Podeli
Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Nikada mi nije bilo jasno što se to nije moglo uraditi tako da se sever Kosova, gde je većina srpskog stanovništva, pridruži Srbiji, da se napravi odmah granica po sredini Kosovske Mitrovice, jednog grada koji je defakto zaista podeljen godinama, gde postoji granica, kaže u razgovoru za Nova.rs Blanka Čehova, autorka romana "Total Balkan" , zasnovanog na njenim iskustvima iz vremena kada je kao pravnica radila u međunarodnoj misiji na Kosovu.

“Za Agima iz Bošnjačke mahale, in memoriam, za Bratislava iz enklave, te za sve ostale obične i poštene ljude na Kosovu”, piše u posveti na početku romana “Total Balkan” češka autorka Blanka Čehova. Roman, upravo objavljen na srpskom jeziku (u izdanju beogradske kuće “Clio”) govori o iskustvima mlade pravnice angažovane u međunarodnoj misiji na Kosovu, razočarenju načinom na koji takve organizacije tamo rade, ali pre svega o životu običnog sveta i svakodnevici Srba i Albanaca iz svog neposrednog okruženja.

Autorka “Total Balkan” naglašava da to nije autobiografski roman, iako ga je zasnovala na ličnim iskustvima sa Kosova, a protagonistkinja je po mnogo čemu neka vrsta njenog foto-robota. Blanka Čehova diplomirala je prava na Karlovom univerzitetu u Pragu i kao mlada pravnica radila je u jednoj međunarodnoj organizaciji na Kosovu. I sama razočarana načinom rada te organizacije, a nevoljna da prilagođava svoja shvatanja pravičnosti i odnosa prema ljudima kojima je potrebna pomoć, dala je otkaz i posvetila se isključivo pisanju. Pored prava, diplomirala je i kreativno pisanje na Oksfordu, a osim “Total Balkana” autorka je još pet knjiga. Blanka Čehova boravila je krajem nedelje u Srbiji, gde je predstavila roman. U gustoj agendi između više prestavljanja romana i razgovora sa studentima u Beogradu i Novom Sadu, izdvojila je malo vremena i za razgovor za naš portal. Pitamo na kom jeziku želi da razgovaramo. “Na srpskom”, kaže uz osmeh. Učila ga je na Kosovu, a i sa suprugom Dubrovčaninom i troje dece, kada nisu u Pragu, provode dobar deo godine na Jadranu.

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Pri kraju romana postavljate i pitanje “Hoće li publika poverovati nekome ko je dobrovoljno sišao sa trona?” Prošlo je više godina od objavljivanja “Total Balkana” u Češkoj, da li je publika poverovala?

Čini mi se da jeste, što je jako interesantno. Iako stalno ponavljam da to nije autobiografska priča, a i nije, mislim da sam uspela da zabrinem ljude da nešto tu možda smrdi, da nije tu sve korektno, da pobudimo neku kritičku sumnju. Sigurno nisam jedina, pogodilo se da je “Total Balkan” izašao u vreme kada se više ovakvih glasova podiglo, i drugde u svetu, iz međunarodnih organizacija, pa i iz OUN-a jer je to najveća organizacija, a kad si najveći i najviše para trošiš, tu su onda i kritike. Jedna vrsta reakcija stiže od ljudi koji nemaju nikakvu vezu sa ljudskim pravima, sa međunarodnim organizacijama. Oni kažu “ja radim u velikoj korporativnoj firmi, vi ste isto to opisali”. I to me malo plaši, da je i u privatnim firmama, kojima je u interesu da rade i zarade novac, takav raspad sistema. Druga vrsta reakcija dolazi od diplomata, ljudi koji su godinama radili ovakav ili sličan posao, i nekako su se sa tim borili i bili poput one moje protagonistkinje. Stvarno mi je drago da oni cene tu priču, jer oni su iznutra u tom sistemu i radili su tu duže od mene. Mnoge je to iznenadilo. Kažu, za nešto sam znao da je tako. Dobro je da se pokrene debata o tome, da li to valja ili je potrebno to transformisati, mada sam sumnjičava prema debatama o transformaciji bilo čega. Ali možemo se nadati.

Obično se takvi glasovi, koje pominjete, javljaju kroz publicistiku. Vi ste se odmah odlučili za roman?

Jesam. Mislim da je, ako je priča dobra i ako je roman dobar i drži se neke strukture i uvuče čitaoca – što ne znači da publicistika to ne može – roman mnogo snažniji. Odmah mi je bilo jasno da će, ako sam htela da otvorim neku temu time, to biti mnogo bolje kroz fikciju. To je paradoks, ali je tako. Ako želite da saznate nešto o međuljudskim odnosima, mnogo više ćete naučiti od Dostojevskog nego iz udžbenika psihologije.

Može li u tom smisli književnost nešto da promeni na širem planu?

Može sigurno. Rekla sam već negde da mislim da “Total Balkan” daje i neka uputstva kako bi se to moglo transformisati baš u onim međunarodnim misijama. A potencijala sigurno ima. Može, kako da ne.

Zašto ste odabrali baš Kosovo?

Bavila sam se Balkanom dugo godina. Pre toga sam radila u Strazburu, u Evropskom sudu za ljudska prava, i tamo se razočarala jer to je bio sistem izmaknut od svega, gde se kršenja ljudskih prava vide samo na papiru, ne vidite te ljude, ne vidite šta se zaista događa. Tamo su ljudi bili indiferentni, nezabrinuti time, jednostavno su samo rešavali one slučajeve. Vi donekle morate imati neku rezervu, ne možete se emotivno investirati u svakog čoveka koji je pogođen nečim, jer biste poludeli, ali je meni to i dalje delovalo izolovano od stvarnosti. Otišla sam odatle i htela sam da probam u nekoj misiji na terenu. Na terenu vidiš sve, i onaj jad, i potencijal da pomogneš nekome. A Kosovo sam izabrala jer sam dugo godina dolazila u Hrvatsku i pratila sam situaciju tu. Birala sam one misije gde su bile otvorene neke pozicije, bile su Crna Gora, Bosna i Kosovo. Prijavila sam se na više mesta, a pozvana sam na Kosovo.

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Šta je bio okidač da vi napustite organizaciju za koju ste radili i napišete o tome knjigu?

O tome bih mogla mnogo da pričam, o razlici između onoga što se zaista meni dogodilo i onoga što je u knjizi, ali jednostavno došlo mi je do nosa. Bilo me je sramota zbog toga kolika je razlika između toga kako (ne)funkcioniše organizacija i očekivanja ljudi i kako je taj potencijal tamo neiskorišćen. I pošto nisam mogla na obe strane, odabrala sam stranu tih ljudi. Zato je i “Total Balkan” posvećen svim “običnim i poštenim ljudima na Kosovu” jer sam to iskreno želela, da oni dobiju podršku u formi te knjige, da oni vide da nisu svi takvi, da ne idu svi u onim džipovima i samo razmaknu one kokoške na putu i prođu. Ima tamo mnogo takvih tipova i njih to strašno vređa. Oni su ipak doživeli i preživeli taj rat. Zato će to sada, kada je knjiga objavljena na srpskom, biti ispunjeno. Da ti ljudi vide. Ima i mnogo Albanaca, starijih, koji bez problema čitaju srpski i nije im teško. I biće mi drago da znaju da ima ljudi koji su uz njih.

Je l’ bilo već reakcija iz Srbije ili je još rano za to?

Mislim da je još rano.

Kako vam je izgledalo Kosovo onda, a kako vam izgleda danas? Da li se nešto promenilo?

Tamo se mnogo gradi, u južnom delu, vizuelno ima mnogo napretka. Ali nisam sigurna – iako ne želim da budem tu nepoštena – da tamo ima nekog društvenog napretka iznutra, da se to menja toliko nabolje. Neka je stagnacija, a definitivno stagnira to rešavanje problema sever – jug. A stagnacija u tom kontekstu tamo ne znači samo stagnaciju. To je loše, jer ne možete dozvoliti da se ne menjaju stvari, pošto se radi o kvalitetu života ljudi tamo. Nisam baš zadovoljna time kako se to tamo razvija. Ja bih volela da grešim, ali spram onoga koliko sam u kontaktu sa ljudima odande i ljudima koji nisu tamo prestali da rade, čini mi se da je sada još gore nego što je bilo. Nisam dugo tamo bila, ali sam u kontaktu sa lokalnim ljudima sa kojima sam ostala prijatelj, a iz njihovog viđenja ne bih rekla da je tamo bolje. Oni me non-stop pitaju “Blanka, ima li kakve prilike da dođemo u Prag, mi bismo došli ali ne možemo”. A to kažu i Srbi i Albanci, to nema veze sa pripadnošću. Ne možete reći “Kosovo je nezavisno” i da vas to katapultira u neki totalni napredak.

Hoćete da kažete da su trenutno životom na Kosovu nezadovolji i Srbi i Albanci?

Meni se čini. Možda se samo Priština izdvaja, ona je kao neko ostrvo, kao što su glavni gradovi pomalo izolovani od sela i drugih gradova. U Prištini je kvalitet života bolji. To je kao sa Beogradom, a par stotina kilometara dalje vidi se ogromna razlika. To je nebo i zemlja. Kada sam bila u Subotici, tamo smo prespavali pri dolasku, čim izađeš iz one glavne ulice vidiš bedu. Takva je i razlika između Prištine i ostatka Kosova.

Kad ste poslednji put bili na Kosovu?

Ima jedno pet godina. Ali sad sam baš pre tri-četiri dana pričala sa jednim mojim kolegom, koji tamo radi za jednu organizaciju. Došao je pre par meseci i prepao se. Deset godina on radi u različitim međunarodnim misijama, bio je u Avganistanu kao policajac, hrabar momak, daje sve od sebe. I on je kao ona moja protagonistkinja, već se razočarao.

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

U knjizi pišete i o vremenu kada je Kosovo proglašavalo nezavisnost i tome kako se to reflektovalo na ljude tamo. Češka je priznala nezavisnost Kosova, a onda su se pojavili glasovi i sa leve i sa desne strane političkog spektra u vašoj zemlji da priznanje treba povući. Kakav je vaš stav?

Moram da kažem da nisam ni u kakvim sferama, ni u privatnim, za to da se nešto povlači, a pogotovu u tim stvarima koje se tiču državnih odluka. Ne može se praviti cirkus od toga, misliti prvo na jedan način, pa se posle predomišljati. Tako je kako je. I svakako je to u skladu sa orijentacijom zemlje prema zapadu, to je jasno. I u Češkoj sada postoje trvenja, jer je naš predsednik države okrenut prema istoku, on je za Rusiju i za Kinu, da se što više razvijaju veze sa Kinom i gložio se oko toga sa Vladom i premijerom… A moj stav? Ne može se sada povlačiti priznanje. Kako bi to izgledalo u praksi? Dobro, recimo da sad neće biti nezavisnosti. A šta će onda biti? Ako postoji neko drugo rešenje, poštovaću ga. Nije to samo do Češke. Onda neka i drugi “otpriznaju” Kosovo, ali kakvu ćemo onda imati situaciju? To bi onda bila jedna država-nedržava, koja nije priznata, i kakav bi onda bio život tih ljudi tamo? Mora da se rešava ono što je problem, a to je sever Kosova. Meni nikada nije bilo jasno što se to nije moglo uraditi tako da se sever Kosova, gde je većina srpskog stanovništva, pridruži Srbiji, da se napravi odmah granica po sredini Kosovske Mitrovice, jednog grada koji je defakto zaista podeljen godinama, gde postoji granica. Da se ona i zvanično nekako napravi tu ne bi bilo neke razlike. To je tako. I niko to nije bio u stanju da mi objasni zašto to nije urađeno. Time bi se mnogo problema rešilo. Dobro, ostalo bi mnogo srpskih enklava u južnom delu Kosova, a tamo je situacija, nažalost, takva da su ljudi toliko izolovani što se tiče jezika, kulture, načina života, da njihovi mladi, deca i unučad, odlaze. Mislim da će polako te enklave nestati. Pre ili kasnije, ali je, nažalost, tako. Oni nemaju tamo sa kim da komuniciraju, jer nema tamo velikih mesta. Recimo, Gračanica je jedno od najvećih, imate Dečane, imate enklavu u onom delu gde sam ja radila oko Vučitrna… I to je to.

Pitam vas to zato što se u romanu mlada pravnica suočava sa onim “neodvojivi deo” u preambuli…

Da, ali meni je ovo, recimo, da sam se ja pitala kako bih ja rešavala tu situaciju, ja bih to uradila. Mislim da bi se time problem, bar donekle, rešio. Tužno je što bi se srpsko stanovništvo iz južnog dela Kosova iselilo ili polako otišlo, jer oni masovno odlaze odande… I sever bi se pripojio Srbiji i to je to. Imali bi samo jedan podeljen grad, ali se to može i praktično rešiti, da ne dolazi do nekih konflikta. Pitala sam za to čak i u društvu nekih visoko pozicioniranih ljudi, a oni mi kažu: “Ma, šta ti znaš o tome”, prave od toga neku aferu, sumnju, “ne znaš ti to, to je ‘top sikret'”. Ma, tu nema ‘top sikreta’. Šta je tamo, zlato u severnom delu? Nema tamo ništa, oprostite. Tamo je Trepča, sad je u katastrofalnom stanju i neće se to nikada popraviti. A tamo su ljudi. Zašto je to ostalo tako, da se napravi neki koncept trajnog konflikta? Da mi možemo da dolazimo kao misije, organizacije? Ne bih ja ulazila u neke konspirativne ideje, meni bi to bilo totalno glupo.

O tome pišete i u knjizi…

Dobro, ali to je fikcija. Ovo pričam ako mene pitate kao pravnika zašto bi to neko to tako uradio. Inače sam jako “antikonspirativni” čovek.

Bavljenje pravima ste napustili i posvetili se samo pisanju. “Total Balkan” je jedina vaša knjiga ili ste pisali još?

Imam još knjiga. Napisala sam dve knjige pre “Total Balkana” i nakon njega trilogiju o “Jadranskoj zaručnici”. To je donekle autobiografska priča inspirisana mojim životom na Jadranu, jer sam se udala u selu blizu Dubrovnika, živimo po pola, u Češkoj i Hrvatskoj. Ali dosta pre nego što sam upoznala svog muža dolazila sam u jedno selo na Pelješcu i tamo sam se družila sa lokalnim ljudima. To je neka humoristična ljubavna priča koja opisuje taj život. Ta trilogija je bila uspešna u Češkoj jer mi Česi volimo da dolazimo tamo na more.

Blanka Čehova Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

I u vezi sa “Total Balkanom” se spominje češki humor kao jedna od odlika, iako je on ponekad, reklo bi se, u toj knjizi opor. Sa druge strane, kada se govori o toj knjizi, spominje se i epitet “kafkijanska”. Ko su vaši literarni uzori?

Volim političku satiru, politički humor. Glavni autor mi je Džordž Orvel, njegove sam sve knjige pročitala, to se projektuje i u “Total Balkanu”, ti neki uticaji. Dobro, volim i Solženjicinove knjige, pa je i to možda, na neki način uticalo na mene, ali pre svega volim dobar humor u knjizi. Na intervjuu za program kreativnog pisanja na Oksfordu, a to mi je bio najteži intervju u životu, mislila sam da ću one dve profesorice očarati time što dobro znam delo Vaclava Havela. Havel je meni apsolutno omiljeni autor, ne samo njegovi dramski tekstovi, nego i druga dela, za koja ni mnogi ljudi u Češkoj ne znaju da ih je pisao. I pričala sam o njemu tokom intervjua, a one me onda pitaju za likove iz drugog čina neke od predstava, citiraju ih… I pitale su me, dobro, šta još čitate, a ja im kažem: “Vama će to možda biti čudno, ali volim Helen Filding i ‘Dnevnik Bridžit Džons'”. To je ta vrsta humora, ali kada se čita u originalu, češki i hrvatski prevodi su katastrofalni. Helen Filding je, inače, diplomirala filologiju na Oksfordu. Ima i par autora u Češkoj koji nisu toliko poznati. Volim humoristične knjige, zato ima humora i u “Total Balkanu”.

Havela spominjete i u “Total Balkanu”, predstavnik srpske zajednice ga na neki način doživljava kao autoriteta…

Da, da. Havela sam i srela u vreme pre nego što sam otišla na Kosovo.

Čitate li pisce iz ovog regiona, sa Balkana?

Znam za Ivu Andrića, ali u prevodu. Ne usuđujem se da ga čitam u originalu, iako nisam fan prevoda, volim da čitam u originalu. Ima i jedna autorka iz Rijeke, fantastična, mlada, Tea Tulić, napisala je knjigu “Kosa posvuda”. To je takav talenat! Upoznala sam je u Dubrovniku.

Blanka Čehova, autorka romana “Total Balkan” Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Šta vi trenutno pišete?

Trenutno pokušavam da prevedem “Jadransku zaručnicu” na hrvatski, ali ne znam koliko je to pametno jer nisam prevodilac, niti toliko vladam tim jezikom. Nisam našla prevodioca, naći dobrog prevodioca je teško, a i meni je gušt da prevodim deo po deo, da gledam po rečnicima i poboljšavam taj moj hrvatski. Ima tu još ideja.

Očekujete li da će “Total Balkan” biti objavljen i u Prištini?

Volela bih, ali je i tu u suštini problem prevod. Ja sam dugo tražila prevodioca i za srpsko izdanje, godinama. Volela bih da bude objavljena i na albanskom, onda bi bio ispunjen neki moj plan, da bude prevedena na engleski, srpski i albanski.

Komentari

Vaš komentar