Aleksandar Matković: Srbija bez strateškog plana suočena s rizicima rudarske kolonizacije

U petoj epizodi serijala „Litijum – stručnjaci govore“, naučni saradnik Instituta za ekonomiju, Aleksandar Matković, otvoreno se pita: ima li Srbija jasan strateški plan razvoja, ili se prepušta interesima stranih korporacija?

Dobro dan, gospodine Matkoviću, dobrodošli. Na početku ću Vas zamoliti da odgovorite na pet blic pitanja na koja odgovaraju svi naši sagovornici i koja podrazumevaju odgovore u jednoj ili dve kratke rečenice, a zatim ćemo preći na drugi deo razgovora. Da li znate da se negde u svetu planira eksploatacija litijuma na plodnoj zemlji?

Ne.

Da li je moguće sprovesti eksploataciju litijuma u Jadru na ekološki prihvatljiv način?

Ne.

Da li bi, prema Vašem mišljenju, trebalo ostaviti prirodne resurse budućim generacijama, pre svega tu mislim na zdravu životnu sredinu i vodu?

Apsolutno i dosta toga zavisi od našeg strateškog plana razvoja Srbije, koji mi sada trenutno nemamo i ukoliko mi to nemamo, onda je bilo kakvo iskopavanje apsolutno kontraproduktivno.

Da li bilo koja kompanija, prema Vašem mišljenju, može da garantuje da u slučaju eksploatacije litijuma u Jadru, ali i prerade jadarita, zapravo neće doći do curenja toksičnih materiju i zagađenja životne sredine?

Apsolutno ne. To ne može ni jedna kompaniju na svetu, ni u jednom projektu.

Da li ste protivnik rudarenja kao privredne grane?

Kao privredne grane – ne. Nama će rudarenje uvek trebati. Ni jedna civilizacija nije bila bez rudarenja. To prosto ne postoji. Ali da li postoji bezrazložno rudarenje zbog profita, apsolutno. Mi smo istorijski negde na maksimumu sada što se tiče iskorišćavanja resursa i nije ni čudo što će resursi poput nafte da nestanu i takva vrsta praksa nije održiva.

Zbog toga nisam protiv rudarenja kao takvog, protiv sam nekontrolisanog problematičnog rudarenja koji šteti domaćim interesima bilo koje zemlje i koje je organizovano zbog profita, isključivo zbog profita.

Predsednik Vučić je litijum nazvao belim zlatom. Da li se slažete sa takvom konstatacijom, sa tim terminom koji opisuje litijum i kako biste nam Vi objasnili šta litijum znači u globalnom kontekstu?

Pre svega mislim da sama ta reč, belo zlato, ta sintagma više skriva nego što otkriva. Zašto? Pre svega, crno zlato – nafta je bio pojam koji se koristio u 19. veku, kada je otkrivena, ali nafta je gorivo, a litijum se koristi za skladište. Prvo to su dve različite vrste robe. To je jedna stvar. Drugo, ja mislim da ta sama ideja tog zlata, to je ipak bilo u Americi, kada je bio zlatan „boom“ i iskopavanje i rudarenja zlata se širilo i negde je postojao, čini mi se, višak kapitala koji je mogao da se ulaže u resurse. Imali ste Rokfelera, jednog od onih ljudi koji su taj sam pojam crnog zlata i upotrebljavali, ali imali ste isto tako Henrija Forda koja je razvijao automobile, koji će onda činiti potražnju za tim crnim zlatom.

Ali situacija je danas drastično drugačija. Više ne živimo u 19. veku, mi živimo u 21. veku, gde je vrlo upitno kakva vrsta potražnje postoji za litijumom. Ja sam kontaktirao i Rio Tinto, kontaktirao sam Ergo Group, koji je radio te kalkulacije, kontaktirao sam čak i službe u Evropskom parlamentu, koje su radile te kalkulacije, ali one nisu sigurne. Oni su vrlo često davali trećim licima da ekstrapoliraju istorijske trendove potražnje za litijumom. Reći da je to belo zlato čini mi se da ipak ne može se tek tako govoriti.

Prvo zato što je za crnim zlatom, za naftom, postojala tada postojeća potražnja, a za litijumom mi onako spekulišamo o nekoj budućoj potražnji. Istovremeno, ovo je korporativna idelogija, samo da je napomenem. Kada kažem korporativna idelogija mislim na to da su ovi podaci – da će postojati ta potražnja za litijumo – oni koje žele da vi znate. Međutim, nemačka autoindustrija je u krizi, Volkswagen zatvara fabrike, Northvolt, baterijski producent, je pred bankrotom. Dakle, sve to utiče na potražnju i na naše projekcije potražnje i hoću da kažem da kada sam čuo to za belo zlato, prosto to je marketinški termin.

Tako da slušaoci ne treba da se povedu za tim tek tako lako, jer prvo litijum je skladište, on nije gorivo. Za skladište, postoje natrijum-jonske baterije, postoje i hidrogenski motori, prosto postoji niz proizvoda koji se mogu k upotrebiti za izgradnju električnih vozila, što nije bio slučaj sa naftom, sa istorijskom naftom, kao istorijskom robom, koja će uskoro i da nestane u krajnjem trenutku.

Ali poenta priče je da je ovo ipak neki Vučićev marketinški trik, jer litijum nije čak, iako se klasifikuje kao „rare“ (redak) materiјal, zapravo redak, ima dosta, nije toliko redak, kao tungsten i neki drugi, a i čini mi se da čitava ta marketinška atmosfera oko litijuma je dosta jaka, ima taj totalizujući narativ, kao da je litijum sada centralni element za zelenu tranziciju.

Ali ako pogledate tržište, ako pogledate auto industriju, pa nije. Čak i za baterije, on ne čini ni najveći procenat neke baterije – možda u Teslinim baterijama da, ali u principu, baterije ponekad imaju samo oko 8 kg ili manje kilograma litijima. Tako da nije on toliko veliki kao što se hoće nama predstaviti, niti profitabilan.

A pritom nije ni tako redak, kako kažete.

Tako je. Apsolutno.

Koje su onda to zemlje koji je prednjače po proizvodnji litijima i gde se naša zemlja tu uklapa?

Imate Australiju kao broj jedan producenta. Ja poslednje podatke imam za 2022. godinu, gde ja mislim da je Australija rudarila otprilike 61 milion tona litijum karbonat ekvivalenta. Posle nje je išao Čile, se 40 miliona tona, potom se 19 miliona tona Kina. Dakle, Kina, Čile i Australija. E sad, naravno, ima i taj litijumski trougao Bolivija, Argentina i Čile, gde su najveće koncentracije litijima, prostorno gledano. Ali zapravo u svetu jedan od, ako pogledamo baš region unutar jedne zemlje, gde je najveća koncentracije litijuma, jednom malom području, to su upravo Gornje Nedeljice i Srbija.

Dakle, zavisi koji kriterijum koristimo, ali poenta priče jeste da postoje različite metode da se litijum izvadi iz zemlje. Dakle, dok u Australiji se iz spodumena vadi, gde se litijum kopa, u Atakama pustinji u Čileu se on dobija zapravo isparavanjem iz vode i zato je to u Atakama pustinji dovelo do toga da se u tom regionu 65 posto sve pijaće vode koristi za litijum i to je jako veliki problem.

Ono što mislim da je isto problematično kod nas jeste upravo ono sa čim ste Vi počeli u principu – da li je negde rudarenje pokrenuto u nekom gusto naseljenom području u 22 sela – pa i nije. I ja mislim da je to posledica ne samo ovog litijuma, već odsustva strateškog plana razvoja Republike Srbije. Mi jednostavno ne možemo davati stranim kompanijama tek tako na izvolte bilo kakve resurse, bez obzira gde se nalazili. To je znak da mi ne vodimo računa o domaćem stanovništvu.

Bilo kakva vrsta ekonomskog ili prostornog planiranja uvek znači – ja sam se bavio istraživanjem ekološkog planiranja u Jugoslaviji, ti planovi razvoja koji su trajali do 30 i više godina su se zaista godinama raspravljali, vodilo se računa, pa tek onda se pokrenulo ili nepokrenulo neka rudarenje. A mi smo ovde kao da gradite kuću, pa je prvo napravite a onda pitate da li nama treba kuća. To je meni totalno ludo. Mi smo 20 godina čekali da ova kompanija bude tu, da ćuti, da ne radi ništa u javnosti, da nikoga ne obaveštava i onda odjednom imamo tu kao debatu, gde sad treba da vidimo da li uopšte to da radimo. Totalno ludo.

A koja je onda trenutna cena litijuma na svetskom tržištu i kakve su tendencije u budućnosti, kad se nama predstavlja da je to zaista nešto što je veoma cenjeno?

Cena tog „belog zlata“ je zanimljiva jedna stvar. Ona je sad otprilike deset i po hiljada dolara za tonu litijum karbonat ekvivalenta, a poenta priče – to je ispod 50% u odnosu na Rio Tintove projekcije. Tako da sva ona profitabilnost – to slobodno možete da srežete i na pola sada. Čak mislim i da se malo ta cena popravila, do pre 20 dana je bila otprilike deset hiljada dolara- ali poenta priče -kao skočila je malo, ali zašto. I tu sad ulazimo jednu zanimljivu dinamiku. Cena, čak i kad se digne, cena litijuma, to ne mora da bude nešto dobro, da se tako izrazim.

Recimo sada cena raste, ali zašto? Zato što se sprema sledeći trgovinski rat između Kine i Amerike. Tramp je postao predsednik i šta se onda dešava? Kineski proizvođači sve više kupuju litijum, sve više investiraju zapravo u baterije, kako bi što pre prodali vozila, pre nego što ih ove tarife zakače. Sa druge strane u Australiji se smanjuje produkcija, zato što očekuju pad potražnje sa njihove strane.

Tako da različiti rudnici različito reaguju i poenta priče – baš zato što imate s jedne strane manje proizvodnje iz Australije, a višak potražnje u Kini, onda ta cena skače, ali to je privremeno i skače iz loših razloga -zato što to govori da se ljudi pripremaju za sukobe, pripremaju se za tenzije. I kad te tenzije krenu, cena će opet krenuti da pada i recimo, ja čak mislim da se neće ni toliko dići, makar ne koliko su Rio Tinto i druge korporacije nama to predstavljale da će cena ne znam koliko skočiti, pa ćemo mi svi biti bogati odjednom, jel da – belo zlato.

A mislim da se to neće desiti baš upravo zbog ovoga što sam govorio. Te projekcije su uglavnom rađene 2021. godine, dakle pre krize nemačke auto-industrije. Ko je pratio tu auto industriju, video je da ona već bukvalno desetak godina ima krizu profitabilnosti i nije kompetitivna. To su uglavnom “high-end” premijum vozila koje ne mogu da budu konkurenta Kini. Kina se pri tom priprema što više da ih liferuje na evropsko tržište. Tu čak i Srbija i igra veliku ulogu, recimo Ling Long, koji prave gume. Dakle mora se globalno gledati i poenta priče jeste to da vi jednostavno možete imati malo blago korekciju cene ka gore, ali ja bih recimo tu gledao čak i državne politike.

Sam skok te cene i ta priča oko profitabilnosti je išla iz toga kada su Evropska unija, SAD i Kina objavili da će zelena tranzicija da se desi i da nam treba jako puno litijuma do 2050 – 2060. godine. Tad je bio “boom”, ali posle toga cena pada. Sada možda ovo sve zvuči jako komplikovano, ali što je poenta price- korporacije ne žele da vam predstave to komplikovano. Oni žele da vam kažu- imate jednu cenu, ona će biti super, vama će biti lepo. A cela poenta ove neke druge priče, i ako pogledate ekonomsku istoriju svih ovih stvari, to je jako kompleksno pitanje.

Pre svega mi se nalazimo u jednom potpuno suludom dobu sada, gde imate rat u Ukrajini, gde imate globalne tenzije, gde se Rusija oglašava sa nuklearnim naoružanjem – ko će te stvari da predvidi? Stvarno je nestabilno tržište i litijum kao takav inače je nešto što se zove hiperciklična kao roba. Rudarstvo inače dosta oscilira i to sve možete utiče na vas, ako se vi kao država, odnosno ako se mi kao Republika Srbija zakačimo na to, mi ćemo odjednom ući u te sve globalne, tenzične konflikte i globalne oscilacije. Uopšte ta ideja da meni neko dođe da kaže – ovo će biti cena litijuma- čoveče, na osnovu čega, kako su to znali?

Ova cena toliko varira i ako se mi kao Srbija za taj litijum vežemo, naš BDP može varirati mnogo više. Šta, recimo, ako neka, kao što se često prećutkuje, vojna industrija koristi litijum takođe? Mislim da Nemačka razvija, pri tom, avione i dronove, koji koriste litijumske baterije. Postoji ta bezbednosna komponenta. Da li mi želimo da uđemo u to? Ja iskreno mislim da je ovo toliko kompleksno da ta jednostavna ideja da ćemo svi od ovoga odjednom živeti kao lordovi – ne, zaboravite na to.

Da li je Srbija u slučaju ovog projekta, projekta Rio Tinta i rudarenja u Jadru, zapravo dobro pregovarala?

Pa meni je tu, recimo primer ili možda neka paralela Mongolija, isto sa RioTintom su pregovarali i izveli su taj rudnik i Mongolija isto nije imala državnog udela u tom rudniku, a sve i da je imala i da Srbija ima, mislim da to ne bi promenilo našu dinamiku. Odmah sam rekao da ne znam o pregovorima, ne zato što me ne zanima, već zato što znam da sam u 1000 drugih projekata pokušao da dođem do tih pregovora, pokušao kao 1000 istraživača da dođem do tih dokumenu, a to se sve krije.

Šta je tu pregovorano sa Rio Tintom, verujem da ćemo videti vremenom, ali način na koji se to radi danas i na koji je to urađeno, da malo-malo pa ispliva u medijima da Rio Tinta priprema mašine dok radi procenu uticaja na životno sredinu, da je radio ekonomsku studiju analize dok projekat bio zabranjen, da su se potpisivali ugovori sa Marošem Ševčovičem u Njujorku dok je projekat bio obustavljen – to sve govori da možda čak ti pregovori malo imaju ad hoc karakter.

Ja verujem da su oni pregovarali jedno 2020. godine ili 2018. godine, ali činjenica je da se ovo sve toliko menja – kada su pokušali, recimo, akon o eksproprijaciji da izmene 2021. godine – mislim, ovo je sve toliko haotično da iskreno mislim da bilo šta što su dogovorili, da u svakom slučaju može se promeni i sasvim sam siguran, da između korporacije i partije postoje konstantni pregovori.

Tako da to što su oni dogovorili 2021. godine ili ranije, možda se to menja. I to je možda mislim i najveća poenta ove priče – da mi zapravo ne znamo što oni rade i da oni sutradan mogu ispregovarati nešto drugačije. Poenta priče – netransparentnost, nema demokratski uvid javnosti i dokle god je tako mi samo možemo spekulisati.

Ceo tekst pročitajte na protalu N1.