27
Gde smo bili pre godinu dana kada je u Srbiji zvanično registrovan prvi slučaj zaraze koronavirusom, šta smo sve prošli i kuda idemo, u autorskom tekstu za Nova.rs analizira epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović. Procenjuje kakav će biti novi talas zaraze i kada bi kovid 19 mogao da postane endemska bolest, koja se javlja sporadično.
Piše: prof. dr Zoran Radovanović, epidemiolog i jedan od lekara koji su učestvovali u akciji portala Nova.rs „Struka protiv korone“
Pretnju pandemijom i očekivanu pojavu kovida 19 u Srbiji najviše pamtimo po onoj urnebesnoj konferenciji za štampu 26. februara prošle godine. Tom prilikom se pokazala sva nesposobnost naših vlasti da predviđaju neposrednu budućnost, pa smo godišnjicu tog događaja prošle nedelje obeležili pred Ministarstvom zdravlja kao Dan političke i stručne neodgovornosti.
Poseban kolorit tom skupu dao je državni sekretar Đerlek svojim dvema poentama. Prva, o navodnom mudrovanju generala posle bitke, bila je neumesna, jer su oba prethodna govornika, ovaj autor i dr Rade Panić, sve vreme ne samo ukazivala na pogrešne odluke u realnom vremenu, već su unapred davala predloge šta bi valjalo činiti. Druga poenta, kako kritičari Kriznog štaba navijaju da pobedi virus, dolazi s one strane razuma. Nju nije smislio državni sekretar, već ju je samo ponovio, poput niza drugih funkcionera. Postavlja se, međutim, pitanje koliko bolestan ili pokvaren mora da bude um u kojem se rodi tako sumanuta misao.
Pamtimo i izjave davane u vreme kada prisustvo novog virusa korona još nije bilo prepoznato u Srbiji. Ministar zdravlja je hrabrio Kineze kako ćemo im pomoći u pravljenju vakcine, ministar spoljnih poslova je otkrio kako je u pitanju biološki rat (da ga neko u svetu shvata ozbiljno, to bi bio diplomatski skandal), a predsednik SNS uslovio je svoje testiranje dvostrukim prikazivanjem filma „Vladalac“ na TV N1 (!?).
Rasprostranjena je zabluda da mi proletos ništa nismo znali o novoj bolesti. Kinezi su odmah izolovali virus i raščlanili njegov genom. U prvoj polovini januara su to svoje iskustvo podelili sa svetom, čime je omogućena izrada dijagnostičkih testova. Australijanci su 31. januara ponudili da zainteresovanim laboratorijama u svetu dostave i virus, čime je dodatno olakšan rad na izradi vakcina.
Kinezi su odmah saopštili i sve detalje važne za protivepidemijsku borbu, a posebno svoja saznanja o putevima prenošenja zaraze. Na osnovu tih iskustava, okolne i prvo zahvaćene zemlje okrenule su se energičnom otkrivanju obolelih, njihovoj izolaciji i traganju za osobama koje su dolazile u kontakt sa bolesnicima. Taj pristup dao je izvanredne rezultate, pa ga je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) preporučila celom svetu.
Godinama pre toga SZO je ukazivala na opasnost pandemije neke virusne bolesti potekle iz divlje prirode. Navedeno je sedam najverovatnijih kandidata, uključujući ebolu, a na osmo mesto je stavljena „bolest iks“. Mislilo se na neku još neidentifikovanu zarazu, a u tu sliku uklapa se kovid 19. Ponavljano je slata poruka zemljama-članicama da nabave dovoljne zalihe maski i zaštitne odeće, te da se snabdu laboratorijskom opremom za obavljanje PCR i sličnih testova.
Treba li reći da smo se o te savete oglušili?
Kada je zagustilo, bacili smo se na nabavku respiratora (tačnije, ventilatora ili aparata za mehaničku ventilaciju). Dobavili smo ih mnogo više nego što nam je potrebno, ali je od njihovog prispeća i isporuke pravljena otužna medijska predstava.
Zapostavili smo PCR testove, neophodne za dijagnostiku bolesti. Oni su u martu, kada je za njima postojala najveća potražnja, koštali oko 10 evra (sa potrošnim materijalom manje od 15 evra), a cena im je kasnije prepolovljena. Građani su ih državnim laboratorijama plaćali mnogo više, 6000, odnosno 9000 dinara.
Nestašica testova vodila je iznuđenom potezu – „hapšenju“ celokupne starije populacije. Geslo je bilo: ako ne znamo ko je zaražen, uklonićemo s ulice najosetljivije građane. Na raspolaganju su bila dva zakona kojim bi se proglasila vanredna situacija: Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i Zakon o smanjenju rizika od katastrofa. Umesto toga, uvedeno je vanredno stanje, koje se po Ustavu uspostavlja kada je ugrožen opstanak zemlje, te se ograničavaju i mnoge građanske slobode.
Donošene su zabrane koje nisu saopštavane javnosti, ali su prekršioci ipak sankcionisani. Tako nije sprovođena odluka da se svakom putniku na ulazu u zemlju da letak s upozorenjem da bude u samoizolaciji, ali su pojedinci osuđivani na zatvorske kazne i do tri godine s obrazloženjem da su morali da znaju šta je rekao predsednik Republike.
Posle rigorozno sprovedenog vanrednog stanja, u trajanju od 15. marta do 6. maja, otišlo se u drugu krajnost.
Malodušnost i nepreduzimljivost Kriznog štaba direktno su doveli do drugog i presudno su uticali na obim trećeg talasa. Preovlađivali su neubedljivi izgovori kako bi se ostalo u manje-više pasivnom stanju.
Iz Kriznog štaba je jednog trenutka čak odaslata poruka „Zaražavajte se“, pa je zatim unekoliko ublažena („Ne može baš tako da se kaže“), ali su sledile konstatacije da se epidemija gasi, da virus nestaje i da gubi virulenciju, a da su nova žarišta samo „zaostali džepovi“ i „repovi“. Neki članovi Kriznog štaba pozirali su na reklamnim plakatima vodeće partije, pa je bilo jasno da su (pred)izborne aktivnosti važnije od zdravlja.
Ugled Kriznog štaba dodatno je urušilo krivotvorenje brojeva testiranih, obolelih i umrlih. Samo u jednoj epizodi od 35 dana tokom drugog talasa, kada je sprovođena instrukcija da saopšteni broj umrlih ne sme da pređe jedan, dešavalo se da se samo na jednom odeljenju kovid bolnica popune dve ili više potvrda o smrti tokom noći. Akcija falsifikovanja je izvedena toliko nevešto da je verovatnoća spontane pojave tako čudne raspodele brojeva bila skoro jedan na četiri miliona. Slične tragikomične razlike između saopštenja Kriznog štaba i stvarnosti ponavljale su se sve vreme.
Krajem leta, u očekivanju trećeg talasa, Krizni štab se vajkao da mu vezuje ruke Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Ne postoji, navodno, mogućnost sprovođenja mera. Kada se pokazalo da su jasno predviđene sankcije za nepoštovanje mera, stigla je žalopojka kako je sanitarnih inspektora malo, pa ne mogu da reaguju. Izgovor je neosnovan jer je to problem koji se ne rešava čak ni podzakonskim aktom, već internom naredbom starešine organa uprave.
Ipak je sačekan novi zakon, kojim je taj detalj regulisan, ali se novina nije odrazila na entuzijazam Kriznog štaba. Glavnu izmenu u novom zakonu predstavljala je rečenica u kojoj se pominje Krizni štab. Time je ovo telo konačno uvedeno u zakonske okvire.
Mesecima pre toga, a i do danas, udruženje lekara Ujedinjeni protiv kovida insistiralo je da protivepidemijsku akciju, shodno zakonskoj regulativi, vode Republička komisija za zarazne bolesti, Institut za javno zdravlje „Batut“ i ministar zdravlja. Argument je da bi Komisija, koju čine isključivo stručnjaci, samostalnije i profesionalnije obavljala svoj posao bez pritiska političara.
U poslednje vreme medicinski deo Kriznog štaba jadikuje kako je nemoćan ukoliko se ne uvede vanredno stanje. Prizivanje ponovnog izlaska vojske sa dugim cevima na ulice je samo providno pravdanje za nedovoljno činjenje. Valja se podsetiti da je po preteči postojećeg Zakona o zaštititi stanovništva od zarzanih bolesti uspešno suzbijana variola pre skoro pola veka.
Dobija se utisak da je Krizni štab sve vreme sprovodio politiku prirodnog prokužavanja, upravo kako je prošlog maja najavio profesor Nestorović. Kada bi baš zagustilo, primenile bi se neke mere, ali je samo dva puta došlo do panike. Prvi put se to desilo 6. jula, kada je predsednik SNS najavio strog pristup, pa doživeo demonstracije. Iz toga je izvučena pouka da se više isplati demagoški pristup: ako narod hoće skijanje, pune kafiće i noćni provod – neka mu bude.
Drugi put je do uznemirenja došlo prethodnih dana, kada nezadovoljstvo među zdravstvenim radnicima opasno raste i sve otrovnije strelice se upućuju medicinskom delu Kriznog štaba. Otuda je podgrejana i ideja o vanrednom stanju.
Da li smo za ovih godinu dana nešto naučili? U svetlu ponašanja odgovornih, to je sporno. Iskustvo nam kazuje da teško učimo, a brzo zaboravljamo.
Šta je bilo dobro? Najbolje što nam se desilo je nabavka vakcina. Iskoristili smo priliku – jedinu dobru stranu našeg nepripadanja EU – pa smo se snalazili na slobodnom tržištu. Doduše, još ne znamo po kojoj ceni i pod kojim uslovima smo došli do vakcina. Međutim, našli smo se u apsurdnoj situaciji da ponuda prevazilazi potražnju. Mnogi naši građani oklevaju da zavrnu rukav. To je prilika da pokažemo svoju galantnost prema susedima.
Bilo kako bilo, najgore prolazi. Od daljeg priliva vakcina i naše spremnosti da se odazovemo pozivu zavisi dalje kretanje učestalosti bolesti. Četvrti talas će biti blaži od prethodna dva, a od proleća iduće godine kovid 19 će biti endemska bolest. Javljaće se sporadično, sa epidemijskim talasima mnogo manjeg intenziteta nego sada i to uglavnom tokom zimske sezone. Ukoliko do decembra postanemo u dovoljnoj meri zaštićeni od kovida 19, pa se potpuno opustimo, preti nam opasnost od gripa, kojem je bio uskraćen susret s nama prošle sezone. Nastavlja se, dakle, borba neprestana između ljudi i virusa.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
