Milica Lj. (80) penzionerka iz Beograda, došla je na pregled u Kliniku za očne bolesti Univerzitetskog kliničkog centra Srbije (UKCS) u 10 sati ujutru, a iz ove ustanove izašla gotovo 13 sati kasnije. Kako za Nova.rs kaže njena unuka Marija Tešić, iako je imala zakazan termin, u ambulanti u kojoj su pregledi za pacijente sa žutom mrljom, tokom celog dana radila je samo jedna doktorka od sedam ujutru do kasno uveče.
Uprkos terminu za pregled, koji je dobila u domu zdravlja, zbog problema sa „žutom mrljom“ i kataraktom, Milica je provela ceo dan u čekaonici klinike. Da njena unuka u večernjim satima nije došla da joj donese hranu i piće, ova pacijentkinja bi, po svemu sudeći, ostala u bolnici, ne zbog očnih problema, već usled kolapsa organizma.
„Katastrofalno iskustvo, prosto ne mogu i dalje da dođem sebi, niti da poverujem da je od ujutru do kasno uveče sedela i čekala. Da nisam došla da vidim šta se dešava i da joj donesem da nešto pojede, ne bi ni dočekala da uđe u ambulantu i završi sa pregledima. Mislim da bi se samo onesvestila, a prozvali bi je, verovatno, u tri ujutru“, revoltirano za Nova.rs priča Marija, Milicina unuka.
Kada je stigla na kliniku, Marija je razgovarala sa bakom, ali i sa drugim pacijentima, i svi su joj rekli da celog dana, u obe smene, od ujutru u sedam, u ambulanti za „žutu mrlju“, radi samo jedna doktorka.
„Na toj klinici vlada horor! Doktorka koja je radila sama, je jedna mlada žena, divna, pristojna, ali preumorna. U čekaonici je bilo ljudi iz Beograda, ali i svih delova Srbije. Većina je imala zakazan pregled, ali to nema nikakve veze, jer ona prosto ne može sama da postigne toliki broj ljudi. Bile su tu i dve medicinske sestre, koje su odbile da joj pomažu. Lično sam čula kad su drčno rekle da neće da joj asistiraju“, kaže Marija.
Doktorka je, priča naša sagovornica, radila i hitne i zakazane pacijente tokom celog dana, bez pauze.
„Zakazani čekaju kad je poziv zbog hitnog slučaja, a ona je trčala gore – dole po spratovima, kao neka loptica. Moja baka, koja je imala zakazan pregled u 10 pre podne, primljena je malo pre jedan sat, pa su joj rekli da sačeka ispred. Onda su je prozvali tek u pet popodne i tada su joj širili zenice i ostavili je tako da i dalje čeka. Oko šest sati sam je pozvala da pitam hoće li skoro kući, na šta je odgovorila da hoće, samo da bi me umirila. Ponovo sam pozvala malo pre osam, kad mi je rekla da je i dalje na istom mestu“, priča ljutito Marija.
Tada je shvatila da će baka Milica sedeti još satima u čekaonici, ako neko ne dođe da „interveniše“ i proveri šta se na klinici dešava i gde su lekari?!
„Stigla sam oko devet sati uveče, čekaonica je bila puna kao košnica, a baka je mislila da će se onesvestiti od gladi i žeđi. Sedela je na stolici potpuno iscrpljena. Izletela sam da joj kupim vodu, sok, nešto da pojede, ali sve trafike su bile zatvorene u to vreme. Pozvala sam kurira, tačnije dostavu i poručila joj hranu i piće da se ne onesvesti. Kasnije je nešto pojela i odmah je bila bolje. Bilo mi je žao ljudi koji su sedeli oko nas, takođe gladni, žedni, većina iz udaljenih mesta u Srbiji, koji ceo dan čekaju, a posle pregleda će u sred noći da putuju kućama. Strašno kakvo je to iživljavanje nad ljudima“, naglašava ova brižna unuka.
Na Očnoj klinici, tvrdi ona, nema nikakve organizacije.
Pročitajte još:
„Kao da nema ni lekara, ni sestara, pacijenti sede u tišini i čekaju. Niko ne progovara, niko se ne buni, samo se nadaju i mole da što pre završe. Nisam više mogla da izdržim, pa sam upala u ambulantu, oko deset uveče, kod te jedine doktorke. Povišenim tonom rekla sam joj da je sramota da ljudi ceo dan čekaju. Žena je tada briznula u plač“, priča Marija.
Doktorka joj je kroz suze odgovorila da je tog dana njena smena bila od sedam ujutru do dva popodne.
„A naš razgovor se dešava uveče u 22 sata! Ona žena radi neku duplu, troduplu smenu, sama samcijata, bez sestara, bez asistencije. Na pregled su čekali samo nju, i stariji pacijenti sa hroničnim bolestima, ali i mlađi sa povredama. Svi su tu bili satima, očajni. Pitala sam da li da baku vodim kući jer očigledno neće biti pregledana, a doktorka mi je odgovorila da ne zna šta da mi kaže, ali da bi ona mogla da se pokupi i ode, jer joj je smena odavno prošla. Plakala je i kucala izveštaje, nije mogla da se smiri. Bilo mi je užasno krivo i žao te žene, objasnila sam joj da ne napadam nju, nego ovaj odvratni sistem u kojem pokušavamo da živimo“, kaže Marija.
Posle 45 minuta doktorka je izašla iz ambulante i baka Milica je primljena.
„Rekla je da joj treba operacija i da dođemo u subotu da zakažemo. Potom nam je naglasila da ako nam kažu ne, što će se verovatno desiti, odnosno ako odgovore da nema termina za operaciju, da odemo u ambulantu 1 i da je pozovemo, da ona to reši“, opisuje Marija kako se završilo, naizgled beskrajno, čekanje na klinici, koje je trajalo gotovo 13 sati.
Na naša pitanja o broju lekara u smenama, ali i terminima za zakazivanje i čekanju na preglede, sa Klinike za očne bolesti UKCS nisu odgovorili do objavljivanja ovog teksta.
***
BONUS VIDEO: Užasno stanje klinike za endokrinologiju KC Srbije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare