Foto: printscreen/Envato

"U firmi u kojoj radim, a bavi se obezbeđenjem, radnici primaju minimalac i u okviru te 'plate' JEDAN dinar na ime toplog obroka mesečno". Ovim rečima prokomentarisao je čitalac portala N1 jedan od tekstova koji se odnosio na pravo radnika na minimalcu na topli obrok i regres. Drugi je naveo da za ishranu od poslodavca prima naknadu od 20 dinara - opet mesečno. Odredba Zakona o radu je jasna: poslodavac mora zaposlenom da plati naknadu za topli obrok ukoliko mu nije obezbedio ishranu na radnom mestu. Problem je samo što ni taj isti zakon, niti bilo koji drugi propis, nije precizirao - koliko na ime te naknade mora da mu isplati. I da li je, onda, plaćanje samo jednog dinara na ime toplog obroka za mesec dana u skladu sa zakonom ili, ipak - nije?

Neki zaposleni ne dobijaju ni dinar za topli obrok. Neki dobijaju dinar, pet ili 20 dinara za mesec dana. Zaposlenima u državnoj upravi se računa da je topli obrok „uračunat“ u koeficijent, pa čak i kad rade za minimalac. Tetkice u školama, i ne samo one, podnele su tužbe ne bi li dobile svoje naknade za topli obrok.

Brojni su primeri gde poslodavac uskraćuje radnicima naknadu za ishranu, a sindikati kažu da, kada je o ovoj naknadi reč – privatni sektor ipak „stoji“ bolje od javnog.

„Pravo na naknadu za ishranu pripada zaposlenom uvek kada prima zaradu, samim tim što se pojavljuje na poslu“, objašnjava za portal N1 Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo.

Međutim, visina tog prava nije nigde određena, što je kako dodaje – „naravno izvor neverovatnih zloupotreba“.

“Poslodavac apsolutno mora da isplaćuje zaposlenima naknadu za topli obrok, ukoliko nije sam obezbedio ishranu zaposlenima u toku rada. Ova naknada mora biti jasno vidljiva i ona nije deo zarade prema Zakonu o radu jer se zarada sastoji iz tri jasno određena elementa – osnovne zarade, zarade za radni učinak i uvećane zarade”, objašnjava za portal N1 Mario Reljanović.

Kad se plaća, kad se ne plaća
Naknada za ishranu u toku rada spada u naknadu troškova zaposlenog za vreme rada.

“Ovi troškovi se pretpostavljaju i ne moraju se posebno dokazivati, dakle ovo pravo postoji kod svakog zaposlenog koji ostvaruje rad (ne postoji za vreme bolovanja, godišnjeg odmora i drugih vrsta plaćenog i neplaćenog odsustva sa rada). Novac koji zaposleni na ovaj način prima ima karakter zarade (na njega se plaćaju porezi i doprinosi) što potencijalno može da unese zabunu, ali generalno je moje mišljenje da – onako kako je regulisano – ne bi smelo da dođe do bilo kakvog pogrešnog tumačenja: naknada za ishranu nije deo zarade i ne može biti deo bilo kakvog „koeficijenta“, jer se takav koeficijent računa na osnovu parametara rada (kvalifikacije, vrste posla, dužina trajanja i rezultata rada) a ovo pravo pripada zaposlenom uvek kada prima zaradu samim tim što se pojavljuje na poslu”, ističe Reljanović.

Ova vrsta naknade se u evidenciji zarade – takozvanom isplatnom listiću koji poslodavac uvek mora da dostavi zaposlenom a iz kojeg se vide obračun i struktura zarade za mesec za koji je dobio zaradu – mora posebno izdvojiti, ne može spadati u osnovnu zaradu i ne može biti obuhvaćena nekim opštim koeficijentom.

“Nažalost, posebni zakoni koji regulišu javni sektor i zarade u javnom sektoru zamaglili su razlikovanje koje je veoma jasno u Zakonu o radu, pa tako Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru poznaje neka specifična rešenja koja efektivno mogu ograničiti pravo na ovu naknadu, na način koji je suprotan međunarodnim standardima rada. To je čini se i osnovni izvor nedoumica koje se javljaju u praksi i fakitčkog ukidanja ovog prava pojedinim zaposlenim u javnom sektoru”, pojašnjava Reljanović.

Ceo tekst možete pročitati na portalu N1.

Bonus video: Filipović o najavljenom povećanju plata i penzija: Nadam se da znaju šta rade


***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Svi komentari (1)