Damjan (6) pobeđuje leukemiju: Herojska borba, bez straha i suza

U vreme kada se porodica Novaković pripremala za Damjanov peti rođendan, njegovo ponašanje se promenilo i često je imao povišenu temperaturu."Znala sam da nešto nije u redu i da je ozbiljno. Imala sam takav osećaj. Odveli smo ga kod lekara i ubrzo je dobio dijagnozu akutna limfoblastna leukemija. Bilo je to 2020. godine, malo pre pojave koronavirusa. Odmah je naravno prestao da ide u vrtić, ubrzo je proglašena i pandemija, pa kad je shvatio da je bolestan, konstatovao je, onako mali, da je korona zaposela ceo svet, da ni on ni njegovi drugari ne mogu normalno da se druže i da će korona sačekati da se svi izleče, da on bude dobro, i tada će proći, i sve će biti kao pre. Bio je u pravu, jer evo, bliži se kraju sa terapijama, a i pandemija će, nadamo se, uskoro biti gotova", priča mama Danijela.Damjana čeka još mesec dana "terapije održavanja", koju uzima putem lekova, kod svoje kuće, a sa bolnicom je konačno završio zauvek."Inače se leukemija uglavnom leči dve godine, a od njegove dijagnoze je 23. januara, prošlo tačno toliko. U novembru 2020.  završio je sa bolnicom i sa tri faze intenzivnog lečenja. On je u startu bio visokorizična leukemija, a sa ovom bolešću se prolazi kroz četiri faze lečenja. Prva faza je trajala oko dva meseca sa jakim hemioterapijama, onda sledi šest blok terapija i sve to ukupno traje gotovo pola godine. Dok je primao blok terapije više smo živeli u bolnici nego kod kuće. Posle toga je imao dve nedelje pauze, pa onda opet dnevne bolnice i stalne transfuzije. Potom sledi do osam nedelja treća faza reindukcije, sa citostatskim terapijama i na kraju četvrta faza koja najduže traje i u kojoj je i dalje. Uzima je kod kuće, a redovono idemo na kontrole i nadamo se da će sve biti gotovo do sredine marta", sa osmehom kaže ova hrabra mama.Kada pogledate Damjana sad, dok je u četvrtoj fazi lečenja, nikada niko ne bi ni pomislio da je dete koje se lečilo od raka, priča ona."Prihvatio je svoju bolest, ali smo sve morali da mu objašnjavamo, ili mi, ili lekari i sestre. On je takvo dete da je pred svaku intervenciju i vađenje krvi, morao biti upućen u to šta ga čeka, da bi sarađivao i bio miran. Kada smo saznali da je bolestan, formirali smo uži porodični korpus koji je nadoknađivao sve. Učestvovala je Damjanova starija sestra, bake, deke, mi najbliži, i bili smo stalno oko njega. Borili smo se zajedno. Sestra je starija pet godina od njega i bila je svesna svega što bi moglo da mu se desi, pa smo morali i sa njom da pričamo i da joj dokažemo da ćemo učiniti sve da ne dođe do teških ishoda", kaže Danijela.Na svoj peti rođendan, Damjanu je skočila temperatura i testiran je pozitivno na koronavirus.“Bio je tada u neutropeniji, što znači da nije uopšte imao leukocite, a eritrociti i trombociti su bili jako niski, imao ih je po tri, a donja granica je 150. Bio je prvi pacijent u dečijoj klinici u Tiršovoj, sa visokorizičnom leukemijom i koronom. Odveli su ga u izolaciono kovid odeljenje, gde je četiri dana ostao sam. Bili su to najteži dani. Sreća, pa su sestre bile sa njim, animirale ga i javljale nam po više puta dnevno da je dobro, da je prestao da plače, da se smirio. Kada je test kasnije bio negativan, vratili su ga na hematoonkologiju, gde je neko od roditelja mogao biti sa njim. Nismo tada još ni znali šta je korona, niko nije znao, a mi smo se suočavali i sa leukemijom, koja je napala naše dete” seća se Danijela, i navodi da kad god se pojavljivala temperatura, svako dete je u Tiršovoj moralo da ide u kovid odeljenje na testiranje, da bi bili sigurni da nema kovid.Kada je prebrodio koronu, Damjan je krenuo sa blok terapijama i opala mu je kosica, ali nije se uplašio.

"Oni i kad su tako mali, sve znaju, pa je Damjan već posle dva meseca lečenja prihvatio svoju bolest. Dve nedelje nakon primanja terapija opala mu je kosa, a kasnije nije imao ni trepavice. Imao je jednu dlačicu na trepavici, koja se održavala nedeljama, pa se šalio sa tim, ali nije plakao, nije se plašio. Bio je zbunjen samo kad je stigao na odeljenje, nije mu bilo jasno zašto devojčice i dečaci nemaju kosu. Sve sam mu tada objasnila, da je to zbog lekova koji boksuju i tuku nevaljale ćelije koje su ih napale, a zbog tog sukoba u telu opadne i kosa", priča mama Danijela.U trenutku kad su nam lekari saopštili da naše dete ima leukemiju, suprug je hteo da se sruši, a ja sam pomislila "uf, dobro je!""Tako nešto sam pomislila u momentu jer sam rekla sebi da ako već mora da bude rak, dobro je što je ovaj. To je tip leukemije, koja je u 90 odsto slučajeva izlečiva. Fizički tok lečenja je naporan, ali kad čovek zna da je velika verovatnoća da će da se izlečiti, i da se više nikad neće ponoviti, onda to u neku ruku pruža utehu. To nam je bila slamka spasa, samo je potrebno mnogo strpljenja", kaže Damjanova mama.Kad je prošao najteži deo, Damjanu je kosica porasla, vratila mu se energija i snaga."Opet se druži sa svojim drugarima, ali mora i dalje da se čuva. U septembru će krenuti u školu i već ima velike planove. Da nije bilo ovakve epidemiološke situacije, išao bi i u predškolsko, a sad pohađa onlajn."Roditelj koji jednom uđe u ovako tešku priču, nikad više ne može potpuno da odahne i opusti se, navodi Danijela."Uvek će postojati bojazan od bolesti, ali se u našoj kući trudimo da budemo nasmejani i zahvalni što je najgore prošlo. Radujemo se budućim, zdravim danima. Sad kada gledam Damjana kako se druži, igra, trči po parku, i stalno priča o svojim planovima, setim se kakav je bio pre leukemije. Srećna sam i ponosna, što je uspeo da prođe kroz sve ovo, a sada je, iako i dalje mali, mnogo zreliji i otporniji na komentare, dosta toga razume i ima empatije i razumevanja prema svemu i svakome, sa svojih nepunih sedam godina", zaključuje uz osmeh mama Danijela.Svake nedelje jedno dete u Srbiji umre od rakaDanas se obeležava Svetski dan dece obolele od raka, a zabrinjavajuće su činjenice da u Srbiji svakoga dana jednom detetu dijagnostikuju rak, a svake nedelje jedno umre od posledica ove bolesti.“Cilj nam je da u Srbiji stvorimo uslove za lečenje kao što su u Italiji, gde mnoga naša deca odlaze na terapije i transplantacije. Neophodna nam je izgradnja novog transplantacionog bloka, da naša deca ne moraju više odlaziti van zemlje na lečenje. Svako dete mora da dobije istu šansu za život. Imamo u Srbiji odlične stručnjake i doktore, ali nam trebaju mnogo bolji uslovi. Svaka soba mora da ima kupatilo, antibakterijske podove, potrebne su i sterilne sobe, da dete ne umre od sepse ili neke bakterije jer su nehigijenski uslovi. Neophodan nam je takođe i kancer registar, koji u našoj zemlji još ne postoji, a godinama se borimo za to. Ne možemo da znamo ni koliko tačno ima bolesne dece, niti koliko je njih izlečeno, jer Batut nema registar” kaže za Nova.rs Joland Korora, predsednica Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka (NURDOR), koje je u saradnji sa Institutom za transfuziju krvi Srbije danas obeležilo ovaj dan, akcijom dobrovoljnog davanja krvi.

BONUS VIDEO Dr Vladimir Kovčin: Rak debelog u ranoj fazi je izlečiv

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=drvladimirkovinrakdebeloguranojfazijeizleiv-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2897582"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram