Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obećava prosečnu platu od 900 evra do 2025 godine. Ekonomistu prof. dr Miodraga Zeca pitali smo da li je to moguće, a dobili smo odgovor koji vraća sećanja na devedeste godine prošlog veka.
„Moguća je, kako nije. Ako ovako patološki nastavi da se štampa novac, bojim da ne stignemo i do plate od nekoliko milijardi dinara, koju smo jednom već imali“, odgovara profesor Zec.
„Evropa je ušla u ludilo štampanja novca i svi misle da će država nešto dati. Država ništa ne može dati ako to prethodno nije uzela kroz poreze ili može da štampa novac koji će sve obezvrediti. Zato niko neće da kaže kolika je plata u jajima, kilogramima mesa, litrima ulja i goriva, nego koliko je to evra. Pa, mi smo imali novčanicu od 500 milijardi dinara i koliko je vredela?“, priseća se naš sagovornik.
Predsednik priča o neviđenim ekonomskim uspesima. Vidite li ih vi?
„Lako se te stvari mogu izmeriti i kad se izmere, ta priča pada u vodu. Odgovoriš na pitanje koliko pojedinačni zaposleni proizvodi viška i sve je jasno. Naš proizvodi manje od zaposlenog u drugim zemljama u okruženju i tu je kraj priče“.
Koja je realna ekonomska pozicija ove države, njene privrede i građana?
„Ta realna slika se sintetiše upravo kroz taj realni društveni proizvod per kapita, a mi smo po tom merilu na začelju sa Albancima, Makedoncima, Bosancima…Da njih nema, nama bi bilo zagarantovano poslednje mesto. Sreća je što susedi liče na nas“.
Kako onda ova država do sad nije bankrotirala ili jeste, samo što nas niko ne obaveštava. Kako još uvek držimo nos iznad vode?
„Dve se stvari dešavaju. Neki ljudi odlaze, a neki novac pritiče. Dijaspora nas još uvek hrani, ali uskoro neće imati koga, jer narod ovde umire. Ovde se živi od umiranja i lično znam desetine primera. Imate tri-četiri porodice sa jednim detetom koje će naslediti ogromnu imovinu, najpre stanove pa sve ostalo i ono se nada da će to prodavati po 100.000 i živeti kao bubreg u loju. Ako se ovako nastavi, prodavaće ih po deset hiljada. I šta znači bankrot? Pa, mi sada ne bismo mogli vratiti svoje dugove. Uzimamo jedne kredite da vratimo druge, to odavno radimo i nadamo se oprostu koji se delimično i desio kroz Londonski i Pariski klub, ali je to uvek geostrateški oprost. Nema besplatnog ručka i mi živimo u atmosferi izmicanja dna. Ovde se živi po psihološkoj matrici „ne daj bože da bude gore“ i to je idealna situacija za ovu vlast. Oni koji smatraju da ovde nije dobro optiraju odlaskom, čime se smanjuje kritički potencijal za bilo kakave promene. Oni koji ostaju misle da će se umiliti vlastima tako što će sve više ćutati i pristajati na poniženja očekujući da će mu vladar zauzvrat nešto dati. Niko da se upita kako on nešto može dati, a da prethodno ne uzme“.
Bonus video: Anketa Koliko vam traje plata
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare