Ortopedska hirurgija u Srbiji je ozbiljan biznis koji donosi veliki profit, pa je potpuno logično da su liste čekanja za operacije u ovoj grani medicine najduže, jer drugačije se ne isplati, sa dozom ironije, ali i ljutnje, objašnjava za Nova.rs prim. dr Branko Sbutega, specijalista ortopedske hirurgije, koji je radni vek proveo u Institutu za ortopediju “Banjica”. U ovoj zdravstvenoj ustanovi trenutno je na čekanju za operaciju čak 14.275 ljudi, dok će poslednji zakazani, koji je prijavljen za ugradnju proteze kolena, morati da bude veoma strpljiv, jer je njegov termin na listi za implantat - februar 2031. godina.
Pročitajte još:
Srbija je nekada bila zemlja koja je proizvodila sirovine za potrebe svog stanovništva pre svega, a to je podrazumevalo i medicinski materijal za obolele.
“Danas živimo u nekoj drugoj Srbiji, u koju se sve uvozi. Svedoci smo potpune dezorganizacije zdravstvenog sistema, a jedna od posledica su i kilometarske liste čekanja na operacije, snimanja i razne intervencije. Naravno, najduže liste su uvek na ortopediji, odnosno u Institutu ‘Banjica’, ka kojem gravitiraju gotovo svi pacijenti iz države koji imaju ortopedska oboljenja. Najveći problem je što sve implantate koje koristimo pri operacijama – uvozimo. Pitanja na koja ne dobijamo odgovore su: Kako funkcioniše nabavka implantata? Koliko tačno koštaju? Ko je prioritet za dobijanje? Od koga ih nabavljamo i zašto toliko čekamo? Lanac je vrlo komplikovan, a već godinama ne funkcioniše”, priča prim. dr Sbutega.
Nalazimo se u apsurdnoj situaciji, ističe on, jer neko ko ima problem sa kukovima ili kolenom, mora da čeka osam ili devet godina, kako bi tek započeo sa lečenjem.
“Posledica stanja u zdravstvu je posledica stanja u državi, u kojoj su institucije takve da ne možete da ih uhvatite ni za rep, ni za glavu”, kaže naš sagovornik.
Listi čekanja za ortopedske operacije u najvećoj meri doprinosi profit i veliki biznis koji se razvija poslednjih nekoliko decenija.
“Pacijenti su nam sve mlađi i to me plaši. Nekada su na ortopediju dolazili ljudi kojima smo posle 60. ili 70. godine života, ugrađivali proteze. Dugo smo govorili da su to bolesti koje se hirurški tretiraju tek u poznim godinama. Međutim ta granica se pomera ka mlađem uzrastu, toliko da danas ljudima koji imaju nešto više od 30 ili 40 godina, već ugrađuju veštački kuk ili koleno, što nije normalno. Nekada smo mladim ljudima radili biološke operacije, iza kojih nije stajalo gomilanje novca firmi koje proizvode osteosintetski materijal. Mlađim pacijentima radili smo revaskularizacija kukova, odnosno nismo im vadili kuk, već smo ga ‘osvežavali’. Ugrađivali smo im ploču sa pet do šest šrafova, kako bi kasnije kuk funkcionisao. Biološke operacije su nažalost ukinute ‘preko noći’, bez objašnjenja. One su, naravno, bile daleko jeftinije od veštačkih proteza, koje sada svima ugrađuju. Velike svetske firme koje ih proizvode lobiraju za veći broj pacijenata, a zarada ide njima i lekarima, koji dobijaju procenat, a mnogi rade privatno, pa pacijente upućuju na svoje klinike, kako ne bi čekali na Institutu, što naravno debelo naplate”, objašnjava prim. dr Sbutega.
U Srbiji takođe, priča doktor, postoji tradicija obolevanja kukova.
“To je drugi razlog dugačkih listi čekanja. Kod nas postoji urođeno iščašenje kukova. Ta bolest je dugo bila endemski problem, a preventiva u zdravstvenim ustanovama bila je loša. Osim što se veliki broj dece rađao sa poremećajima kukova, decenijama smo bebe povijali u pelene tako da izgledaju kao vekne hleba, da im se krive nogice i kukovi budu u vrlo nepovoljnoj poziciji, a posledice se javljaju decenijama kasnije. Na ‘Banjici’ smo osamdesetih godina prošlog veka, uradili čak 2.000 rekonstruktivnih operacija kukova kod dece. Posle toga sam otišao u SAD da radim doktorat, i u Majamiju sam održao predavanje na kojem sam izneo te rezultate. Kolege nisu mogle da shvate, ni da poveruju u taj broj, jer u to vreme, u celoj Americi nije bilo toliko ortopedskih operacija kod dece”, seća se naš sagovornik.
Oboleli neće umreti dok čekaju veštački kuk ili koleno, ali njihov kvalitet života biće ravan paklu i proteza im neće ništa značiti kad stigne posle pet, sedam ili deset godina.
“Bol u kukovima ili kolenima vremenom postaje toliko nepodnošljiv da prelazi u duševnu patnju. Čovek nauči da živi sa bolom, a to ga promeni. Postaje nesposoban da radi, da se kreće, povlači se u sebe, gubi kontakt sa porodicom, kolegama, prijateljima. Problemi se množe kako vreme prolazi. Takođe, ljudi dobijaju na težini jer neprestano leže. Kada čovek ima i samo tri kilograma viška, opterećenje u kuku je devet puta veće, tri puta tri. To direktno vodi u degenerativne procese. To je začarani krug u kojem je pacijent večiti gubitnik. Kada konačno i dobiju tu protezu, teško se vraćaju u normalan tok života posle toliko godina”, revoltirano priča specijalista ortopedske hirurgije.
Osim vrtoglavih suma novca koje se “okreću” zahvaljujući hiljadama pacijenata koji se bore sa ortopedskim oboljenjima u Srbiji, liste čekanja za ove operacije posledica su i načina života ljudi u našoj zemlji.
“Ovo je i treći razlog čekanja na listama. U jednom društvu u kojem nema opšte kulture, čak ni kulture u saobraćaju, ne može se očekivati da postoji zdravstvena kultura. Sećam se kada je Institut ‘Batut’ izneo šokantne rezultate jednog istraživanja, koje je pokazalo da 60 odsto ljudi u Srbiji uopšte ne pere zube. Postoji kod nas i momenat kasnog odlaženja kod lekara, kada bolest već uzme maha, a često je razlog sramota. Ljudi se u 21. veku ovde i dalje stide ako su bolesni”, naglašava doktor.
Srljamo u ortopedske bolesti umesto da činimo sve da ih izbegnemo, da ne postanemo samo broj na nepreglednoj listi čekanja.
“Kao deca smo se po ceo dan igrali sa loptama i bili napoljiu, a današnja deca drže telefone, dok odrasli bulje u televizor ili sede u kolima. Sa takvim načinom života biće sve više ortopedskih bolesti, a ova hirurgija je najskuplja od svih. Nijedna hirurška grana nema toliko implantata kao ortopedija, a moderan način života proizvešće milione novih bolesnika kroz nekoliko decenija, što će značiti ogroman novac za firme koje prave pomagala, ali i za lekare koji su u ovom poslu. Sve se na kraju ipak svodi na način života i kulturu, koja u našem društvu ne postoji. Kulturom se nikada nije bavila vlast, a ni opozicija. Pranje zuba je takođe kultura, što ne smemo da zaboravimo”, naglašava za kraj, doktor Sbutega.
Lista čekanja u Institutu za ortopediju “Banjica”
Operacija – Datum prijave – Zakazani termin – Broj pacijenata
Ugradnja bescementne endoproteze kuka – 20. jul 2022. – 20. jul 2029. – 2.453
Ugradnja cementne proteze kuka – 5. septembar 2022. – 5. septembar 2026. – 385
Ugradnja hibridne proteze kuka – 18. jul 2022. – 18. jul 2027. – 1.933
Ugradnja endoproteze kolena – 29. avgust 2022. – 28. februar. 2031. – 9.504
Bonus video: I muškarci će rađati decu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare