7
Dušan Vujović, bivši ministar finansija u dve vlade koje je predvodila Srpska napredna stranka, navodi u intervjuu za "Novu" da ne znamo šta će nam doneti projekat EXPO 2027, niti zašto se u te svrhe troši ogroman novac koji predstavlja čak 30 odsto srpskog budžeta. Vujović za naš list kaže da se ne zna ni ko će taj projekat da finansira i ko će da snosi rizik, te da vlast ne daje apsolutno nikakve informacije, osim onih koje zvuče divno, "kao da ćemo da letimo na Mesec za 16 dana".
Osim o projektu EXPO, bivši ministar u intervjuu za „Novu“ govori i o inflaciji, helikopter novcu i javnom dugu koji je otkako su naprednjaci 2012. došli na vlast, porastao za 87 odsto.
Šta će projekat Expo 2027 doneti Srbiji, a koliko će nas to sve koštati? Da li je veći trošak nego dobit?
Na osnovu onoga što sam ja čuo, ne mogu da kažem ništa, pošto nije rečeno ni šta su projekti, ni šta donose. Ovde nema ni “c” ni “b” od cost-benefit analize (analiza troškova i koristi). Kad im kažete da je mnogo, oni kažu da nije samo izložba nego i put, pa nije samo put nego i železnica, a onda nije ni samo železnica nego i poljoprivreda i sve živo – i ništa. Pošto nema elemenata da se ocenjuje, ne znamo ko će to da finansira, ko će da snosi rizik. Naravno da se postavlja se pitanje da li ćemo dobiti dovoljno pozitivnih efekata, ali da bih mogao da odgovorim, morao bih da imam više informacija. Oni apsolutno nikakve informacije ne daju, osim onih koje zvuče divno, kao da ćemo da letimo na Mesec za 16 dana.
Duško Vukotić je dobio Oskar za kratkometražni film „Surogat“, gde čovek dolazi na plažu, sve je divno, razvija dušek, suncobran, kupa se. Završava kupanje, sklapa suncobran, izvlači čep iz dušeka i cela scena se izduva i nestane. Ja nemam način da razdvojim Vukotićev „Surogat“ od pre 50, 60 godina i ovo što oni danas rade. Oni me vređaju kao ekonomistu i kao realnog čoveka.
PROČITAJTE JOŠ
7
13
0
Da ste na vlasti, da li biste se založili za takav projekat?
Kao minimum, tražio bih najmanje 15 ozbiljnih elaborata pre nego bih bilo šta rekao. Ništa ne bih rekao unapred. Mora da postoji veza između preuzimanja tolikog rizika, ako hoćeš 30 odsto BDP-a da uložiš, moraš da objasniš zašto. Ne možeš samo da reklamiraš. Da sam ministar finansija, rekao bih stručnjacima da imaju šest meseci da naprave studije, a onda bismo razgovarali.
Građani se žale na stalan rast cena, da im plate koje nominalno rastu čak i u evrima sve manje vrede. Kako prekinuti taj trend?
Kad god dođe do poremećaja cena zbog nekih eksternih i drugih šokova, onda se probudi čitav niz stvari koje je teško pratiti. U stabilnim vremenima, recimo do ove ukrajinske krize, rata, poremećaja cena energenata, krize hrane i tako dalje, kod nas je inflacija godinama bila dva, tri odsto i u tom malom procentu ljudi su otprilike znali šta se dešava. Sada su se odjenom pojavili novi izvori inflacije koji su poremetili neke ključne stvari. Odjednom su kod nas glavni izvori te udarne inflacije energenti i hrana. Tu ponovo imamo zlu nameru – poskupeli su energenti, kurs je manje više fiksan kod nas, ali država nema gde drugo da uzme poreze i onda je povećala akcize na energente. Kada na svetskom tržištu energenti poskupljuju, onda poskupljuju i kod nas još više, a kad na svetskom tržištu cena pada, kod nas ne pada. Znači, prostim analizama vidi se da je gorivo kod nas skuplje nego na pumpama u regionu. Zašto? Zato što država traži izvor fiskalnih prihoda koji neće biti erodirani inflacijom.
Zašto je Srbija skuplja od Italije, Austrije, Nemačke, Slovenije?
Kod hrane je situacija malo drugačija. Recimo, Nemačka je poznata po tome da ima relativno nisku cenu hrane u odnosu na standardne usluge i ostale stvari i to je njihova standardna politika, pri čemu cena hrane kod njih progresivno raste. Ako hoćete da kupite prvoklasno meso, biftek, svežu ribu koja se hvata u Atlantiku, onda plaćate vrlo visoku cenu. Ako hoćete da kupite kobasice ili neku bazičnu hranu, onda je cena jako niska, zato što oni žele da ljudi mogu da dobiju hranu za razumnu cenu hranu i ne troše mnogo na hranu koliku god platu da imaju.
Kod nas je situacija sa hranom potpuno drugačija. Kod nas, tržište hrane je dosta osetljivo jer je ceo poljoprivredni sektor doveden u situaciju da nije mnogo konkurentan. Mi u poljoprivredi u mnogim stvarima nismo spremni da pratimo tehnološki kvalitet, progres i sve ostalo, zato što veličina poseda i dalje nije optimalna, zato što su ljudi prezaduženi… Svi imaju po 10, 20, 30 hektara, traktor i sve one dopunske uređaje koji ne mogu da se isplate na tako malim parcelama. Nemamo tehnološki napredak u proizvodima.
Zašto su kamate na stambene kredite više kod nas nego bilo gde u regionu? Veće su nego u BiH, a njihova ekonomija je definitivno slabija.
Naši bankari toliko ne žele da prihvataju rizik i prebacuju ga na druge, a ljudi nemaju opcije. Toliko zarađuju, naplaćuju hvatajući se za euribor, da je to prosto sramno. Ceo stan vam je kolateral (može da ga oduzme ukoliko dužnik ne otplati kredit). Znači banka ima kolateral, pa menicu kojom se obezbeđuje, pa ima varijabilnu kamatnu stopu kojom se takođe obezbeđuje, dakle kompletan rizik prebacuje na vas. Čak ne žele da dokazuju da imaju stvarni rizik. U Americi pojedinačni dužnik može da traži od banke da mu dokažu da stvarno imaju rizik. Tamo kad jedan auto prokliza i udari u zid, a onda još 100 automobila, kaže se ‘možda neešto nije uredu sa servom, a ne sa šoferima’. Kod nas nikada nisu dokazali da postoji greška na putu, kontra nagib ili greška na automobilu. Kod nas je došao predsednik i rekao, Narodna banka sprovela – udarila ograničenje na povećanje kamata, umesto da traži bankama dokaz da su imale rizik od povećanja euribora.
PROČITAJTE JOŠ
2
0
0
Da li je počeo svima da nam se obija o glavu čuveni helikopter novac?
Neselektivna davanja imaju svoju političku i stručnu stranu. Svuda u svetu kažu da u teškim vremenima morate dopunski da pomognete ljude koji su socijalno ugroženi, dopunskim dohotkom, olakšicama… I možete da planirate neku svotu u budžetu za to. Postavlja se pitanje na koji način to da rasporedite. Kad je bio početak kovida i kad je bilo očigledno da će kratkoročne posledice panike kod malih preduzeća, turističke industrije i slično, dovesti do trajnog otpuštanja ljudi ako se ne podeli novac, kada nije bilo vremena da se to targetira, da se vidi kome da se da – tada je postojalo opravdanje mnogih zemalja, razvijenih i nerazvijenih, da posegnu za tim helikopter novcem, da bace pa će nekoga i pogoditi. Ali, ako ne postoji urgentnost, zašto to radimo danas? Zato što ne želimo da radimo na pravi način. Teorija već decenijama kaže da treba imati ciljanu grupu, ljude koji moraju da pokažu da ispunjavaju određene kriterijume da takvu pomoć dobiju. Primera radi, umesto helikopter novca, bilo bi bolje da postoje stalne subvencije za neku hranu.
Recimo, 10 dolara koštaju najjednostavniji mobilni telefoni. Dajte ih ljudima koji primaju socijalnu pomoć, dajte im da imaju QR kod, pa kada uđu u samoposlugu, neka kupuju određeni spisak namirnica, pa kad skeniraju kod, direktno se skida novac iz budžeta. Recimo, imaš pravo na 30 kilograma hleba mesečno, pa neku količinu pirinča i drugih osnovnih namirnica. Zašto komplikujete, zašto bacate novac? Socijalne karte smo započinjali sto puta, ali neko to ovde ne želi. Lakše mu je da dođe na televiziju i kaže “evo ja ću da vam dam milione, evo izvolite, evo ja vama činim, iz vašeg džepa uzimam i vama dajem”. Helikotper novac je bio opravdan jedino u slučaju nužde, recimo kada zatvorite mali biznis tokom kovida, vlasnik nema drugog izbora nego da otpustite radnike, i zato je u redu da date plate tim ljudima za šest meseci, to je dobra odluka. Sada, ja ću da dam studentima, pa ću da platim glasače, pa ću da dam za potpis… stvarno dosta, sve ima svoje granice.
Bili ste ministar finansija od 2014. do 2018. godine. U tom periodu javni dug države bio je od 22,8 do 23,01 milijarde evra. Šest godina kasnije, javni dug je stigao do 33,2 milijarde evra (januar 2024). Koliko je to zabrinjavajuće i šta su posledice? Zašto je dug toliko porastao?
Kada je u pitanju zaduživanje, postoje stvari koje su funkcionalno vezane za stanje spoljnotrgovinskog bilansa. Računica je otprilike sledeća: stanje duga minus ono što vraćate a tu spada i kamata, pa i novi krediti koje ste podigli jer stare ne možete da refinansirate, deficit koji morate da refinansirate i diskreciono zaduživanje koje od vas zavisi. Dakle, jedan deo duga je svakako ono što ne morate, ali želite, recimo zato što nekim posebnim kanalima dogovorite bilateralne kredite, portfolio investicija ili neke druge stvari. Da biste došli do čiste računice, morali biste da uzmete taj dug od dvadesetak milijardi koliko je bilo, pa da vidite koliko toga je dospevalo za vraćanje, koliko toga je vraćeno, koliko je refinansirano, koliko je dopunski bilo potrebno da se zadužimo da bismo finansirali spoljni deficit, a koliko toga jer je neko tako hteo.
I sad, suština je koji deo povećanja duga je diskreciona odluka Vlade da se zaduži zato što tako želi, a ne zato što im je prethodno stanje to diktiralo. Ako su vama izvori duga pretežno kratkoročni, onda vam često morate da uzimate pozajmice za refinansiranje jer vi defakto ne možete da vratite dug, osim ako imate suficit ili neke trajnije izvore. Ono što je interesantno je da kod nas postoji slabo razvijena analitika spoljnog duga koja može da vam kaže i pokaže šta se tu stvarno dešava, jer država u stvari često nije motivisana da objasni pravu stvar sa javnim dugom i onda oni kažu nešto što se njima sviđa. Stvar koja je tu sigurna je da je jedno nivo duga, a drugo je cena duga i ročnost. Onda vlast kaže da je poskupelo i Nemcima. Jeste, ali njima je poskupelo za 1 odsto, to je 100 baznih poena, a nama za 350-400 poena. Oni kako su povećali dug, to je, što bi narod rekao, nedomaćinsko poslovanje. U tom nedomaćinskom poslovanju pitanje je da li je su greške nastale zbog previda ili jer je neko namerno nešto radio, iz neznanja ili zle namere.
BONUS VIDEO Nikezić: Vlast se za 4 meseca kroz EXPO obveznice zadužila 110 milijardi dinara