Podeli
Foto:Đorđe Kojadinović

Najavljena prodaja "Sava centra" u Beogradu, za koji gradske vlasti traže 75 miliona evra, ali i neuspešna prodaja poslovnog prostora čuvene Beograđanke, podsetile su javnost na brojne privatizacije koje su obeležile prethodne dve decenije u Srbiji. Od prodaje je država Srbija prihodovala ukupno tri milijarde evra, a procene njene uspešnosti su - različite. Po nekima, tek svako deseto preduzeće uspešno je prošlo kroz ovaj proces, opstalo i posluje i danas uspešno.

Srpska privatizacija je najveća ekonomska katastrofa koja se desila u poslednih 20, 30 godina čiju ćemo cenu plaćati na žalost još više desetina godina, smatra Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Ekonomista Mihailo Gajić, direktor istraživačke jedinice organizacije “Libek” ističe da se privatizacija u Srbiji nije puno razlikovala od privatizacija u drugim zemljama: problemi vezani za čerupanje imovine kupljenih preduzeća, te nameštene prodaje gde su privilegovani kupci imali mogućnost da ih kupe po nižoj ceni eliminacijom konkurencije ili sličnim postupcima, bili su u značajnoj meri prisutni i u drugim bivšim zemljama u tranziciji.

Prema zvanično dostupnim podacima iz 2011. godine u Srbiji je privatizovano ukupno 2.271 preduzeće – od toga metodom tendera 127 i kroz aukciju po principu “ko da više” – 2.144.

Prodajemo samo radnu snagu

“Kada govorimo o ozbiljnim izvoznicima gde je dominantan udeo domaće proizvodnje, najefikasnija su preduzeća koja su počela da se privatizuju po zakonu iz 1997. godine, a privatizacija je dovršena posle, po zakonu iz 2001. godine.  Ali, takvi se ne vide od ovih koji su došli iz sveta, poput motača kablova koje ne računam u  ozbiljna preduzeća, kod kojih sve uđe iz sveta, ali i sve izađe. Tu beležimo visok izvoz, ali tu nema ni domaće pameti,  ni domaće sirovine, ni domaćih kooperanata – mi tu prodajemo samo radnu snagu”, navodi Savić.

Uz to su prodavani udeli u vlasništvu u preduzećima u vidu paketa akcija na berzi, a bilo je i prodaje iz stečaja.

Ukupni prihodi od procesa privatizacije su oko tri miljarde evra.

“Veći broj preduzeća u Srbiji je neuspešno privatizovan. Samo manji broj je prošao dobro kroz privatizaciju – a to posmatram iz  ugla koliko je država zaradila, koja je pozicija radnika koji su ostali u tim preduzećima i da li ta preduzeća i danas  funkcionišu. To je većina preduzeća koja su privatizovana kroz tender. Ne znam da je neko tako privatizovano – propalo”, kaže za Nova.rs profesor Ljubodrag Savić.

Foto:N1

Na tenderu su, inače, prodavane samo velike kompanije, poput dve duvanske industrije u Nišu i Vranju.

“One su među najuspešnijim. Takođe i cementare, one sve i danas funkcionišu. Potom farmaceutske kuće. Mada, Galenika je druga priča, a Hemofarm je bolje prošao, jer je za tu privatizaciju uzeto 475 miliona evra”, navodi Savić.

Radnici 

“Od osam gradova u Srbiji, uključujući i Beograd u kojima je devedeseth godina, pre raspada SFRJ  bilo zaposleno preko 550.000  industrijskih radnika, 2007. je ostalo svega  47.000 radnika”, navodi Ljubodrag Savić.

Prodate su uspešno i neke fabrike iz prehrambene industrije, neke su potpuno propale, uspešno je prodat i manji broj pivara… Uspešni primeri su, prema rečima profesora Savića i Valjaonica bakra, pa “Impal”

“Oko 10 odsto preduzeća je dobro prošlo proces privatizaczacije, u smislu da danas dobro funkcionišu, plaćaju poreze i doprinose, i da tamo rade neki ljudi koji plaćaju sve svoje obaveze.  To su dobrostojeće kompanije.  Još oko 30 odsto bi moglo  da bude negde između – preduzeća koja još uvek postoje, nisu baš raširila delatnost, korektni su u nekom smislu prema radnicima i državi. Za njih može da se kaže da su kroz proces privatizacije prošli ni dobro, ni loše. Ostatak je prošao – katastrofalno, a neka preduzeća se i danas muče, poput FAM iz Priboja, na primer”, navodi Ljubodrag Savić.

Na pitanje ko je nagore prošao kaže: “Ona što više ne postoje – IMR, IMT, Zmaj…Zastava je, na primer – simbol propalog srpskog preduzeća”.

Čerupanje kao i u drugim zemljama u tranziciji 

Mihailo Gajić  ističe da su problemi vezani za “čerupanje” imovine kupljenih preduzeća u Srbiji bili izraženiji, nego u ostalim zemljama u tranziciji.

“Jer, i nivo vladavine prava bio je niži nego recimo u Poljskoj ili Češkoj. Takođe, naša privreda je pretrpela velika razaranja i izbacivanje sa stranih tržišta tokom devedesetih godina kada je uništeno zajedničko jugoslovensko tržište, uz pojavu konkurencije koje ranije nije bilo iz političkih razloga na tržštu bivših socijalističkih zemalja, i dugogodišnje sankcije. Srpska privreda je 2000. bila otprilike na nivou od 40 odsto svoje proizvodnje iz 1989″, ukazuje Gajić.

Kako navodi – zemlja koja je tek izašla iz diktature i rata, sa slabim institucijama, visokom korupcijom i lošom infrastrukturom, nije baš Meka za respektabilne investicije iz inostranstva.

Mihailo Gajić / Foto: Medija centar Beograd

“Takođe se zaboravlja da je postojalo nekoliko ciljeva privatizacije koji nisu nužno mogli istovremeno da se sprovedu: ubrzanje ekonomskog rasta putem povećanja produktivnosti, ukidanje mekog budžetskog ograničenja (sklanjanje državnih preduzeća sa budžetskih subvencija), priliv novih državnih prihoda za finansiranje tranziionih reformi itd. Zato je i bilo nekoliko važnih promena u privatizacionim propisima, imajući u vidu šta su politčke strukture u tom trenutku najviše vrednovale od ovih ciljeva.

Majstori, majstori… I finte

“Najveći broj velikih preduzeća nije se mogao prodati jer nije bio preterano interesantan majstorima koji su  firme kupovali zbog dobre lokacije da bi gradili stanove, ili zbog dobrog poslovnog prostora. Malo ko je kupovao da bi zadržao proizvodnju”, ukazuje Ljubodrag Savić.

A mi smo u početku, navodi – lutali naopako.

“Ovde je napravljena jedna finta, koja nigde u svetu nije urađena. Sva preduzeća su bila u vlasništvu radnika, to je bilo društveno vlasništvo.A onda je preko noći sve podržavljeno. U početku su postojale logična tri  partnera – država koja prodaje kapital, kupac koji kupuje i radnici koji se bore za svoja prava. Sindikat je funkcionisao jedno godinu dana, a onda su proglašeni remetilačkim faktorom, jer ljudi nisu hteli da prodaju preduzeća na kilo, već su hteli da dogovore sa budućim vlasnicima da bar imaju bar deo onoga što imaju radnici u Nemačkoj, na primer. Uzalud”, navodi Savić.

Na kraju su preostala preduzeća koja niko nije hteo.

“Ona su izgubila potpuno ekonomske veze i sa kupcima, i sa bankama, i sa dobavljačima. Država im dala plate koliko je mogla da im da, izgubili su tehničko tehnološku trku. Radnici i majstori koji su znali nešto da rade – otišli su u privatni sektor. To su postala preduzeća kod kojih je samo  bilo važno da ih što pre – otarase”, kaže Savić.

Za najsvežiji primer navodi prodaju Industrije motora Rakovica – IMR.

“Na mestu fabrike nikao je tržni centar”, kaže. “Tamo gde je bio Zmaj iz Zemuna, prave se stanovi”.

O uspešnosti privatizacije možda najbolje govori činjenica da je država, kako ističe Savić, jednom RTB Boru oprostila 900 miliona evra, preuzevši dug na sebe.

“Samo jedan RTB Bor je napravio u poslednjih 10, 20 godina gubitke u vrednosti trećine vrednosti svih prodatih preduzeća u Srbiji”, navodi Savić.

Mihailo Gajić navodi da se još uvek diskutuje o uspehu privatizacije.

Izgubili tehnološku utakmicu

“Najbolje su bila prošla velika preduzeća koja su bila zadržala domaće tržište iz nekoliko sektora i koja su bila privatizovana na početku (cementare, pivare, duvanska preduzeća, pojedine farmaceutske kompanije, mlekare). Ovo ne treba da bude zauđujuće jer su ovo bila najbolja preduzeća u zemlji i samim tim su lako našla respektivne kupce. Problem je ležao u drugim preduzećima, pre svega prerađivačke i metalurške industrije, koje su bila izgubila inostrana tržišta i u koja godinama nije bilo ulagano usled čega su izgubila tehnološku utakmicu”, kaže Gajić.

On ističe da se, ipak vide veliki pomaci.

“Kada pogledamo privatizovana preduzeća sa sa neprivatizovanim iz portfolija Agencije za privatizaciju u periodu do 2002-2010, vidimo velike pomake: dok su do privatizacije sva proizvodila gubitak, nakon privatizacije su proizvodila dobitak, dok su neprivatizovana i dalje proizvodila gubitke. Privatizovana preduzea su sa 102 miliona evra gubitka u 2002. dospela na 200 miliona evra dobitka u 2010. Produktvnost merena proizvodnjom po radniku povećana je u sve tri grupe preduzeća (privatizvanim, neprivatizovanim, i onima gde je ugovor raskinut) ali samo u prvoj grupi je to došlo i usled povećanja poslovnih prihoda, a u druge dve grupe samo usled smanjenja broja zapsolenih”, navodi Gajić

U sve tri grupe je jasan trend smanjenja broja zaposlenih, u odnosu na 2002. u 2010. privatizovana preduzeća imala su 60 odsto manje zaposlenih.

Slično je bilo u kod neprivatizovanih preduzeća (54 odsto manje zaposlenih) i onih sa raskinutim ugovorima (86 odsto manje zaposlenih).

“Ovo opovrgava tezu da je privatizacija bila krivac za veliki gubitak zaposlenosti u industriji tokom 2000-2010, već ovaj uzrok treba pre svega tražiti u deceniji koja je prethodila privatizaciji kada preduzeća nisu mogla usled zakona da otpuštaju veliki višak radne snage koji se pojavio usled smanjenja proizvodnje zbog gubitka inostranih tržišta, a što je posebno postalo vidljivo uvođenjem novih tehnologija koje su zamenile radnu snagu u velikom broju delatnosti. Na primer, na vrhuncu svoje slave, osamdesetih godina, Zastava iz Kragujevca je zapošljavala skoro 50.000 radnika širom Jugoslavije, da bi danas FAS u Kragujevcu zapošjavao oko 3500 ljudi, uz još par stotina zaposlenih po fabrikama komponentašima”, kaže Mihailo Gajić

Fijat – posebna priča

Ljubodrag Savić ne smatra da je Fijat – posao veka, kako je davno najavljivan.

Foto: N1

“Sadašnji predsednik je rekao da je prva stvar koju će uraditi – obelodaniti ugovor sa Fijatom koji je Mlađan Dinkić označio kao posao veka. Ja bih rekao – fijasko veka. Niko ne zna kakav je to ugovor. Prvi je istakao, niko nas nije obavestio da je on istekao. Sadašnji predsednik je rekao da je takav ugovor zaključen među partnerima i ne može da se otkrivaju svi delovi ugovora. Ne znam koji je to viši interes od – građana Srbije”, navodi Savić.

On postavlja pitanje – šta mi danas imamo od Fijata?

“Napravljeno je preduzeće u kojem je dvotrećinski vlasnik Fijat, a jednu trećinu država Srbija. Pri tome je to samo formalno – ne učestvujemo ni u upravljanju, ni u strateškim odlukama, ni u podeli dividendi. Reč je o desetak, eventualno 15 miliona evra godišnje koliko država dobije od tog trećinskog vlasništva”, navodi Savić.

A, država Srbija je Fijatu stavila na raspolaganje preko 300.000 kvadrata poslovnog prostora u različitim stanjima, prihvatila je da plaća i još uvek plaća poreze i doprinose na plate radnika, a Fijat daje samo neto plate.

“Ne znam kako im se sada plaća 60 odsto plate kada ne rade”, navodi Savić i nastavlja.

Država je bila garant Fijatu za 550 miliona evra. Ako Fijat ne plati – država će.

“To je prvoklasna garancija koja omogućava najnižu kamatnu stopu”, podseća.

Potom, Fijat ne plaća lokalnoj zajednici  ni firmarinu, niti bilo koju lokalnu taksu.

“Takođe, funkcionišu kao bescarinska zona – sve što od komponenti uđe u Kragujevac na to država naplati PDV. To nam i predsednik kaže – da nam je porasla naplata uvoznog PDV, ali nam ne kaže šta se desi kada se ta roba proda – jer 90 odsto tih automobila ode u svet, svi izvoznici su oslobođeni plaćanja PDV, onda nema ni poreza na te njihove automobile” kaže Savić.

Uz to je, navodi, država Srbija preuzela na sebe da izradi pružni kolosek do najbliže stanice. Takođe, da spoji deo autoputa, što su ogromni troškovi.

“Šta smo dobili zauzvrat – 2.300 radnika koji rade i kojima država plaća poreze i doprinose a od Fijata dobijaju neto platu.  E sad, oni više ne rade nego što rade. Njima je korona došla kao kec na 11. I da nije bilo toga, oni su gasili proizvodnju, a u nekom trenutku su imali 140.000 proizvedenih automobila i 1,55 milijardi evra izvoza i bili lider izvoza u Srbiji. Ali ne onakav kao što je  “Sevojno” , na primer, izvozilo domaće proizvode…”, zaključuje Ljubodrag Savić.

Sporne 24 privatizacije

Briselska administracija je, zbog sumnje na korupciju i nezakonitosti, 2011. tražila preispitivanje privatizacije 24 preduzeća.

Od Sartida, današnje Železare Smederevo, gde se sumnjalo na “fingirani” stečaj radi izbegavanja plaćanja dugova poveriocima, kada je fabrika direktnom pogodbom prodata kompaniji US Steel, preko Mobtela, Novosti, Luke Beograd, Veterinarskog zavoda Subotica, Šinvoza, Prosvete… pa do “Nuba investa” za koju je optužnica podignuta protiv nekadašnjeg ministra Olivera Dulića. On je osuđen na kaznu zatvora, ali je  potom 2018. Apelacioni sud vratio predmet na ponovno suđenje Višem sudu…

“Spisak od 24 preduzeća za koja briselska administracija traži preispitivanje privatizacije zbog korupcije i nezakonitosti uvlači u sumnju sve vlаde Srbije, počev od 2001. godine”, navodi CINS, u svom istraživanju.

CINS podseća da je sredinom 2012, formirana radna grupa Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) na kojoj je bilo angažovano oko 100 pripadnika policije zaduženih da istraže 24 slučaja, označena kao problematična.

“Javnost je ostala uskraćena za više podataka o formiranju i članovima radne grupe. Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokušao je da te podatke prikupi, ali MUP kaže da ih nema. Rezultati rada radne grupe predstavljeni su u decembru 2013. godine na konferenciji za medije koju je vodio Aleksandar Vučić na kojoj je detaljno opisao dokle se stiglo u svakom od slučajeva, odnosno na koji način su oni ‘rešeni’. Grupa je utvrdila da je spornim poslovima državi naneta šteta veća od 80 miliona evra”, navodi CINS.

Foto: Promo

CINS podseća da je obećanje da će istražiti i rešiti “pljačkaške” privatizacije bilo jedno od najznačajnijih u izbornoj kampanji Srpske napredne stranke (SNS) 2012. godine. Kampanja je uspela, Tomislav Nikolić je pobedio na predsedničkim izborima, što je, uz adekvatan rezultat na parlamentarnim izborima, omogućilo SNS-u da formira Vladu.

“Borba protiv korupcije je postala jedna od najčešćih tema nove vlasti, oličene u tadašnjem prvom potpredsedniku Vlade, ministru odbrane i šefu Biroa za koordinaciju službi bezbednosti Aleksandru Vučiću. Proglašena je “nulta tolerancija” na korupciju, počele su najave istraga i hapšenja zbog raznih malverzacija, uključujući i privatizacije”, navodi CINS.

U javnosti je od tada stvorena ideja da su 24 slučaja rešena, a novinari CINS-a su tokom višemesečnog istraživanja proveravali koliko je to tačno.

“Polovina predmeta stigla je do sudskog postupka, ali su samo četiri dobila pravosnažne presude: Veterinarski zavod, Keramika Kanjiža, Šinvoz i dva pojedinačna slučaja spornog izvoza šećera u zemlje Evropske unije (EU). U polovini ovih predmeta istrage su počele, a delimično i završene, godinama pre dolaska SNS-a na vlast”, navodi CINS.

U četiri od preostalih predmeta istrage još traju, dok je u čak deset predmeta tužilaštvo zaključilo da nema elemenata krivičnog dela.

“Šinvoz i Izvoz šećera u EU imali su dve vrste epiloga – oslobađajuću presudu i odustajanje od krivičnog gonjenja. U slučaju Keramike Kanjiža donete su i oslobađajuće i osuđujuće presude”, navodi se u istraživanju CINS.

To, kako se navodi, praktično znači da niko nije odgovoran za dešavanja u privatizaciji C Marketa ili Trudbenika, davanje koncesije za autoput Horgoš – Požega, davanje zemljišta na Novom Beogradu firmi Delreal 1, izvoz šećera u EU, rad Nacionalne štedionice, davanje u zakup prostorija Zavoda za obračun i plaćanje niti za formiranje i rad Mobtela.

“Ne samo da niko nije odgovoran, nego u svemu što se dogodilo, kako kaže tužilaštvo – nijedan zakon nije prekršen”, ističu istraživači CINS.

Ni neprijatelji ne bi tako privatizovali

“Prodaja dve duvanske industrije smatra se uspešnim privatizacijama. Ali, Srbija je prihvatila naopak akcizni program. Kada su one privatizovane, u Evropi se za kilogram cigareta naplaćivalo 63 evra akciza. A, u Srbiji 9 evra. Ovo što nam sada piju krv preko cene goriva, gde je pola cene svakog litra ide na akcije znači da građanima može da se uzme, a firmama ne. Njima je dato da na evropski nivo akciza dođu od 2003. do 2010.  Postoje istraživanja gde se procenjuje da će država izgubiti više od milijardu evra zbog toga. Sve u svemu, kada se čovek  malo izmakne i pogleda – ni neprijatelji da su došli u Srbiju ne bi tako sproveli proces privatizacije”, navodi Ljubodrag Savić. 

Komentari

Vaš komentar