INTERVJU Šoškić: Srbija među najsiromašnijim zemljama Evrope

Biznis 19. jun. 202122:37 > 22:38
Podeli:
Foto: TANJUG/ JADRANKA ILIC

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić neretko nas uverava u to da je Srbija ekonomski tigar i da nema boljih od nas. Ipak, ima onih i ekonomski zaista potkovanih koji ne podržavaju takvu sliku naše stvarnosti i ne veruju u nju. Jedan od njih je profesor Ekonomskog fakulteta i nekadašnji guverner Dejan Šoškić. On na suočava sa ne tako blistavom slikom srpske ekonomije i tvrdi da je Srbija na vru Evrope, ali po siromaštvu.

Kako bismo nekom običnom čoveku mogli da opišemo – kakva je trenutno ekonomska pozicija Srbije, da li smo zaista „ekonomski tigar“?

– Srbija je nažalost jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope i sa jednom od najstagnantnijih privreda Evrope, naročito u poslednjih 10ak godina. Srbija je u periodu od 2012 do 2016 imala najniže stope privrednog rasta među sličnim zemljama Evrope, a u godinama koje su bile relativno dobre po pitanju privrednog rasta (2018 i 2019) bili smo slabiji od proseka centralne i istočne evrope i nastavili smo svoje zaostajanje za tom grupom zemalja. Prošle godine smo imali manji pad ekonomske aktivnosti od mnogih drugih zemalja, ali to našu zemlju na žalost ne čini bilo kakvim „ekonomskim tigrom“, jer iako se realizuju optimistične prognoze naših zvaničnika o privrednom rastu ove godine (od 6%), to će u proseku za dve godine biti tek oko 2,5% na godišnjem nivou.

Optimistični komentari zvaničnika na bazi tzv. „fleš projekcija“ o kretanju BDPa u Srbiji u prvom kvartalu od preko 1% su pogrešni po više osnova. Prvo, tzv. „fleš projekcije“ su još nezvanični i neprecizni podaci koje se, po pravilu, ne iznose u javnost. Drugo, zaključivanje na osnovu kvartalnih podataka o kretanju BDPa je neprecizno i ozbiljni ekonomski analitičari izbegavaju bilo kakve čvrste zaključke na bazi takvih podataka, a njihovo isticanje i veličanje može se staviti u ravan propagande i dezinformisanja. Treće, po istim takvim kvartalnim podacima SAD imaju preko 6% rasta, a Kina preko 18% rasta BDPa, a, po pravilu, kao velike ekonomije trebalo bi da imaju manje stope rasta od malih ekonomija kakva je Srbija, što jasno govori da teza o Srbiji kao „ekonomskom tigru“ nipošto ne stoji. Uz to, izjave na temu o „kumulativnom rastu BDPa u Srbiji iskazano u evrima od preko 50% od 2012 do 2021“ su sa stručne strane gledišta potpuno neozbiljne i netačne. One ne uključuju najmanje tri elementa standarda statističkog poređenja. Prvo, kumulativna stopa rasta bazira se na geometrijskoj progresiji i otuda mora da se računa kao geometrijska stopa rasta a ne kao aritmetička. Drugo, BDP se mora računati u valuti u kojoj se stvara, a stope rasta se moraju računati kao stope rasta realnog BDP (sa isključenom inflacijom). Ako se ova pravila ne poštuju, kao što je po svoj prilici slučaj u datim navodima u javnosti, onda inflacija i kretanje deviznog kursa mogu potpuno obesmisliti bilo kakvo poređenje tako datih nominalnih podataka o BDPu izraženom u evrima. Takva poređenja su stoga nestručna i netačna.

Treće, ako se porede podaci o nivou BDP danas, sa onim nivoom iz 2012, potrebno je i da se obuhvate i metodološke promene koje su implementirane tokom 2018 godine zbog kojih je došlo do podizanja vrednosti nominalnog BDPa bez ekonomskog rasta. Loši privredni rezultati Srbije lako se mogu dokazati i relativno niskim ukupnim investicijama u našoj zemlji poslednjih godina (u proseku oko 18% BDPa) koje su često ispod proseka našeg regiona, a daleko ispod nivoa koji obezbeđuje ubrzanje privrednog rasta (preko 25% BDPa). Ukratko, navodi u javnosti o „odličnim“ privrednim razultatima naše zemlje i o tome da je Srbija „ekonomski tigar“ nestručni su i netačni.

Da li će nas sva budžetska davanja, (100 evra, 30 evra… )za vreme korone koštati, odakle taj novac i da li ćemo morati da ga vraćamo?

-Mi se dodatno zadužujemo i to činimo još više nego što je potrebno upravo zbog ovakvih linearnih davanja. Dakle, taj isplaćeni novac ćemo opet svi mi kao poreski obveznici morati da vraćamo i to sa kamatom. Kada prihodi građana u zemlji rastu, a kada ne raste ekonomska aktivnost, onda to nije dobro i nije održivo na duži rok. Ako istovremeno imate i fiksni devizni kurs, ishod je unapred jasan: pad konkurentnosti domaće privrede. Taj pad konkurentnosti u našem slučaju se jasno vidi kroz više stope rasta uvoza od stopi rasta izvoza poslednjih godina i to je ono što će otplatu našeg duga u budućnosti činiti još težom.

Da li Srbiji preti bilo kakvo dužničko ropstvo?

– Mi se ponašamo neozbiljno u vrlo ozbiljnoj situaciji. Srbija trenutno niske kamate koje plaća na svoj javni dug nema da zahvali sebi, nego monetarnoj politici velikih ekonomskih sila u svetu i to se može promeniti. Istovremeno, naš BDP je sada, od 2018 godine, za preko 5% viši samo zbog promene statističke metodologije njegovog obračuna a ne zbog rasta naše ekonomske snage, a u uslovima precenjenog dinara i devizni dug se čini manjim. Otuda moramo biti svesni da se kreira na prvi pogled povoljnija slika nego što ona realno jeste. Zbog toga je potreban naročit oprez, posebno u domenu budžetskih davanja koja ne utiču pozitivno na privredni rast.   

Šta bi u ovom trenutku bio vaš potez kada biste upravljali budžetom i finansijama Srbije? 

DŠ: Načelno mislim da svaka vlada u zemlji poput naše treba da izdvaja više na infrastrukturu, obrazovanje, nauku i ukupno jačanje institucionalnog okvira (posebno pravosuđa) i uz mnogo veću transparentnost u javnim nabavkama na svim nivoima i otuda značajne uštede u tom domenu. 

Projekat Rio Tinto i iskopavanja litijuma nam se predstavlja kao velika i isplativa investicija, da li je to realno i koliko zaista ekonomski možemo da dobijemo od takve investicije? 

– To je jedno ozbiljno i stručno pitanje koje zahteva temeljnu analizu i punu informisanost građana pre donošenja bilo kakve odluke. Jedno je pitanje vrednosti prometa koje mogu očekivati kompanije uključene u ovakve poslove, drugo je pitanje koristi koje od toga imaju država i građani, a treće je pitanje štete i rizika koje takve investicije mogu imati na prirodnu okolinu i zdravlje ljudi. Ono što bi u slučaju eksploatacije bilo kakvih velikih prirodnih nalazišta trebalo imati kao standard su prakse najrazvijenijih i dobro uređenih zemalja u ovoj oblasti, a to je da se eventualna eksploatacija uz naviše ekološke standarde poveri državnim kompanijama, a da ove ostvarene profite prosleđuju u državne fondove od kojih korist imaju direktno građani (penzioni fond, fond zdravstvene zaštite, fond za obrazovanje i stipendiranje talentovane školske dece i sl.). Tako to radi Norveška a slične mehanizme imaju i neke druge razvijene zemlje. Ovako, po modelu koji se predlaže nama i sličnim zemljama, država i građani imaju koristi od rudne rente (često simbolično), nove zaposlenosti (često na teškim i nedovoljno plaćenim poslovima) i od poreza na iskazani profit pravnih lica i poreza i doprinosa na isplaćene plate novozaposlenih. Prave koristi najčešće lavovski ima strani investitor, a prave rizike i dugoročnu štetu od zagađenja ima lokalna država i njeni građani.  

 

Komentari

Vaš komentar