Dirljiva priča terapeutkinje iz kovid bolnice uzdrmala mreže

Na Fejsbuku je Dragojla, a zapravo je Dragana Stojanović, žena koja se bavi psihoterapeutskim savetovanjem i koja je juče iz kovid bolnice otpuštena na kućno lečenje. Njena objava na društvenim mrežama podeljena je na desetine puta, a Dragana je u njoj ispričala kako se pacijenti bore protiv opasnog virsa, kako se bore sa sobom da iz bolnica izađu zdravi i u glavi, ali i koliko je važno imati razumevanja za lekare.

Njenu objavu prenosimo u celosti."Na vratima svake sobe u bolnici stajao je papir na kojem piše ovako: Ukoliko si covid pozitivan, a ne nosiš masku, mogućnost da zaraziš osobe oko sebe, čak iako je one nose, je 70%. Ukoliko si covid pozitivan, a nosiš masku, a osobe oko tebe nisu, a ne nose, mogućnost da ih zaraziš je 5%. Ukoliko svi nosimo maske, mogućnost je 1,5 %.Ovo se ne odnosi na ruke, pa je ruke potrebno prati i dezinfikovati u javnom prostoru. Ne praviti skupove u zatvorenim prostorima. Držati distancu. Kada vidite nekog bez maske u zatvorenom prostoru, recite mu/joj da je stavi.Između panike i straha kao demonstracije moći kojom su nas bombardovali čelnici i stručnjaci zloupotrebljavajući medije s početka pandemije ili bunta potpune neodgovornosti građana/ki što je ponašanje deteta u borbi sa autoritetom kao reakcije na zastašivanje koje je usledilo, stoji ponašanje odraslog čoveka koje se zove - odgovornost.Dodala bih i solidarnost, jer bez nje kao vrsta nećemo opstati.Država je zločinac, ali je odgovornost pojedinačna i nadam se da će jednom odgovarati svi pojedinci imenom i prezimenom koji su lažima i zbog lične političke dobiti doveli ljude u životnu opasnost u kojoj se sada nalazimo zbog pucanja zdravstvenog sistema. Postoji i odgovornost i solidarnost građana/ki.Ona u praksi, recimo u Covid bolnici, kad si već tamo stigao, izgleda ovako: nosiš masku 24h, spavaš sa maskom, alkohol raspršivač ti je najbolji prijatelj kao odbrana od ostalih infekcija koje se roje, a time opet štitiš i druge. Sve što dodirneš, poprskaš, pa opet sebe. Krevet ti je oaza, na kojoj si sa maskom i prskalicom. Nije ti ni do čega, ne možeš da dišeš i prvi motivi su ti da spasiš sebe i skineš masku i dišeš vazduh, ali ne, to je zamka, kada ti je najgore, tada je izazov misliti i na druge.Ako imaš sreće da imaš terasu i pokretan si, onda tamo izađeš da dišeš, kako se pojavi neko drugi, stavljate maske i na distanci komunicirate. Vojnička disciplina.Medicinski radnici/ce neće da vam priđu iz gore navedenih razloga ako ne stavite masku. Oni su u skafanderima, maskama, rukavicama, vizirima. Zamislite kad vam neko stavlja braunilu i treba da probuši nevidljivu venu, a vizir mu se magli od preznojavanja. I tako puta 40. To su bukvalno ratni uslovi.Terapija koja se daje 300 ljudi je konstantna. Na svaka dva sata mere vam temperaturu, saturaciju, pritisak, sve se zapisuje. Terapija je od ujutru, bar nekoliko sati ste na infuzijama i lekovima. Ti radnici/ce bukvalno trče, ovom pada saturacija, daj kiseonik, zovi doktore/ke, vozi na intenzivnu, ovom pun kateter. Smrad, konstantni smrad, dijareje, ništa se ne postiže, jer nema kapaciteta. Nema druge nego solidarno. Koliko možeš pomažeš. Zoveš sestre kad vidiš da je nekom pored frka.Neki koji se malo bolje osećaju su se organizivali, pa ribaju i wc, od kuće nam šalju dezinfekciona sredstva, svako ima svoje. Prvo si u fazonu ne mora ovako, onda shvataš, nema nikog da sprema, a i ko bi, u takvim uslovima? Ko bi sebe izložio tom užasu? Strah i anksioznost su normalna pojava, niko se ne bavi time, niko nema vremena za to. Primećujem pogrešnu taktiku nekih doktora/ki da budu objektivni pa recimo kažu, da stanje se može pogoršati iako je tom nekom potrebno samo da se izbori sa napadom straha i panike jer ne može da diše.Shvatam, medicinskim radnicima koji rade s ljudima treba dodatna obuka iz psihologije bolesnih ljudi, ali to ostaviti za neka mirnodopska vremena. U jednoj takvoj situaciji sam sa momkom iz moje sobe uzela stolicu i prihvatila se svoje profesije. Važno je biti sabran, važno je pobediti strah. Covid je konstantna borba sa samim sobom i strahovima u sebi. U situacijama straha i napada panike sa ljudima koji zatraže terapiju u normalnim uslovima, prvo ih upućuješ na disanje. Šta u situaciji kad ne mogu da dišu?Kad je mene prelilo zovem svoju mentorku, kaže mi: uzmi sebe kao dete za ruku i reci sebi ovo ne smeš, ovo moraš, isključi se koliko možeš, radi vežbe disanja, gledaj nešto lepo, bdi nad sobom, ovo ti je test koliko sebe zaista voliš. Boriš se sa crnim mislima u tom okruženju koje izgleda kao poprište.Polako se navikavaš, otvaraju ti se nove perspektive. Odjednom vidiš sebe i ljude oko tebe kako se menjate, solidarnost rađa solidarnost. Srećan si jer si i sam bio primer i zato što "radi." Probuditi u sebi odgovornost i solidarnost, za sebe i druge. Videti dalje od svoje sujete i svojih potreba. Covid je metafora svega toga. Covid je mnogo više od virusa. Davno su ljudi shvatili da ti je bolest velika učiteljica. Vreme je da iz svega nešto naučimo.Krećeš kući, svi ti čestitaju, prate te ko rođenu. Daješ i njima nadu da ima kraja...Opraštam se sa bakom Gospavom Subašić koja jedina od nas u sobi nema mobilni telefon. Ona je dementna, ali svoje ime i prezime izgovara oštro i pravilno. Ja sam Gospava Subašić iz Glavica.Ne znam šta će biti sa njom, tvrdoglava je, morali su da je vežu, a kiseonik stalno skida. Stara je, ali izgleda mi da ide na bolje. Nema niko vremena da se previše bavi njome. A Gospava leži i peva tužbalice: kuku meni jadnoj i prejadnoj jer sam žena na Glamoču bila, a sad niđe nisam pristala. Slabo jede, kaže neće mleko iz tetrapaka, ona ima svoje krave, svoje blago. Neće viršle, ni paštetu.Kažem na rastanku: imate li neki telefon od Vaše dece, kaže nema, izgubila, ali dodaje: Kaži svima u Glavicama da dođu po mene! Hoću, dodajem, doći će sigurno, samo taj kiseonik stavite da što pre ozdravite, eto njih uskoro. Stavlja kiseonik bez ikakvog protivljenja... Hvala majko, svu sreću i tebi i tvojima!"Rođaci bake Gospave su se kasnije javili Dragani, pa su mogli da čuju i koju reč više i da im ona prosledi broj ljudi koji su tamo da mogu da se čuju, rekla je Dragana za Nova.rs."Još jedan cilj je ostvaren", rekla je.