“Ugovor sa Rio Tintom potpisala bi samo diktatorska vlada, jedan čovek radi sve da nas upropasti”: Popović, Šoškić i Drakulić o kopanju litijuma

Iz Studije “Ekonomski efekti Projekta Jadar”, čiji su autori biznismen Zoran Drakulić i ekonomisti Boško Mijatović, Danica Popović i Dejan Šoškić, jasno je da je Vlada Srbije, koja forsira kopanje litijuma, sa međunarodnom kompanijom Rio Tinto, postigla dogovor, koji će našu zemlju, prema rečima ovih stručnjaka, mnogo koštati finansijski, ekološki i životno, a “plodove” će ubirati samo strani investitor. Osim toga, građani Srbije neće imati ni jedan odsto udela u vlasništvu nad rudnikom, čiju infrastrukturu treba da plate.

Srbija bi, piše u Studiji, prema ugovoru, sama finansirala gradnju infrastrukture za otvaranje rudnika, vredne nekoliko stotina miliona evra, dok bi Projekat Jadar za našu zemlju imao, upozoravaju stručnjaci, “neizvesne, i u najboljem slučaju zanemarljive ekonomske efekte, dok bi prouzrokovao značajne izdatke za budžet zemlje, kao i višedecenijske finansijske i ostale rizike”.

"Dobio mandat da projekat istera do kraja"

“Takav ugovor potpisala bi svaka diktatorska vlada. Kada diktator naredi da se potpiše, onda to svi poslušnici rade, pa čak i intelektualci. Tako je bilo i u nacističkoj Nemačkoj. Kao što su za Aušvic potpisvali i vrhunski intelektualci, ministri, razni učeni ljudi, tako je i kod nas. Pa što bi oni bili gori i pokvareniji od ovih naših. Ljudi koji su u Srbiji na vlasti, učiniće sve da tu i ostanu. Rade sve samo da bi imali podršku Zapada. Prvo su prodali Kosovo, a sad naši profesionalni poslušnici idu dalje, ovaj projekat je sledeći”, kaže za Nova.rs ekonomistkinja Danica Popović, redovna profesorka na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Kad diktatorska vlast kaže da nešto mora, onda tu nema premišljanja, ističe ona.

“Posao ljudi, kojima je naša vlast okružena, je da slušaju. Niko u ovom društvu i državi ne preuzima odgovornost za ovo što nam se dešava. Svi se nešto iščuđavaju, a vreme za čuđenje je odavno prošlo. Nema više toga, sad se mora tražiti izlaz. Imamo čoveka koji je dobio mandat za to da ovaj projekat istera do kraja i on to odgovorno radi, da nas sve upropasti”, naglašava profesorka Popović.

Potpisnici Studije dodaju i da niko ne zna koji je stvarni interes srpske vlasti u promociji Projekta Jadar.

“Očigledno je da u svemu ovome postoji neki drugi interes jer nije moguće da ulazite u jedan takav projekat i pominjete javnosti neke milijarde i povećanje PDV-a na bazi litijuma, a tu uopšte para nema. Ako Vlada ulazi u jedan takav projekat i daje stotine miliona evra za fabriku baterija neke leve firme, pa šta onda stoji iza toga, kako da se ne zapitamo. U pitanju je naravno neznanje, nemar, ali i neke druge stvari, koje su mnogo važnije i opasnije”, kaže za Nova.rs biznismen Zoran Drakulić, predsednik Kluba “Privrednik”.

Strane kompanije, dalje ruke od naših rudnika

Da je Projekat Jadar “prepun rupa” i da eksploataciju naših rudnih nalazišta ne smemo da prepuštamo stranim kompanijama, smatra još jedan potpisnik Studije, ekonomista Dejan Šoškić, takođe profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

“Ako želimo da budemo dobro uređena zemlja, eksploatacije rudnih nalazišta ne treba da prepuštamo stranim kompanijama. U startu je pogrešno odobravati strancima da eksploatišu naša mineralna blaga. Ukoliko nismo u stanju sami da radimo taj posao, da dovedemo stručne ljude, onda to ne treba ni da radimo. Razvijene zemlje imaju javna preduzeća koja eksploatišu prirodna bogatstva, kao Norvšeka, a mi puštamo strance da kopaju po Srbiji uz neku minimalnu rentu”, objašnjava za Nova.rs prof. Šoškić.

Vlast u Srbiji priča “rudarske bajke”.

“Kada se i postižu ovakvi dogovori sa stranim kompanijama, onda treba prvo videti koliko je to isplativo, po kojoj ceni se radi i ima li i koliko ekoloških rizika. Naša vlast, međutim, uporno iznosi zamene teza kojima se javnost ne informiše objektivno o Projektu Jadar. Prvo su pričali da na rudnim bogatstvima počivaju razvijene zemlje, a onda vidimo da su u pitanju Čile, Australija, Kina i da se u ovim velikim državama kopa u delovima zemlje koji su pusti, gde nema ljudi, što ne može da se poredi sa Srbijom”, naglašava profesor.

Milionske subvencije za nestručne firme

Srbija deli subvencije u visini od gotovo pola miliona evra za “vežbanje”.

“Ovde se postavlja pitanje koji je cilj određene politike i zašto dajemo subvencije od kojih korist imaju samo strani kupci. Srbija će dati subvencije za otvaranje radnih mesta u fabrici baterija Slovacima (firmi koja ima Rio Tinto za akcionara). To znači da treba da dozvolimo slovačkoj firmi da na nama vežbaju kako se prave baterije, jer to do sada nisu radili, a za ovu ‘vežbu’ daćemo im pola miliona evra. Sve to nema nikakvog smisla za prosečnog građanina. Takođe zapostavlja se državni i opšti interes i niko ne vidi povod za realizacju ovakvog projekta”, zaključuje profesor Šoškić.

Od kopanja litijuma, prema analizi Studije, svaki građanin Srbije zarađivaće zanemarljivih 2,6 evra godišnje.

“To je mesečno, po glavi stanovnika 0,22 evra. Nečuveno je da se zarad takve dobiti ulaže stotine milona evra u infrastrukturu, da se razara eko sistem i trpe posledice kopanja. Ovo što mi radimo je uništavanje institucija, ponašamo se kao da ne postoje ni na loklanom, regionalnom, ni na državnom nivou. Sve se na kraju svodi na poštovanje zakona, ali toga kod nas nema. Niko živi ništa ne poštuje. Nema civilizacije ako se tako radi i misli. Sistem u kojem živimo, vraća nas u predcivilizacijsko stanje”, kaže prof. Šoškić.

Podsetimo, Studija takođe pokazuje da bi celokupna dividenda Projekta Jadar, išla Rio Tintu, odnosno da Republika Srbija ne bi imala nikakvo vlasništvo nad ovim projektom. To je veoma zabrinjavajuća činjenica koja odudara od dogovora koji su postignuti u mnogim rudarskim projektima, pa i od strane Rio Tinta.

Neki od njih odnose se i na manje litijumske projekte, poput onog u Ruandi, gde će Rio Tinto morati da investira, da bi na kraju dostigao 75 odsto vlasništva. Takođe, Rio Tinto je prihvatio da bez ikakvog ulaganja Republika Gvineja dobije 15 odsto kapitala projekta Simandu, a Madagaskar 20 odsto projekta Fort Dofan.

To znači da u Gvineji i Madagaskaru, države, to jest poreski obveznici, su bez ikakvog ulaganja postali suvlasnici projekta, što u našem slučaju nije predviđeno.

Nakon svih iznetih činjenica i na osnovu ekonomske i finansijske analize, kao i zbog ogromnih rizika vezanih za njegovo sprovođenje, Projekat Jadar, prema mišljenju potpisnika Studije, nije opravdan i treba biti obustavljen.

***

BONUS VIDEO: Lazović: Vučić i Brnabić lica Kompanije Rio Tinto