Sezona godišnjih odmora uveliko je u toku, ali i dalje brojni zaposleni imaju dileme kakva su njihova prava kada je odmor u pitanju - od pitanja na koliko odmora imaju pravo do toga kako da preostali odmor izračunaju i kada mogu da ga koriste. Donosimo vam odgovore na najčešće nedoumice i odgovore na pitanja koja treba da znate.
Počnimo od same definicije godišnjeg odmora. Zakon o radu od člana 64. definiše odmore i odsustva, s tim da se razlikuju odmor u toku dnevnog rada (pauza u toku radnog dana), dnevni odmor (u trajanju od najmanje 12 časova neprekidno u okviru 24 časa), potom nedeljni odmor (u trajanju od najmanje 24 časa neprekidno) i na kraju godišnji odmor (najmanje 20 radnih dana).
Sva prava i obaveze u vezi sa godišnjim odmorom definisana su od člana 68 do člana 76 Zakona o radu.
Pravo na korišćenje godišnjeg odmora u kalendarskoj godini zaposleni stiče nakon mesec dana neprekidnog rada, od dana zasnivanja radnog odnosa.
Pravo na plaćeni godišnji odmor imaju isključivo oni koji imaju zasnovan radni odnos i kojima su prava definisana Ugovorom o radu. Zaposleni koji su angažovani po osnovu druge vrste ugovora, privremenih i povremenih poslova, ugovora o delu ili dopunskog rada – nemaju pravo na plaćeni godišnji odmor.
Prema Zakonu, zaposleni nema mogućnost da se odrekne prava na godišnji odmor i to pravo mu ne sme biti uskraćeno.
Dani godišnjeg odmora koje zaposleni može da koristi zavise od toga na koliko meseci je ugovor potpisan. Prema Zakonu o radu, zaposleni u kalendarskoj godini ima pravo na godišnji odmor u trajanju od minimalno 20 radnih dana. Zakonski maksimum nije utvrđen Zakonom o radu, ali u praksi zaposleni nemaju pravo na više od 30 dana godišnjeg odmora.
Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili Ugovorom o radu.
Korišćenje godišnjeg odmora poslodavac utvrđuje prema broju meseci koliko će zaposleni raditi u toj godini, počev od dana zasnivanja radnog odnosa pa do isteka radnog odnosa u tekućoj godini ili do kraja kalendarske godine.
Poslodavac onda izračunava koliko iznosi dvanaesti deo punog godišnjeg odmora – na koje bi zaposleni imao pravo da radi cele kalendarske godine – što množi sa brojem meseci na koje je ugovor potpisan. Broj dana koje zaposleni po mesecu rada dobija jeste nešto manje od dva dana.
To bi značilo da, ukoliko u tekućoj godini zaposleni ima ugovor na šest meseci – ima pravo na korišćenje godišnjeg odmora u trajanju od 12 radnih dana.
Kolektivni godišnji odmor je period kada jedan sektor firme ili cela firma koristi odmor u isto vreme tokom kojeg je rad obustavljen potpuno. Poslodavac je u obavezi da rešenje o kolektivnom godišnjem odmoru uputi zaposlenima i organizacionim delovima u kojima rade.
Propisano uvećanje godišnjeg odmora zaposlenima po osnovu radnog iskustva jeste po jedan dan za svake tri godine rada provedene u radnom odnosu.
Zaposleni nemaju prava na naknadu na neiskorišćene dane godišnjeg odmora, ni u slučaju višemesečnog bolovanja. Izuzetak jesu porodilje koje nisu iskoristile odmor zbog odsutnosti, te one imaju pravo da odmor iskoriste do kraja juna iduće godine.
Dužina godišnjeg odmora uvrđuje se prema broju meseci koliko će zaposleni raditi u toj godini – počev od dana zasnivanja radnog odnosa pa do isteka radnog odnosa u tekućoj godini ili do kraja kalendarske godine, i onda se izračunava koliko iznosi dvanaesti deo punog godišnjeg odmora – na koje bi zaposleni imao pravo da radi cele kalendarske godine – što množi sa brojem meseci na koje je ugovor potpisan.
Izmenama zakona iz 2014. godine, više ne postoji mogućnost prenošenja dana neiskorišćenog odmora kod novog poslodavca. Neiskorišćeni dani odmora mogu se ili iskoristiti pre prestanka radnog odnosa ili se zaposlenom isplaćuje odmor – srazmerno broju neiskorišćenih dana odmora.
Ukoliko zaposleni prvi deo godišnjeg odmora ne iskoristi u tekućoj godini, on gubi pravo na korišćenje odmora u narednoj godini.
Zaposlenom se naknada za neiskorišćeni godišnji odmor može isplatiti isključivo u slučaju prestanka radnog odnosa. Iznos novčane naknade se utvrđuje u visini prosečne zarade zaposlenog ostvarene u prethodnih 12 meseci i srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.
Zaposleni stiče pravo za korišćenje odmora posle mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca. To, međutim, ne znači da je poslodavac u obavezi da već posle mesec dana trajanja radnog odnosa dozvoliti korišćenje godišnjeg odmora.
Prema Zakonu o radu, o vremenu korišćenja godišnjeg odmora odlučuje poslodavac – a ova zakonska odredba znači da pre nego prođe mesec dana rada zaposleni nema mogućnost da od poslodavca zahteva dozvolu za godišnji odmor.
Svaki zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci za vreme korišćenja godišnjeg odmora.
Međutim, ukoliko je reč o ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, ugovoru o delu ili ugovoru o dopunskom radu – zaposleni tokom trajanja odmora nemaju pravo na na naknadu zarade.
Zaposleni je u obavezi da poslodavcu šalje zahtev za korišćenje godišnjeg odmora, sa naglašenim delom koji deo godišnjeg odmora želi da koristi. Potrebno je navesti koliko radnih dana zaposleni želi da koristi i naglasiti koji su prvi i poslednji dan odsustva.
Poslodavac je dužan da o pravu na godišnji odmor zaposlenog obavesti rešenjem. Pravilo je da se rešenje o korišćenju godišnjeg odmora dostavlja zaposlenom najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora, a izuzetno, ako se godišnji odmor koristi na zahtev zaposlenog, rešenje o korišćenju godišnjeg odmora poslodavac može dostaviti i neposredno pre korišćenja godišnjeg odmora.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare