Pandemija koronavirusa ozbiljno je potresla temelje tenisa i naročito ugrozila one najbitnije u sportu, igrače, oko koji se sve vrti.
Bukvalno, preko noći, igrači su ostali bez posla, jer ne treba zaboraviti da su turniri i takmičenje njihova profesija, ono od čega žive. Sada svega toga nema i pokrenuta je kampanja kako da im se pomogne. Posebno onim koji su ispod 200. mesta na ATP listi.
Peđa Krstin je naš Dejvis kup reprezentativac, momak koji je sada u toj rizičnoj grupi igrača, koji su rangirani iza 150. mesta na svetskoj listi.
Zatekli smo ga pozivom kod kuće, u Mokrinu, gde, bez obzira na pauzu u sezoni, za koju ni sam ne zna koliko će trajati, vredno vežba i sprema se kao da će sve krenuti sutra.
„Evo me, bukvalno sam sad prekinuo sa trčanjem“, zadihano će Krstin i insistira da odmah nastavimo razgovor, jer kaže da je spreman za to.
PRIČITAJTE JOŠ:
Na pitanje kakav je njegov stav po pitanju pomoći koja se pokreće, kaže da je bio krajnji čas da se tako nešto uradi.
„Čuo sam dosta toga ovih dana, mnogo se piše o tome. U kontaktu sam sa mnogim igračima, čujem priče od velikih igrača, čitam novine… U toj sam WhatsApp grupi, zove se ‘Union’, ona je napravljena baš za te igrače koji su rangirani od 100. do 300. ili 400. mesta na ATP listi. Govori se o toj pomoći igračima, i Novak je pričao o pomoći onima od 250. do 700. mesta. U tenisu je jako velika razlika, nije kao u ostalim sportovima. Ljudima nije jasno koliko je samo bitna razlika između 95. i recimo 105. na listi. Ne verujem da u bilo kom sportu imate takvu razliku između svega pet ili deset mesta na listi“, kaže Krstin za Nova.rs.
On kaže da je ovo nezapamćena situacija i da je neophodna hitna pomoć svim teniserima.
„Ovaj period je najgori za igrače koji su od 100. mesta pa do kraja, i mogu da zamislim kako je onima koju su recimo 700. ili 800. na listi. Svima je potrebna pomoć, tu nema dileme. Mislim da će generalno u tenisu posle ove krize doći teško do bilo kakvog napredovanja, pre svega što se tiče turnira, sponzora. Vidim da je teško i ovim najvećim turnirima kao što su Rolan Garos, Vimbldon ili US Open. Oni gube mnogo novca. Drugo, biće jako teško organizovati ove manje turnire, poput čelindžera, koji bukvalno zavise od jednog sponzora. Ako i taj jedan sponzor otkaže, to znači da turnira nema“, jasan je Krstin.
Peđa je u svojim najboljim igračkim godinama. Sa 25, koliko mu je sada, trebalo bi da ima stabilnu zaradu, ali on objašnjava koliko su stvari u tenisu postavljene na neravnopravnim osnovama.
„Tenis je jedini sport za koji znam da igrači nemaju fiksnu platu. Oslanjaš se na procenat koji se dobija na turnirima. Njih sada nema i mi faktički ostajemo bez primanja. I to malo što smo imali, tu priliku da kroz kvalifikacije upadamo na grend slemove, sada ni za to nemamo mogućnost. Sada vodimo borbu sa ATP, ITF i grend slemovima da dobijemo neki novac koji će nam omogućiti bukvalno da preživimo. To je pomoć i ne tražimo da zaradimo na tome. Ovo je jedini sport gde ste u minusu tokom ovakve situacije. Znači potrebno nam je da dobijemo bar neka mala sredstva, da pokrijemo troškove koje imamo u živitnom smislu“.
I on je jedan od onih koji sumnjaju da će tenisa biti do kraja godine. Otuda je, kaže, od suštinskog značaja da igrači dobiju pomoć kako bi mogli da nastave da normalno žive. Pohvalio je pre svega Novaka Đokovića za napore koje čini da njegovim kolegama bude bolje.
„Trenutno sam u Mokrinu, treniram vredno, spremam se iako se ne zna kada će se i da li će se uopšte igrati do kraja godine. Šanse da se igra od 13. jula su skoro nulte. Preživljavam kako preživljavam, nemam kome da se žalim, nadam se da će nam neko pomoći. Vidim da to čini Nole, hvala mu zbog toga, vidim da je u stalnom kontaktu sa svima i da hoće da napravi sistem da mi igrači dobijemo neki novac u ovom kriznom periodu. On je jedini koji to čini od ovih koje znam, nadam se da će to što je rekao biti ispunjeno. Sad, do kog mesta i kako, to ne znam, jer neki kažu da će biti od 100. do 500, a neki drugi od 250. do 700. mesta. Što se mene tiče, ja bih voleo da svi dobijemo pomoć. Grend slemovi, koji zarađuju po 200 ili 300 miliona po turniru sigurno mogu da odvoje neki veći deo nego što su inače namenili da odvoje. Sigurno smo zaslužili neki veći deo, pošto od ATP ne možemo mnogo da tražimo, jer i oni dosta gube“, dodao je Krstin.
PROČITAJTE JOŠ:
Frapantan je podatak da izuzetno mali procenat od zarade najvećih turnira odlazi na nagrade teniserima. Krstin kaže da ne veruje da se radi više od deset odsto i pita se šta je sa ostatkom novca.
„Ne znam da li je sedam posto, ali mislim da je maksimalno do desetak posto. Dakle, to je jedini sport koji nagrađuje sa desetak odsto odsto od zarade turnira. Mislim da ljudi kod nas i ne znaju koliko je teško biti 200. na svetu, znaju samo, Nole je prvi, a mi ostali smo niko i ništa… Ne da ne možete da živite od toga, evo, ja kao 246. igrač sveta ne mogu da budem sa pozitivnim saldom na kraju godine. Ne mogu da budem ni 5.000 evra u plusu“, otkriva nam Peđa.
Potom je dao primer kako sve to funkcioniše na svom ličnom primeru.
„Moj godišnji trošak za trenere i putovanja je takav da mi treba sigurno 40.000 evra. To pod uslovom da si obazriv i da trošiš na neke normalne, obične stvari, da se ne bahatiš, što bi se reklo. Da imaš pristojnog, normalnog trenera, ništa specijalno, za normalne uslove za život. Ja sam prošle godine igrao kvalifikacije na sva četiri grend slema, kao i prethodnih, stizao samo do trećeg kola, i ove godine je tako bilo i na Australijan Openu. Moja zarada prošle godine je bila oko 88.000 dolara, od svih troškova, nisam uspeo da sačuvam više od 10.000 na računu. To je za nekog ko je oko 200. mesta na svetu, sramota. Svi koji se bave drugim sportovima, kao što su fudbal, rukomet, odbojka, vaterpolo, imaju plaćene troškove i dogovorene plate. Kod nas to nije slučaj“.
Još jedan primer svedoči koliko su slabije rangirani teniseri u startu u velikom problemu.
„Ako hoću da idem na čelendžer u Italiju ili Francusku, da ne govorim o Južnoj Americi ili negde u Aziji, dolazim do zaključka da je ovo jedini sport u kojem si već na startu u minusu. Tvoja nagrada za čelendžere je od 200 do 600 ili 700 evra, a tebi samo avionska karta bude 600 ili 700 evra! A gde su troškovi za trenera, hranu, i ostale stvari? To je katastrofa!“, rezigniran je srpski teniser.
I njemu je, kao i svima nama, ostalo da sačekamo rasplet situacije i vidimo šta je to što su čelnici svetskog tenisa spremili kao paket mera. I da li će sve to uopšte biti dovoljno, jer igrači vide priliku da se sada, tokom ove krize, radikalno promeni sistem funkcionisanja u ovom sportu.
„Nadam se da će se nešto desiti. Bilo je mnogo priče u proteklih pet ili šest godina, ali ništa se nije pomerilo na bolje. To sam rekao i kolegama, jedina šansa da se neka promena dogodi je ova kriza sada. Bukvalno, sada ili nikada! Ako se nešto pod hitno ne uradi, mislim da se nikad neće promeniti. Svi su revoltirani, jer ako se ne bude igralo godinu dana, neću imati nikakvu zaradu. Imam troškove za život kao i svi ostali, nisam u karijeri zaradio ništa specijalno, da bih mogao do toga da živim. Stvarno razmišljam o tome da se negde zaposlim. Zar je potrebno da svi završimo, kao Kevin Kravijec, u supermarketu? Svi misle, u tenisu se zarađuje ogroman novac. Da, ali zarađuje samo prvih 50, maksimalno do sto igrača. To su jako velike razlike i ja ljudima u Srbiji to ne mogu da objasnim“.
Za kraj, dao je i primer kako su neke „igračke pobune“ u drugim sportovima dale rezultata.
„Pogledajte šta je bilo u NBA. Igrači su napravili revoluciju! Isto su imali mali procenat od prihoda, sada je odnos 51:49. A u tenisu je maksimum deset posto! I da neko posle ovog perioda nema nameru da nešto uradi? Da igrači kao što je Novak i još neki nisu insistirali, da se točak nije pokrenuo tako, niko se ne bi setio nešto da učini za nas. Moja poruka kolegama je da je vreme da sad ili nikada budemo zajedno. Nema nam druge“, zaključio je Krstin.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar