Bivši direktor državnog preduzeća „Infrastruktura železnice Srbije“ otkriva zašto je postao žrtva progona

„Bio sam na brutalan način sprečavan u svemu dobrom što sam pokušavao da uradim“, kategoričan je Jevtić. A to dobro se pre svega ogledalo u rekonstrukciji 425 km pruga sopstvenim sredstvima za dve godine (pre toga su se radovi izvodili samo iz stranih kredita) i u spasavanju projekta ’Brze pruge’. Sprečavan sam u tome na sve načine: opstrukcijama pri izvođenju radova, pri isporuci materijala, pri vršenju eksproprijacije, pri izdavanju građevinskih dozvola, fingiranim štrajkovima, zastrašivanjem na način da mi se noću ulazi u kancelariju i ostavljaju upaljena svetla, kroz medijske napade zbog čega sam za dve godine dao 300 saopštenja“, objašnjava Jevtić za NIN.

On tvrdi da su se namerno odugovlačili i radovi na izgradnji dela pruge od Beograda ka severu Srbije. Ruski deo brze pruge kasnio je 18 meseci, za dve godine eksproprisane su samo 33 od 1.521 parcele, zbog čega je Ruskoj Federaciji plaćeno 4,73 miliona dolara na ime penala za kašnjenje u povlačenju kreditnih sredstava.

Zato je autsorsovanje dela poslova na eksproprijaciji bilo neminovno, ispostavilo se i kao spasonosno za realizaciju ovog projekta. Da bi se stigli rokovi morala je da se izda građevinska dozvola u narednih 16 meseci, ali i da se preusmeri teretni saobraćaj na obilaznu prugu Pančevo – Novi Sad, što je značilo da se bez dinara kredita u istom roku rekonstruiše 112 km pruge.

Ali nemoguće smo učinili mogućim i nadoknadili 18 meseci kašnjenja. Slično je bilo i sa kineskim delom brze pruge, za koju je sve bilo pripremljeno da početak radova zakasni godinu dana.

„Sagledam situaciju i vidim da ne mora da se kasni, promenim tehnologiju i predam građevinsku dozvolu Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Međutim, reakcije nema. Državna sekretarka Aleksandra Damjanović, koja je bila zadužena za to, pokušala je da ne izda dozvolu i da ja odmah tu napravim faul za crveni karton. Mislim da su u to vreme za sve na svaki način pokušavali da okrive ministarku Zoranu Mihajlović, a kad je u pitanju takav obračun, to izgleda nema cenu i može sve da propadne. Aleksandra Damjanović je kuma Dragoslava Burzanovića, koji mi je nenajavljeno uneo novac u kancelariju da vrati dug, da bih posle mnogo promena scenarija bio osuđen kao da sam primio mito. Borba za moju smenu vodila se od prvog dana, jer nisam pristao da dam mašine železnice Bauvezenu (suština je bila da železnica sve uradi, a oni da naplate) već sam ih iskoristio da popravim srpske pruge“, navodi Jevtić, po čijim su rečima dva događaja bila ključna da mu se odrede mere tajnog nadzora.

„Prvo su se pobunili naši inženjeri zbog kvaliteta materijala, konkretno šljunka, koji Rusi ugrađuju u prugu. To je izazvalo bes (Mansurbeka) Sultanova (u to vreme zamenika direktora, sada direktora ogranka ruske kompanije RŽD u Srbiji – prim. a.), koji mi je na sastanku pred preko 20 ljudi pretio da će me kao nekog ko ometa realizaciju projekta staviti na spisak predsedniku Vučiću. Udarao je rukom o sto, vikao na sav glas, ali to nije moglo da mu pomogne. Nakon toga usledio je sastanak na koji je Sultanov doveo predstavnike Eksportne banke, koja je trebalo da odobri kredit za izgradnju jedinstvenog dispečarskog centra. Na sastanku ministarka Mihajlović pročitala je moju analizu i procenu Infrastrukture železnice Srbije da maksimalni troškovi prve i druge faze iznose 15 miliona dolara, a ruska strana je samo za prvu fazu tražila 110 miliona. Pitala je Sultanova da li je tačna moja analiza, a on je odgovorio: “To je nama dao bivši direktor”. To nije sve, jer je postojala i treća faza pa bi država Srbija trebalo da plati bar 250 miliona dolara više od realne cene koštanja“, objašnjava Jevtić.

A zatim je Bauvezen izbačen sa gradilišta na deonici Loznica – Gornja Koviljača, nakon mesec dana izbegavanja da primi obaveštenje o raskidu ugovora, a koji je raskinut jer Bauvezen nije bio u stanju da obavi bilo kakve ozbiljne radove, što se potvrdilo i oduzimanjem sertifikata koji su im bili izdati na osnovu falsifikovane dokumentacije.

„Sve to sam saznao tek nakon što sam uhapšen. Formalno, na mere su me stavili zato što sam navodno prilagođavao uslove tendera za železnički terminal u Makišu jednom konzorcijumu, koji je predao – praznu ponudu, a 17 dana kasnije taj je tender, na koji su se javila dva ponuđača, poništen, ali su mere nadzora ostale. A moj jedini greh mogao je da bude to što sam organizovao da se radovi vrednosti 1,2 milijarde dinara izvedu za 600 miliona dinara, ako je greh uštedeti 600 miliona dinara budžetu RS.“

Jevtić smatra da je indikativno to što su ga u cilju nagodbe sa Tužilaštvom teretila tri optužena od kojih je jedan (Burzanović) dobio nanogvicu, a dvojica uslovne kazne.

„Postoje transkripti između njih i drugih advokata, iz kojih se vidi da su se ti ljudi bavili pranjem novca, što bi finansijska istraga mogla i da dokaže. Zato i sumnjam da je to zapravo bila ucena, zbog koje su morali da daju lažan iskaz, koji je bio u suprotnosti sa materijalnim dokazima kako bi na bilo koji način mene teretili“, priča Jevtić, koji je iz transkripta telefonskih razgovora prepoznao da je u ceo slučaj umešan i Branko Crni, koji je čekao tog jutra Burzanovića u kancelariji i zapravo koordinirao aktivnosti ove podmetačine.

NIN je više puta pisao o tom funkcioneru SNS-a, nekada prvom zameniku šefa DB-a iz vremena političkih ubistava, za koja se u pravosnažnoj presudi navodi da ih je naredio bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević. Crni se, međutim, u tim slučajevima pojavljivao praktično samo kao svedok odbrane.

„Crni je od početka u priči i sarađivao je sa Burzanovićem. Sudu sam predložio imejl prepisku koja dokazuje njihovu saradnju, ali kao i skoro svi moji predlozi i taj je odbijen. Kada su me poznanici anketirali maja 2014. da ponovo radim na železnici, iz susedne kancelarije su izašli Burzanović i Branko Crni. Dajem Burzanoviću u ruke svoj si-vi, on ga predaje Crnom, koji mi je rekao da će me zvati iz Zoraninog kabineta. Sad shvatam da je Crni siva eminencija, ali tada nisam znao ko je on“, navodi Jevtić. Bivši direktor tvrdi da je bio izložen i političkom pritisku Nebojše Stefanovića i njegovih ljudi.

„Poziva me Dmitar Đurović (bivši direktor Koridora Srbije), kum Nebojše Stefanovića, u njegovo ime, u Gradski odbor SNS-a avgusta 2018. Bukvalno se od tada zalepio uz mene kao flaster. Novembra 2019. nudi mi da radim za Stefanovića i da prekinem komunikaciju sa Zoranom Mihajlović. Odmah sam mu rekao da ne radim za Zoranu, niti ću da radim za Nebojšu“, kaže Jevtić.

„A stvarni razlozi mog uklanjanja vide se iz događaja koji su usledili nakon toga“, kaže Jevtić.

On tvrdi da je odmah nakon što je uhapšen, njegov zamenik, izvršni direktor Milan Maksimović napravio štetu u korist Bauvezena, prvo preuzimanjem obaveze Bauvezena da za prugu Jajinci – Mala Krsna Infrastruktura obezbedi tucanik, a zatim je na istom gradilištu toj firmi omogućeno da 2. marta 2020. iseče čelični most dužine 69 metara.

Maksimović je pravosnažno osuđen za privredni prestup što nije postavljen nadzor, a za krađu mosta niko ništa ne govori. Sagovornik NIN-a ne krije da se jedno vreme plašio da bi mogao doživeti sudbinu nekadašnjeg direktora JAT-a, Žike Petrovića, koji je ubijen u aprilu 2000, a do danas nije utvrđeno ni ko ga je ubio, ni ko je i zbog čega naručio to ubistvo.

„Taj strah je bio jako izražen pre hapšenja, kada sam zastrašivan noćnim upadom u kancelariju i pravljenjem lažnog naloga moje supruge na Fejsbuku sa tekstom protiv predsednika Republike, što je uzalud prijavljeno policiji“, zaključuje svoju ispovest Miroljub Jevtić.