3
„Dečak, uzrasta 16 godina, provodio je u proseku 15 sati dnevno igrajući igrice na računaru, a kada su ga pre nešto više od godinu dana roditelji doveli kod mene, bio je u stravičnom stanju, to se rečima jedva može opisati“ u razgovoru za Nova.rs priča Marko Batur, defektolog - specijalni pedagog iz Pančeva, koji od pojave pandemije ima nažalost sve više mladih pacijenata, koje leči od dve vrste savremenih bolesti zavisnosti – video igrica i društvenih mreža.
Život dečaka, zavisnika od igrica, takozvanog „gejmera“, bio je potpuno virtuelan, lišen realnosti i svetlosti. Sve što je poznavao u svom životu, porodica, prijatelji, škola, sport… za njega je, sa ulaskom u svet „gejminga“, nestalo.
„To je horor priča! Klijent iz Beograda, sa kojim radim više od godinu dana, je sa 16 godina došao kod mene, ustvari doveli su ga prestravljeni roditelji. Uz igrice je provodio između 14 i 16 sati dnevno. To je bilo svaki dan i to je bio njegov život. Igrice i komunikacija sa drugim gejmerima. Tri meseca nije izašao iz svoje sobe, prestao je da ide u školu, čak i u druge prostorije u stanu, pa su mu roditelji donosili obroke u sobu, u krevet gde je igrao. Majka i otac su primetili da ima problem, ali kad su to shvatili, već je bilo kasno. Izgubili su svaki uticaj nad njim, nisu mogli sami da ga odvoje od igrica, niti da ga vrate u realan život. Kada su pokušavali da prekinu igrice na računaru, gađao ih je raznim predmetima, vikao na njih, besneo, pravio haos. Ljudi su bili preplašeni, zbunjeni i potpuno ubijeni u pojam, nisu znali kako da se postave i šta se to sa njihovim sinom dešava i maltene su digli ruke. Rekli su mi: ‚On je gotov. Pokušajte molim vas da nam ga vratite“. U bolest zavisnosti uvek se uvlači cela porodica i nema nikakve razlike između zavisnosti od igrica i heroina“ priča Batur, kako je upoznao dete, koje je u njegovoj praksi do sada najekstremniji primer mladog zavisnika.
Nakon perioda izolacije, tokom pandemije, problem zavisnosti od igrica, ali i od društvenih mreža, kod dece se strahovito povećao. Čak 40 odsto više roditelja se javlja za pomoć sad nego pre 2020. godine. Oni koji su ušli u zavisnost i pre pandemije, sada su na višem stepenu i pate od poremećaja sna, ponašanja, anksioznosti, depresije…
„Gejmeri su mladi zavisnici, jer se bolest često javlja već u osnovnoj školi, a može krenuti i u vrtićkom uzrastu. Zavisnici zanemaruju obaveze i ljude koji su im značili. Ovaj dečak, koji je kod mene na terapiji, je srednjoškolac, koji je ugrozio i svoje fizičko zdravlje. Potpuno je izgubio pigment jer nije izlazio napolje, živeo je u mraku, bez dnevnog svetla, sa spuštenim roletnama, a dobio je i kifozu kičme“, naglašava naš sagovornik, defektolog – specijalni pedagog.
Pacijent kada dođe kod terapeuta prvo mora da pristane na razgovor i da prihvati da ima problem, a potom ulazi u terapiju.
„Pored klasičnih seansi i individualnih razgovora, cela porodica učestvuje u terapiji. Pacijent naravno ne prestaje odmah da igra, jer to bi za njega bio šok. Za početak menjaju ambijent u njegovoj sobi, podignu roletne, razmaknu zavese, okreče zidove u vesele boje. Zatim, treba da izvadi imenik svojih prijatelja. Popisujemo ih i pravimo svake nedelje plan aktivnosti. Porodica je dužna da napravi plan za celu sledeću nedelju. To podrazumeva, viđanje sa prijateljima, odlazak na sport, šetnje, ali i zdravu ishranu. Sve što je alternativa za ‚gejming život‘. Dečak o kojem sam govorio, se posle devet meseci stabilizovao, a posle mesec i po dana je krenuo u školu“, priča Batur.
Kada se radi dijagnostika sa roditeljima dece ili mladim osobama, koje imaju problem, jedan od glavnih faktora je – vreme.
„Nije uvek stvar u kvantitetu, već koliko te igre utiču na osobu, da li provodi puno vremena razmišljajući o igrama, čak i kada ne igra, da li dete ima potrebu da sve više i više igra, da li se oseća uznemireno kada ne igra igrice, da li su smanjena ili izgubljena druga interesovanja, da li obmanjuje javnost i prijatelje da igra manje nego što zaista igra, da li je igranje beg od realnosti i put da se zaborave lični problemi i neprijatna osećanja, pitanja su koja moramo postaviti“, kaže defektolog.
Roditelji uglavnom primete da dete ima problem tek kada napuni 13 ili 14 godina, a situacija tada već eskalira.
Mame i tate prolaze kroz faze
„Mame i tate prolaze kroz nekoliko faza. Prvo treba vremena da uvide da dete ima problem sa igricama, druga faza je da priznaju sami sebi da njihovo dete ima problem, treća faza je da sa supružnikom razgovoraju o tome, ili sa kompletnom porodicom, a četvrta faza je traženje pomoći. Zavisnost od igrica uvodi dete u društvenu izolaciju, ono komunicira samo na način kako se komunicira u igricama. Problem je što se komunikacija igrača odvija onlajn, jer oni često zanemaruju školu i druge obaveze, ličnu higijenu, postaju razdražljivi i nervozni“, naglašava Batur.
Važan je, ako ne i presudan, odnos roditelja i deteta koje voli da igra igrice.
„U 90 odsto slučajeva dete će igrati neke igrice jer je to danas sastavni deo života. Međutim, tu su bitna dva principa: jedan je komunikacija i poverenja između roditelja i deteta (kad roditelj mora da priča sa detetom o igrici, da pita: koje igrice igraš, jel mogu da vidim, šta sad rade ovi likovi, ovi heroji, kako se osećaš kada igraš…), drugi princip je granica/mera ‚možeš da igraš svaki dan, sat i po dnevno, 45 minuta ujutru i 45 minuta uveče‘. Gejming industrija danas obrće stotine milijardi dolara, a igrice prave tako da budu visoko adiktivne, da uvlače što više mladih ljudi i zadržavaju ih doživotno. One su na telefonima, računarima, tabletima.. ali posebno treba obratiti pažnju na one u kojima učestvuje više igrača i bore se za opstanak, gde samo jedan može da preživi i najopasnija do sada, po mom iskustvu je Fortnajt igrica“, upozorava Batur.
Svetska zdravstvena organizacija je 2018. godine zavisnost od kompjuterskih igrica uvrstila u poremećaje, vrstu bolesti. Zastupljena su tri oblika: Zavisnost od video igara, poremećaj video igranja i poremećaj onlajn igranja.
Devojčice zavisne od društvenih mreža
Prema rečima defektologa Marka Batura, od zavisnosti od kompjuterskih igrica leče se uglavnom dečaci, dok su devojčice na terapjiama zbog zavisnosti od društvenih mreža.
„Kod mene je dolazila jedna devojčica, koja je na društvenim mrežama imala čak 14.000 fotografija. Neprestano ih je kačila i nije se odvajala od telefona. One rano ulaze u zavisnost od mreža i to se teško prepozna. Jedna učenica osmog razreda je slala obnažene fotografije putem mreža, osobi za koju je verovala da joj je drug iz škole. To u startu nije dobro, ni normalno, ali je još gore što se ispostavilo da je u pitanju bio pedofil, koji se predstavio kao njen drug. Kada ga je otkrila, ucenjivao je da će reći njenim roditeljima, drugarima… kasnije se umešala i policija i on je priveden“, priča Batur.
„Squid Game“ postaje video igrica
Brojne kontroverze prate temu serije „Squid Game“, koja je zaludela planetu, posebno mlađu populaciju, a Marko Batur upozorava da je u pripremi i video igrica inspirisana ovom serijom.
„Moram da priznam da sam se zabrinuo kada sam čuo da se izrađuje igrica „Squid Game“, a priča o ovoj seriji i igre koje se u njoj odigravaju, su već popularne među adolescentima, ali i među malom decom, nažalost. Ta popularnost i tematika sada će biti iskorišćena za igricu Squid Game, što je jako opasno za već zavisne gejmere, ali i za one koji su na putu da to postanu. Sadržaj ove serije je vrlo osetljiv i nebezbedan za mlađu populaciju“ kaže Batur.
BONUS VIDEO: Deca zalepnjena za mobilne telefone
