Njegovo prezime niko, do njega samog, nije znao. Preuzeo je suprugino. I postao Ivković. Godina rođenja nepoznata. Rađao se od 1988. do 1894, u Odesi – veruje se. Zvao se Aleksandar. U Beogradu je osnovao fotocinkografiju "Rus".
Jedna od prestonica evropskog stripa tridesetih godina prošlog veka bio je Beograd. U srpske novine strip se prišunjao preko “Politikinog” dečjeg dodatka “Veseli četvrtak”. Isti list 21. oktobra 1934, samo mesec dana nakon što je okončan u SAD, preko cele strane donosi “roman koji se čita dva minuta dnevno” – šest kaiševa stripa „Detektiv X-9“.
“Mikijevo carstvo” prodavano je u 30.000 primeraka. “Politikin zabavnik” – po broju – štampan je u 41.000 primeraka. Tiraž ostalih izdanja od 10.000 i 30.000 primeraka. Redakcija “Stripa” nekoliko brojeva izdaje na slovenačkom i mađarskom jeziku. Na SHS tržištu svake nedelje plasirano je od 200.000 do 300.000 različitih primeraka stripa. Podsetio bih da je prema popisu stanovništva iz 1921. godine u Kraljevini SHS od 12 miliona stanovnika 51,5 odsto bilo nepismeno.
Građanski rat u Rusiji Ivana Šenšina zatiče u vili njegovog oca na Krimu. Napušta “Kseniju”, koju je projektovao Nikolaj Krasnov. Odlazi u Carigrad. Beograd je njegova naredna i – poslednja adresa. Na istu stanicu dve godine kasnije dolazi Krasnov.
Dok Nikolaj projektuje reprezentativna zdanja, od kojih se dva, u Nemanjinoj ulici, gledaju: zgrada Vlade Srbije i Ministarstva spoljnih poslova, Ivan postaje deo prestižne strip-škole crtača okupljenih oko Beogradskog kruga. Ostaje upamćen po stripovima „Mandžurija u plamenu“, “Kraljević Marko“, „Prvi put s ocem na jutrenje”, „Zvonar Bogorodičine crkve“, „Hrabri vojnik Švejk“…
Sa Krima stiže još jedan, budući crtač stripa. Konstantin Kuznjecov, nakon što su mu oca, direktora muške gimnazije, ubili boljševici, stupa u armiju generala Vrangela. Sa njenim ostacima stiže u grad u kome se nalazila ruska umetnička škola: Pančevo. Prelazi u Beograd, gde u Robnoj kući „Mitić“ radi kao crtač reklama.
Do početka Drugog svetskog rata Kuznjecov je nacrtao dvadeset pet kompletnih stripova i kraći strip „Priča o mački sa četiri noge“. Film „Pikova dama“ primorao je ovog autora da dve godine kasnije kreira jedan od svojih najboljih stripova. Među crtačima stripa Beogradskog kruga nalazi se i budući filmski režiser Žika Mitrović.
Dok Šenšinove „Doživljaje Mike Miša“ objavljuje “Veseli četvrtak“, “Vreme” u svom podlistku za decu, objavljuje strip „Doživljaji miša Mike i majmuna Đoke“ još jednog ruskog emigranta Sergija Mironovića Golovčenka. Iste 1934. godine, Đorđe Lobačev i Vadim Kurganski u ilustrovanom listu “Panorama” otvaraju krimi storiju „Krvavo nasledstvo“, koja se najavljuje kao „združeno delo jednog Jugoslovena i Amerikanca“.
Otuda Lobačev postaje Džordž Strip a Kurganski, Vladimir Cilić. Nisu jedini čiji se identitet krije iza pseudonima. Kuznjecov se u serijalu „Boemi“ potpisao je kao Stiv Dop dok je u stripu „Džingis Kanov potomak“ dobio novo ime K. Kulidž. Nikola Tiščenko se potpisivao kao Ten, dok je Nikola Navojev koristio više pseudonima od kojih je najpoznatiji Nik Vodli .
Njegovo prezime niko, do njega samog, nije znao. Preuzeo je suprugino. I postao Ivković. Godina rođenja nepozanta. Rađao se od 1988. do 1894. U Odesi – sluti se. Zvao se Aleksandar. U Beogradu je osnovao Izdavačko knjižarsko preduzeće i fotocinkografiju „Rus“. Kada je video koliko klišea proizvodi za druge a i razmere stripomanije u Srbiji odlučio je da 1936. pokrene časopis „Mika Miš“.
Ivković je do rata napravio stripsku imperiju. Preživeo je rat, nastavio da živi u Beogradu i diskretno saučestvovao u poratnom obnavljanju domaće devete umetnosti. Žitije njega i njegove porodice je posebna, pitoreskna priča prepuna anegdota, teorija zavere i poluistina. Umro je u Beogradu 1969. – precizira Slobodan Ivkov, istoričar umetnosti i pouzdani hroničar srpskog i jugoslovenskog stripa.
Moderan strip kakav je krajem 19. veka nastao na Zapadu u Rusiji se pojavljuje tek posle pada Berlinskog zida. Svi ti novokomponovani umetnici, podseća Ivkov, tek su u Srbiji otkrili strip i u Beogradu počeli njime da se bave. Od Đorđa Lobačeva, Sergeja Solovjeva, Konstantina Kuznjecova, Aleksija Ranhnera do Nikole Navojeva, Vsevoloda Guljeviča, Ivana Šenšina, Nikolaja Tiščenka, Vladimira Žedrinskog.
Rusi su u to vreme sebe i strip mahom pronašli u Beogradu. Ivkov mi spominje Sergeja Golovčenka, koji odlazi u Hrvatsku posle ženidbe sa jednom Vinkovčankom, dok je pozorišni scenograf Vladimir Žedrinski, koji je u Srbiji nacrtao 3 stripa, za vreme NDH otišao u Zagreb, posle u Ljubljanu a kada su nam sa Rusima stigli komunisti Žedrinski je kao scenograf prvo otišao na privremeni rad u Kazablanku. Potom odlepršao u Pariz, gde je i umro.
Nikola Navojev, nije dočekao kraj rata. Umro je 1940, u sanatorijumu za TBC na Fruškoj Gori. Dve godine kasnije Aleksije Ranhner nađen je mrtav u jarku na Karaburmi, u koji je upao, tvrde pijan, jedne hladne oktobarske noći. Njegova porodica je izbegla u SAD. Sergej Solovjev je posle oslobođenja neko vreme živeo u Rijeci odakle je polovinom pedesetih godina otišao u Italiju, gde je preminuo 1975. godine.
Kuznjecov je za vreme nemačke okupacije crtao karikature u pronedićevskom “Bodljikavom prasetu”, radio plakate i propagandne knjižice za Propagandno odeljenje „S“, tadašnjeg nemačkog vojnog zapovednika Srbije.
Tokom 1943. i 1944. Kuznjecov je na stranicama “Malog zabavnika” objavio je nekoliko stripova pa i „Priču o nesrećnom kralju“. Iako je radnja smeštena nekoliko vekova unazad, u njemu se kao glavni akteri javljaju: Kralj Aleksandar Karađorđević (Stari kralj), Kralj Petar II (Mladi kralj), Čerčil (Plemić zlobnog vladara), Tito (Razbojnik) i Staljin (Severni krvoločni vladar) … Kuznjecov naravno nije čekao da deli autograme braći Rusima, već se povukao sa nemačkim jedinicama u Austriju, odatle u Nemačku, a potom u SAD. Umro je 1980. godine u Los Anđelesu.
Sebastijan Lehner nestao je u ratnom metežu 1945. godine. Vsevold Guljevič, koji je kreirao četiri stripa: “Nibelunzi”, “Mač sudbine”, “Bregovi u plamenu” i “Grozni Džek”, utekao je u Nemačku da bi vrlo brzo preplivao Atlantik i nastavio da živi u SAD. Umro je u Njujorku 1964. Nikola Tiščenko, šmugnuo je u Brazil, gde se već nalazio rođeni brat Đorđa Lobačeva.
Đorđe je oslobodioce dočekao kao Jurij. Promenio je ime. Inače je kršten kao Đorđe. Kum na Cetinju bio je crnogorski knez Dimitrije Petrović Njegoš. Đorđa-Jurija Lobačeva nove vlasti nakon sukoba sa Kominformom, 1949. proteruju iz Jugoslavije u Rumuniju sa suprugom, sinom i dva kofera u zapečaćenom vagonu. Lobačev je jedini Rus, srpski stripar koji se ikada vratio u Rusiju – nije i rođen tamo – već u Skadru, potcrtava Ivkov zanimljivu biografiju velikog stripara. Lobačev je prvi put nogom kročio u SSSR tek posle Staljinove smrti. Spremao je strip za jedan omladinski list, ali je posao zaustavljen jer je strip u socijalističkoj Rusiji bio zabranjen.
Vladimiru, dedi Ivana Šenšina, Ljermontov je posvetio pesmu “Prijatelju V.Š.”. Spijateljili su se u Plemićkom internatu Moskovskog univerziteta, Njegov unuk Ivan, daroviti crtač stripa streljan je 16. novemebra 1944. godine u Beogradu. Napisaše: zbog saradnje s okupatorom. Crtao je ilustracije za Andersenove i bajke braće Grim za nacističko Odeljenje za propagandu Jugoistoka. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Bonus video: Izložba „Neviđeni Lubarda“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar