Danas se navršava 28 godina od vojne operacije "Oluja" koju je sprovela Vojska Hrvatske. Sa teritorije Hrvatske u izbegličkim kolonama proterano je više od 200.000 Srba. Kao podsetnik na ove tragične događaje, Nova.rs donosi priče o sudbinama uspešnih Srba, koji su uprkos vrtlogu rata uspeli da izgrade zavidne karijere.
Operacijom Oluja, od 4. do 8. avgusta 1995, završen je četvorogodišnji rat na području Hrvatske.
Neki od naših aktera su Hrvatsku napustili pre rata, neki su usred izbegličke kolone dočekali svoje punoletstvo, neki nikada više nisu otišli tamo.
Ovo su njihove priče.
Živana Šaponja Ilić
Prepoznatljivo TV lice, Živana Šaponja Ilić rođena 25.5.1972, u Šibeniku.
Več 1990. Došla je u Beograd. Svoju karijeru započela je na Radiju B92, a potom učestvovala u stvaranju B92 televizije.
U jednom od intervjua iz 2007. godine govorila je o tome da u Hrvatskoj nije bila od 1991. godine.
“Ali, ja nisam odlazila u Hrvatsku jer bih tamo mogla da odem kao turista što mi je malo bez veze… I, prosto, nije bilo prilike da idem tamo… Suviše sam emotivna verovatno, pa bi me to više potreslo, nego što bi me usrećilo”, govorila je tada ona.
Petar Matijević
Petar Matijević srpski je privrednik i vlasnik Industrije Mesa Matijević i najveći zemljoposednik na prostorima bivše Jugoslavije. Njegova kompanija posluje u oblasti poljoprivrede, mesne industrije, hotelijerstva i ugostiteljstva, proizvodnji poljoprivredne mehanizacije i nekretnina.
Rođen 5. januara 1953. u selu Kolašac u opštini Knin. Odrastao je u siromašnoj porodici, uz oca Jovana Matijevića i majku Iku Matijević. 1972. godine Petar se seli u Zagreb gde pravi svoje prve preduzetničke korake.
Petar se sa svojom porodicom 1991. godine doseljava iz Zagreba u Novi Sad, usled rata koji je pogodio bivšu Jugoslaviju, navedeno je u njegovoj zvaničnoj biografiji.
Aleksandra Bursać
Pevačica Aleksandra Bursać, javnosti se prvi put predstavila u okviru takmičenja „Zvezde Granda“, a onda je uspela da izgradi uspešnu muzičku karijeru.
Aleksandra je izgubila oca kada je imala dve godine, pa se njega ne seća, a majka pevačice borila se za porodicu i pokušavala da im olakša detinjstvo u teškim okolnostima.
„Otkad mi je tata poginuo na ratištu, u ‘Oluji’, majka me je uspavljivala i budila pesmom. Tako je iz naše kuće razgonila tugu. Brzo sam počela u pesmi da je pratim. Pevale smo zajedno, iz sveg glasa. Da ga se sećam možda bi mi bilo teže, a ovako uspomene gradim na osnovu nekih priča o njemu i zahvalna sam svojoj majci na tome. Ona kaže da imam njegov osmeh, zapravo taj neki poluosmeh, i tvrdoglavost, ali kaže i da sam dobar čovek na njega“, ispričala je pevačica jednom prilikom za medije.
Nakon ove porodične tragedije, Aleksandra, njena sestra i njihova majka neko vreme imale su privremeni dom – živele su u sigurnoj kući sa još 12 porodica.
Jovo Maksić
Glumac Jovo Maksić igrao je glavnu ulogu u filmu „Oluja“, po scenariju i u režiji Miloša Radunovića.
Maksić je živeo u selu Plavno kod Knina, gde je njegov otac bio sveštenik.
U Beogradu je završio srednju Poljoprivrednu školu PKB, za veterinarskog tehničara, a živeo je u internetu u Padinskoj skeli. Već se zahuktao rat kada je otišao na odsluženje vojnog roka u Karlovac, u vreme kad je pao Gospić.
Beg od surove stvarnosti, kako je svojevremeno pričao, bio mu je tek osnovan pozorišni festival na Tvrđavi u Kninu i ideja da se osnuje teatar. Tako se okušao na audiciji gde je primljen u vanrednu tzv. krajišku klasu na Fakultetu dramskih umetnosti koju je vodio profesor Predrag Bajčetić. Posle prve godine, otišao je kući na raspust i tada se dogodila „Oluja“ kada je 12 dana u koloni putovao do Beograda.
„Nažalost, mnogo sličnih tema imamo u našoj istoriji, nadam se da ćemo ih samo obrađivati u filmovima, a nikad više proživljavati i preživljavati u stvarnom životu“, istakao je jednom prilikom Maksić.
Maja Kolundžija Zoroe
Među brojnim izbeglim Srbima, bila i naša glumica Maja Kolundžija Zoroe. Ona je 5. avgusta 1995. godine punoletstvo dočekala na Petrovačkoj cesti – u izbegličkoj koloni, a kako kaže, niko tada nije ni pomišljao na to.
„Sećanja su živa, toliko su urezana da ne može ništa da se zaboravi. Znam sve detalje. Znam gde se svaki kamen nalazio, gde je bila svaka biljka. Kako je to bio čudan osećaj. Sve je bilo daleko, a sve je bilo tvoje. Ne mogu da zaboravim. Ne blede sećanja, pamtiću dok sam živa“, ispričala je svojevremeno glumica Maja Kolundžija Zoroe koja godinama nakon Oluje nije slavila rođendan, nije želela nikome da kaže da je rođena 5. avgusta.
Igor Čoko
Fotograf lgor Čoko (1975) rođen je u Kninu, Hrvatska. Diplomirao je Etnologiju i Antopologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Iz perspektive vizuelnog antropologa istražuje senzibilitet ljudi, ulice, uličnog života i marginalizovanih grupa. Fotografije su mu objavljvane u vodečim medijima na prostoru bivše lugoslavije i Evrope. Njegove knjige fotografija nalaze se u biblioteci Hasselblad fondacije u Geteborgu, Švedska.
Serijal „Karaburma moj geto’ objavljen je 2018. u krjzi „World street photography yol. 5“, Fankfurt – Nemačka. Biografja muje uvrštena na stranici Filozofskog fakuteta Predsednik je udruženja Grain, koje se bavi produkcijom ižložbi, kulturom i razvojem autorske dokumentarme fotografije. Živi i radi u Beogradu.
“Najbliži susret sa smrću”, kaže Čoko za “Index.hr”, kada se priseća Oluje.
PROČITAJTE JOŠ
“Onda je krenula avantura povlačenja ka Dvoru na Uni i put u nepoznato, neizvesni trenuci, jer ne znaš što se dešava, ideš samo pravo i gledaš da ostaneš živ jer si upao u grotlo nečega sasvim nepoznatog. Tu shvatiš mikrotrenutak onoga što se zapravo oko tebe dešavalo prethodnih godina, a na što nisi obraćao pažnju jer si bio zaštićen nekom idejom koja je bila sumanuta za to vreme, a to su bili rok i mladalačka zajebancija. Uglavnom, dolaskom u Banju Luku i kasarnu Kozara, gde je bio izbeglički check point, počinjem da shvatam da od starog života nema više ništa, a da je sutra tek nepoznanica”.
Ivan Ergić
Ivan Ergić (Šibenik, 1981) je jedna od najinteresantnijih ličnosti na prostoru bivše Jugoslavije, čovek čija se biografija ne može porediti sa nekom drugom, jer je zaista jedinstvena. Bivši uspešni fudbaler i velika zvezda, koji je igrao za srpsku reprezentaciju, ali i za švajcarski Bazel kad je redovno bio u Ligi šampiona, u Turskoj takođe jako popularan i osvajač titule, danas je pesnik, levičar, kolumnista… Objavio je knjige poezije “Bajronovski junak”, “Priručnik za čekanje” I “Cveće živi na vodi”.
„Početkom 1990-ih nisam razumeo rat, jer odrastao sam u jugoslavenskom duhu. Ali bio sam svestan da započinje, da postoje dve suprotstavljene strane. No moja izbeglička priča nije ništa drugačija od mnogih sličnih. Izbegli smo isprva u Srbiju, boravili u njoj šest godina. Prvi put sam se vratio u svoje selo u Hrvatskoj u vreme prvog „Fališa“ u Šibeniku 2013. godine, kao jedan od učesnika tog festivala. Nisam tada imao neka intenzivna osećanja prema selu iako je najveći deo mog detinjstva bio vezan uz Gaćeleze – ispričao je Ivan Ergić deo svoje izbegličke priče za “Portal Novosti”.
Nataša Drakulić
Dramaturg Nataša Drakulić odrasla je u Korenici u Lici, a od 1995. živi u Beogradu gde je diplomirala na Fakultetu političkih nauka i Fakultetu dramskih umetnosti. Napisala je brojne pozorišne i radio-drame, i radila je na scenariju brojnih dokumentarnih i igranih serija i filmova, a objavila je i nekoliko knjiga za decu. Najveću slavu joj je doneo rad na veoma praćenoj seriji “Ubice mog oca” i filmu “Dara iz Jasenovca”.
“Pamtim svoje detinjstvo kao nešto najlepše na svetu, pogotovo detinjstvo do početka ludila 90-te godine. Nisam ni znala do tada koje sam veroispovesti i nacije, to nije bilo važno, moj svet je bila jedna beskrajna igra, škola, radost, drugari (danas, nažalost, rasuti po celom svetu). Činilo se da ništa ne može prekinuti to naše malo zajedništvo, mrzela sam čak i kad idem na more i putovanja što se odvajam od njih. Odrasla sam na selu, obožavala sam i te dečje radne zadatke koje ti daju: kupljenje sena, čuvanje ovaca, sađenje krompira, vađenje, vršidbe, životinje i ništa mi nije bilo teško. I dan danas mislim na kravu koju smo kad je Oluja krenula ostavili odvezanu i bakin tužni pogled za njom i svog psa kojeg je srećom komšija pronašao kad su ga pustili iz zatvora nakon Oluje i kojeg je sačuvao. Videću ga četiri godine kasnije 1999-te kad sam prvi put nakon Oluje otišla u Hrvatsku. Pas da zaboravi, nikad. Uginuo je u dubokoj starosti 2008, voljen i obožavan, uvek ljut kad odlazim kući jer će Beograd ipak postati kuća, srećan kad dolazim – ispričala je Nataša Drakulić svoju priču vezanu za period Oluje”, za “p-portal.net”.
Marta Drpa
Marta Drpa, danas uspešna odbojkašica i reprezentativka Srbije, bila je šestogodišnja devojčica kada je sa porodicom izbegla iz rodnog Knina zbog akcije Oluja 1995. godine.
Svojevremeno je ispričala šta pamti iz tog strašnog perioda.
„Imala sam šest godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila ništa novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo jer je tamo najsigurnije, obukla mi farmerke, ljubičastu majicu i omiljene patike, zbog kojih sam tih dana bila sva bitna, pošto nisu imale pertle već čičak, a print Mikija Mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamćenje. Majka mi je rekla: „Idemo u sklonište“, a ja sam mislila da će bombe prestati da padaju za koji sat i mi ćemo se vratiti u stan u centru Knina, iznad apoteke.
Nažalost, nije bilo tako.
„Nakon nekoliko sati u skloništu stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bežimo iz grada, gde ko može… Moj otac, večiti patriota, koji je bio ranjen, na štakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuće i slično. Srećom, mama je bila pametnija. Ne sećam se koliko je trajao put, znam da mu nigde nije bilo kraja, sećam se kolone, vrućine, žeđi, staraca na traktorima, dece koja plaču. Sećam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povraćala, a najveći problem mi je bio što sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu jer baka je uvek bila pedantna žena. Mislila sam kako će me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna činjenice da mi zapravo idemo iz domova u nepoznato, da se nikad nećemo tamo vratiti, da smo preko noći sve izgubili. Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg i vašeg i njihovog. Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli. Zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi. Jer bojim se, ako se zaboravi – desiće se opet“, upozorila je ona.
U narednim godinama Marta je izrasla u uspešnu mladu ženu. Od 2005. do 2009. godine igrala je za Crvenu zvezdu i već u prvoj sezoni bila je uzdanica ekipe. Potpuno je zablistala u sezoni 2007/08, kada sa Crvenom zvezdom osvaja bronzanu medalju u CEV kupu u Beogradu.
Bila je najbolja poenterka kluba u Zvezdinom evropskom pohodu, kao i u ligaškom delu prvenstva. Kasnije se otisnula u inostranstvo, gde u sezoni 2009/10. osvaja titulu i Kup Švajcarske u dresu Volera iz Ciriha. Nakon toga joj se gubi trag na odbojkaškoj sceni, ali usledio je veliki povratak u sezoni 2013/14. kada je obukla dres Železničara iz Lajkovca.
Naredne godine odigrala je sezonu za pamćenje u subotičkom Spartaku, kada dobija MVP priznanje za najbolju odbojkašicu lige.
Stigla je i do dresa reprezentacije Srbije, u Svetskom Gran priju bila je najbolja poenterka nacionalnog tima uz osvojenu bronzu na Evropskim igrama u Bakuu 2015. godine. Kao juniorka je osvojila dve srebrne medalje 2005. i 2007. godine, na Svetskom prvenstvu i na Univerzitetskim igrama.
Natalija Jokić
Nataliju Jokić, suprugu Nikole Jokća su još dok je bila dete nesrećne životne okolnosti dovele do novinskih naslovnica.
Na slici naslovne strane „Večernjih Novosti“ iz 1995. godine vidi se najmlađa izbeglica u naručju zabrinute majke koja beži od hrvatske „Oluje“ u Krajini, a njihovi izrazi su prikazivali sav užas prognanog naroda zaustavljenog ispred mosta na Sremskoj Rači.
„Mi smo Maćešići. Ovo je Maja, tri i po godine ima. A, ovo Natalija, sedam meseci tek napunila. Prva je beba rođena u ovoj godini, u Krajini. Nama je ovo druga bežanija. Živeli smo u Karlovcu. Kada tu više nije bilo života, pobegli smo u Slunj. Sada ponovo bežimo, a ne znamo kud. Znamo da više nema nazad. Ako nas neće Srbija, neko će nas, negde, valjda primiti“, pričala je tada za Novosti Natalijina mama Danica.
Natalija Maćešić je završila studije psihologije na Metropolitan Stejt univerzitetu u Americi. Bila je veoma posvećena obrazovanju, te je već 2018. dobila master diplomu iz psihologije. Prema navodima nekih medija Natalija radi u struci, uz koju ostvaruje mesečna primanja od oko 100.000 dolara.
Natalija i Nikola su se upoznali nekoliko meseci pre njenog odlaska u Denver, a ubrzo joj se I naš najbolji košarkaš pridružio.
Sa Nikolom se verila u januaru 2020. a venčali su se u oktobru iste godine u Somboru. Imaju ćerku Ognjenu koja je rođena u Denveru.
Nataša Pavlović
Nataša Pavlović, manekenka i voditeljka, danas je najpoznatija kao uvek nasmejana „Praktična žena“, koja nam predstavlja ukusne i jednostavne recepte, nudi savete o lepoti i zdravlju, ima najbolje trikove za najrazličitije probleme u vašem domu. Svoj dom u Zagrebu napustila je kad je imala 16 godina.
Nataša je rođena 2. maja 1975. u Zagrebu, a rat ju je s porodicom doveo u Beograd.
„Nisam znala da li ću otići zauvek, kada sam odlazila iz Hrvatske, tako da mi je to jedan od najgorih životnih perioda“, rekla je u jednom intervjuu.
Bavila se atletikom, plesom, modelingom, glumom.
Šira publika ju je upoznala kao voditeljku niza TV emisija – vodila je „Srećne telefone“, „Da vas čujemo“, „Telekviz“, „Plesom do snova“, a sada „Praktična žena“.
Iza sebe ima brak s glumcem Markom Živićem, a udata je za TV producenta Predraga Pavlovića Bakija. Imaju dva sina.
****
BONUS VIDEO: Polaganje venaca na Spomenik žrtvama genocida
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar