reč je o furiozno izvedenoj priči o mržnji, usamljenosti i tragediji, ali i ljubavi i razumevanju, kakvih je malo u našoj književnosti generalno.

Zato i ne čudi da se delo našlo listi najprodavanijih knjiga „Njujork tajmsa“, dok ga je „Gardijan“ uvrstio u najbolje grafičke novele za 2014.

Uprkos složenoj porodičnoj istoriji, ili možda baš zbog nje, Nina Bunjavac nije dozvolila da je nacionalizam i mržnja zaslepe, pa danas o budućnosti Srbije govori sa gotovo zaraznim optimizmom. Veliku ulogu u tome igra i ono što ovih meseci vidi u Nišu na studentskim protestima, uključujući veliki skup 1. marta.

„Niš je 1. marta bio najsjajnija tačka na zemaljskoj kugli. Uopšte ne preterujem. Nišlije su inače poznate po svom gostoprimstvu, ali kad im ljubav dolazi u goste, onda zaista daju sve od sebe“, kaže Nina Bunjavac za „Novu“.

U vašim knjigama ste se dosta bavili komplikovanom istorijom Balkana i Srbije. U pitanju su grafički romani koji su često opisivani kao gorko-slatki, bilo je dosta tuge u njima. Imate li utisak da se sada priča malo menja i da se oseća dah optimizma i jedne malo drugačije energije u Srbiji?

U Srbiju sam se vratila bez političkog uverenja, sa odlukom da svoju pažnju usmeravam ka lepim stvarima i dobrim ljudima, a ne politici koja razdvaja. Naravno, bila sam dobro informisana o stanju u Srbiji, ali nisam bila emotivno investirana u dešavanja na političkoj sceni. Od povratka, u maju prošle godine, sam se nagledala lepih stvari, i družila sa predivnim ljudima, i to se tako nastavlja, a broj pozitivnih doživljaja samo raste. Srbija je lepa zemlja, puna planina, reka, sela i divnih ljudi. Dolazi nam nova generacija kojoj integritet i etika po svemu sudeći znače nešto, a to je najveće blago.

U knjizi "Otadžbina" opisali ste dramatičnu i složenu porodičnu istoriju, u kojoj je bilo dosta nasilja, mržnje, nacionalizma. Sada ste se opet vratili tamo odakle je sve počelo. Koliko ste dugo planirali ovaj povratak?

Ja sam još od selidbe imala potrebu da se vratim. To je uvek tinjalo u meni. Bilo je tu godina gde sam sebe ubeđivala da mi je u Kanadi odlično, a bilo je dana kad bih se usudila da zamislim povratak u Srbiju u nekoj dalekoj budućnosti. I to je tako trajalo, i tinjalo, decenijama. A onda mi se prošle godine desilo da sam sanjala kako živim u Nišu. Taj san me je duboko dirnuo, jer je proces buđenja podsećao na one snove o dragim preminulim osobama, gde čovek plače dok se budi. Tri meseca nakon tog sna sam se vratila u Srbiju.

Zašto ste odabrali baš Niš, a ne recimo Zemun, s kojim takođe imate neke porodične veze? Kako vama, kao delom Kanađanki, izgleda život u Nišu?

Pa to odabere duša. Znate, kad sam prvi put od povratka u Srbiju otišla u Zemun, i kad sam prolazila Dušanovom, srce mi je zaigralo. Jako volim Zemun, tamo mi je najbliža rodbina i dragi prijatelji, tako da bi mi malo bilo potrebno da se tamo preselim. Međutim, mene je Niš oblikovao, i tu se osećam kao ja. A i prelep je grad, naročito u proleće i leto, još opkoljen planinama. Ljudi su divni, autentični.

Ja sam rodom iz Like, iz Plaškog, i devojačko prezime moje bake je Bunjevac (mislim da ipak nismo u srodstvu). Veoma mi je dobro poznata mržnja u odnosima Srba i Hrvata, kojom se opširno bavite u "Otadžbini". Imajući u vidu tako tešku istoriju, meni lično deluje nemoguće da će ova dva naša naroda ikada moći da se pomire. Šta vi mislite?

Pa sasvim moguće je da smo rod, jer su i moji Bunjevci iz Like. Sećam se kad mi je koleginica iz Bjelovara jednom rekla, kako je njen sin upoznao nekog klinca iz Srbije preko onlajn igrica. I kaže mami, pa mi smo se sve razumeli! Proputovala sam Evropu i region od objave svoje prve knjige, i nijednom se nisam osetila ugroženom. Imam divnih prijatelja u Zagrebu i Splitu. Ta prijateljstva su duboka i iskrena.

Problem je što se kod nas vazda kopa po ranama i da smo generacijama prenosili traume koje se nisu lečile, već se njima manipulisalo u političke svrhe. A to je najveći greh, jer čovek sa traumom živi u paklu, pa još to prenosi na svoje potomke, a svaki politički govor koji unosi strah je kao naknadno zalivanje naftom.

Ovih dana gledamo kako bukte ratovi širom sveta. Nije više nezamislivo ni da se sukobe i Kanada i Trampova Amerika, a trgovinski rat već je počeo. Šta biste vi, sa balkanskim iskustvom iza sebe, poručili Amerikancima i Kanađanima danas?

Iskreno, ja se nikada nisam osećala kao Kanađanka, iako sam tamo rođena. Mislim da nisam u poziciji da dam neke generalne savete, kao što nisam u poziciji da dajem savete ljudima u Srbiji, koji su prolazili kroz pakao svih tih godina dok sam ja živela u Kanadi. Mogu reći o onome što sam primetila u Kanadi, i uporediti sa Srbijom. Vidite, Kanada tehnički nije država, već korporacija engleske krune.

Njom se vodi kao nekom korporacijom, čiji PR i dalje potencira da je najbolja zemlja za život, iako se u njoj sistem raspada. Ulice su pune beskućnika, a gradski parkovi šatora. Javno školstvo je tako loše, kao da namerno i sistematski žele da stvore mase radnika koji nisu sposobni za kritički način razmišljanja. U Srbiji je školstvo oštećeno do neke mere, ali je čak i takvo daleko bolje od kanadskog, jer je stvorilo jednu generaciju koja ja daleko bolja od naše, koja je povezana međusobno i sa svetom, koja razume da su političke stranke prevaziđene, i da nas je praćenje kulta ličnosti dovelo do ove tačke, globalno govoreći. Ne smemo dozvoliti toj deci da odu.

Mračne teme vas ne plaše, a možda bi se moglo reći i da vas, kao autorku, privlače. „Bezimena“ je posvećena svim zaboravljenim i bezimenim žrtvama seksualnog nasilja. I sami ste govorili o tome da ste zamalo i sami bili žrtva u ranoj mladosti. Da li vam je stvaranje „Bezimene“ i kasnije „Tarota“ pomoglo da se suočite sa traumom?

Da, svakako, time što stvaram autorska dela mi je udeljeno dosta slobode izražavanja, i mogućnosti da prodirem u nesvesno, pa mi je rad dosta pomogao u procesu psihoanalize. Sam po sebi, kreativni rad može biti lekovit, ali je stručna pomoć neophodna u zaceljenju, kao i prijateljstva, i ljubavi. Na kraju je neophodno obogatiti se duhovno, pronaći neku svrhu u životu. A ako se desi da svoju patnju vidiš kao svog najboljeg učitelja, kao nešto što te je oblikovalo, spreman si da oprostiš, i tu dolazi do katarze, kao i do izlečenja.

Jedina „zamerka“ koju vam je u inače veoma pohvalnoj recenziji „Otadžbine“ u „Nujork tajmsu“ uputila autorka (i vaša koleginica) Anja Ulinič odnosi se na možda predug segment koji se bavi istorijom Balkana. Mislite li da nas istorija guši, ili ipak moramo stalno da je ponavljamo da bismo nešto iz nje na kraju naučili?

Pa, istorijski deo tog romana je urađen u dve svrhe. Prva svrha je da objasni istoriju Balkana stranim čitaocima. Druga svrha je da prikaže paralelu između istorije ovih predela i istorije moje porodice, koja je bila podeljena po idealističkoj i političkoj liniji. Time sam htela da ilustrujem da je istorija tkana pojedincima i njihovim zajednicama. Istorija je jako bitna i vrlo je važno biti dobro upoznat sa njom, ali je važno biti svestan da smo svi mi neke mašine koje svakodnevno proizvodimo istoriju svojim delima i mislima. I mislim da je važnije da se pozabavimo pitanjima o onome što želimo da ostavimo deci iza sebe, i u kakvom će to stanju sve biti.

Kada ćemo vašu knjigu La Réparation videti na srpskom?

Za sada nemam izdavača, ali je u pripremi srpsko izdanje moje knjige Tarota, koje objavljuje Studentski kulturni centar u Novom Sadu, dok je drugo izdanje „Otadžbine“ već na tržištu, sa izdavačkom kućom Udruženje Mika Miš. Takođe planiramo i druga izdanja „Bezimene“ i „Hladna kao led“, koja će na kraju biti dostupna kao kolekcija sviju tri.

Čitajte Gajića i Kordeja!

Imate li omiljene nove srpske ili svetske strip autore kojima ste opsednuti u poslednje vreme?

Nedvano sam pročitala „Teksas Kid“ Igora Kordeja, i ostala sam bez daha. Jako preporučujem. Mislim da Aleksa Gajić ima negde oko 4 ili 5 objavljenih knjiga koje su i dalje dostupne na tržištu. Toplo preporučujem „Gore Dole“. Gajićev smisao za humor je Monti Pajton na steroidima.