Nasmejani i šarmantni Predrag Katanić (47) iz Čačka živi život kakav je oduvek želeo - ima savršen posao, suprugu koja ga voli, dobru i poslušnu decu, sestru koja ga podržava i prave i vredne prijatelje. Ali, Predrag ima i dijagnozu - bipolarni poremećaj. Međutim, to mu ni na koji način ne remeti kvalitet života, čak štaviše, otkrićem svoje životne borbe na društvenim mrežama, ovaj hrabri čovek dobio je toliko samopouzdanja i hrabrosti koje je, potom, usadio i drugima koji se u tajnosti bore sa nekom bolešću. Da, Predrag ima dijagnozu, ali i život!
„Imam F dijagnozu, bipolarni poremećaj (F31). Imam sjajnog psihijatra, imam terapiju u vidu litijuma i imam ženu, decu, posao, prijatelje… Pijem redovno terapiju, idem redovno na kontrole i živim redovan život. Imao sam krize i hospitalizacije, ali sve na vreme i pod kontrolom doktora. Ljudi, lečite se kad vas molim. Psihijatar služi da pomogne. Suicid ili femicid su često samo rezultat zapostavljenog psihičkog zdravlja. Nije sramota imati dijagnozu, sramota je ubiti, krasti, lagati, varati. Pratite sebe i nemojte da trpite, svuda oko nas su tempirane bombe. Stop nasilju, ne samo nad ženama, stop nasilju nad ljudima, jer svi smo na kraju samo eksperiment eksternih uticaja na psihičko zdravlje, a mnogi ne mogu sami“, ovako glasi tvit koji je Predrag napisao na društvenoj mreži X, zbog čega je uz njegovo ime dodata reč – car.
Želeo je da ohrabri one koji žive sa F dijagnozama i one koji još nisu smogli snage da provere da li ih muči nešto prolazno i „nemaju papir“.
Predrag nam priča kako je izgledao onaj deo njegovog života kada je bio bezbrižni tinejdžer kao i njegovi vršnjaci.
„Kod mene je sve krenulo mnogo ranije nego što je to neko umeo da nazove pravim imenom. Skokovi i amplitude u raspoloženju bili su prisutni još u detinjstvu. Bio sam dobar đak, ali onoliko koliko mi se htelo. Moji roditelji su bili uspešni ugostitelji, pružili su meni i sestri materijalne blagodeti i ljubav, ali nažalost, ne i dovoljno prisustva jer takav je to posao“, kaže Predrag.
U periodu adolescencije, međutim, primetio je da nešto nije u redu.
„Nije me zanimala srednja škola i umesto na prijemni ispit, otišao sam kupanje. Roditelji su završili ‘u frasu’, a ja na zanatu. Trebalo je da budem zidar-fasader. Možda je to bio i moj prvi susret lice u lice sa ‘drugom nogom’, nogom realnosti. Shvatio sam da zbog jedne ekspresivne odluke nema nazad. Tri godine moranja u svetu kome ipak, uz svo poštovanje školskih drugara i nastavnika, nisam pripadao, i zbog toga sam veoma patio. Za to vreme moje duboke patnje, prva, leva noga je već ‘šibala’ uspeh. Plesao sam u čuvenom plesnom klubu ‘Vračar’ i mudro kombinovao život u Beogradu i Čačku. Bilo mi je savršeno, ili sam to tada samo mislio“, nastavlja on.
Ples je, naglašava, postao njegova slamka spasa, ali i sadašnjost i budućnost.
„Ples se pojavio kao jedna od najlakših ulaznica za zadovoljenje potrebe koju sam već tada imao: da budem viđen, popularan, da se dive mom umeću, pojavi. Sada znam da je to bila jedna vrsta bega od samog sebe. I evo nas već tada na tom bipolarnom momentu: bežao sam od sebe da bih se sa sobom susreo. Otac je tri godine bio u Australiji i jako mi je nedostajao u tom kritičnom periodu odrastanja. Taman sam zakoračio u punoletstvo 1994. godine, kada upadam u prvu veliku depresivnu krizu“.
Po povratku iz inostranstva, njegov otac zatiče sina koji nije ličio na onog kog je ostavio kod kuće.
„Povukao sam se u sebe. Ja, tako veseo, razigran, suočen sa situacijom u koju sam sebe doveo (tako sam tada mislio) svojom nepromišljenošću. Sećam se dobro da sam sedeo na jednoj klupi pored Morave i dugo plakao. Nakon četiri-pet takvih dana roditelji shvataju da je đavo odneo šalu i odlazimo kod psihijatra. Nažalost, mislim da mi je taj doktor starog kova napravio medveđu uslugu. Nije mi se ni obratio. Propisao je neke antidepresive koje sam ispio. Bilo mi je bolje nakon nekog vremena i to je, tada, kao, bilo to… Bez ikakve ozbiljnije priče, papira, bilo čega konkretnog“.
U međuvremenu je pronašao još jednu ljubav – medije, a onda je došla i vojska. Tada mu je, slučajno, otkrivena dijagnoza.
„Za sve je bila važna komunikacija, fleksibilnost, elokvencija, osmeh. Najpre se zapošljavam na jednoj televiziji kao sportski novinar, ali nastavljam sa plesom. Potom sam odlučio da odem u vojsku. Ni u vojsci nije bilo glatko, zbog jednog događaja koji je rezultirao drugim zdravstvenim problemom, završio sam na hirurgiji VMA. Prebacivanjem na neuropsihijatriju dolazim u ruke stručnjaka. Nakon dobre anamneze, sagledavanja kliničke slike i nekih detalja iz porodične istorije, dr Nedeljko Bjelica, neuropsihijatar, prvi naziva stvari onako kako je trebalo i moralo i ranije: klasičan primer bipolarnog poremećaja (F31), afektivni poremećaj, manična faza“, priča on.
Usledio je, kađe, veoma težak period života koji je trajao narednih pet, šest godina, sa više kriza i više hospitalizacija, uvek u fazama manije.
„I sve to najviše zbog sopstvenog ignorisanja. Bipolarni poremećaj me je dva puta zamalo ubio, kada sam u maničnim fazama pravio saobraćajne incidente sa totalnom štetom na kolima, ali i izašao iz njih bez ogrebotine. I ne, nisam želeo da se ubijem, nije u tome bila stvar. Obično se sve dešavalo kada nisam pio propisanu terapiju (litijum karbonat). Prelomni trenutak da prihvatim i sebe i realno stanje je momenat kada sam upoznao Mariju, moju suprugu. Ona je moj najveći uspeh u životu uz decu, koja su, Bogu hvala, došla iz te velike, beskompromisne ljubavi. Ona je moj dar od Boga i neba, nadam se da sam i ja njoj. Upoznali smo se, prihvatili jedno drugo. Na našem prvom izlasku sve sam joj rekao o meni, mojoj dijagnozi. Rekao sam joj i da se zapravo često ne nosim sa tim dobro, da ne znam kako će se ona sutra boriti ako budemo imali decu, a ja budem u bolnici ili nekoj od loših faza. Zagrlila me je, poljubila i pristala na iskušenje ne znajući tada suštinski šta to zapravo znači“, kaže naš sagovornik.
Velika podrška bila mu je i sestra koja je odmah po saznanju da on ima dijagnozu, stala uz njega. Nažalost, njegovi roditelji to nikada nisu prihvatili.
Danas je Predrag uspešan poslovni čovek s diplomom Ekonomskog fakulteta, koji je u svetu plesa poznat na svim kontinentima. Zaštitni je znak kao moderator ili sudija gotovo svih prestižnih plesnih takmičenja i revija.
Bavi se svojim poslom iz snova u kojem je ostvario sve ono o čemu je nekada maštao, putuje sa kontinenta na kontinent. Energija mu je nepresušna i to se sasvim uklapa u koncept pacijenta sa bipolarnim poremećajem.
BONUS VIDEO: Klinička psihološkinja Danijela Ostojić objasnila kako se zaista uspostavlja dijagnoza psihopate
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare