"Mica šalteruša", diskretni heroj i najstresniji odlazak na Vimbldon

Setite se bilo kog filma u kom tajmer otkucava dok bomba ne eksplodira, bilo kog filma u kom imaju minut i 32 sekunde da završe pljačku ili sve što ima veze sa štopericom. Nije toliko dramatično, nisam baš spasao svet u maniru Toma Kruza ili napravio neko nezapamćeno herojstvo, ali mi jeste srce ozbiljno preskakivalo...U 14.59 mi je zazvonio telefon. "Dobio si vizu, moraš da je pokupiš do 16.00 ili ćeš tek u ponedeljak". Ubrzo se boja glasa promenila kada je usledio moj odgovor "Pa, kako nisi poneo ček listu sa sobom? Juri".Pojurio sam koliko god sam brzo mogao pritom praveći svesno neke prekršaje samo da pobedim štopericu. Trebalo je sa Novog Beograda doći do Mirijeva i vratiti se nazad za manje od sat vremena. U petak u samom špicu...Dolazim nekako do stana gledam 15.27, dobro prolazno vreme, ulazim pozdravljam psa samo usputnim maženjem po glavi, vraćam se u kola (isprepadao sam čoveka koji je izlazio iz prolaza ka zgradi kada sam naglo skrenuo) i krećem. Svako crveno svetlo je trajalo beskrajno dugo... Svako ko je išao manje od 50 na sat po gradu je dobio pitanje "Kud meni ti zapade" uz poneku psovku. Na kraju u 16.00 stižem na šalter, a onda radnica pokazuje svoje "Mica šalteruša" lice."Ne zanima me, ja sam završila za danas."Mašem ja rukama i nogama, objašnjavam da je to za put na Vimbldon, da mi propada karta za avion... "Jeste za tebe dva minuta, a za mene? Pa hoću i ja kući da idem". I to mi priča okrenutih leđa.Klasičan odj**.Kao da bi prvi put u životu radila dva minuta duže...

Nije njeno mišljenje promenilo ni što je najveštija žena firme pokušavala da pronađe vezu dok sam jurio da preuzmem vizu za Veliku Britaniju...Odjednom dolazi čovek koji me je čuo kako objašnjavam zbog čega mi gori pod nogama, uzima papire, vidi da nema ček liste (na kraju je moglo i bez toga jer mi je nisu vratili, ali jesu ostale papire), skenira ličnu kartu. Daje mi pasoš i poručuje srećan put. Ukupno tri minuta.Na moje "Kako da vam zahvalim?" uzvraća "Sve je u redu, nema potrebe". Diskretni heroj, dok DNK šalteruše progovara samo sa "Samo idi". Obećavam poklone kada se vratim sa turnira (da ću ih ostaviti kod momka iz obezbeđenja) i javljam šefovima da sam došao do vize. Naravno i pitam se kako smo postali tako isfrustrirani kao narod...I tih sat vremena su bili samo vrh ledenog brega jer sam dobio i zakasnelu akreditaciju nakon jedne duge prepiske sa Vimbldonom i intervencije. A onda sam na odmoru u stranom gradu morao da jurim mesto da skeniram dokumenta i da završim brdo pratećih dokumenata. Malo je reći da mojoj devojci to nije baš bio odmor iz snova poslednjih dva dana.Prošao sam nekoliko puta onu tanku liniju između ideš i ne ideš, između nema ništa od toga i hajde da pokušamo još ovo. Nažalost, postaje već prava mala tradicija da vam prepričavam dramu pre polazak na grend slem.

Na kraju me je snalažljivost dvoje ljudi poslala na Vimbldon, ali da ne vam ne odajem baš svaku tajnu.I na kraju, eto, "Niko i ništa u Londonu i Parizu". Još dve nedelje teniskog maratona koji će se nadamo ovog puta završiti trijumfalno.Dok sam dugih dva sata putovao od aerodroma Hitrou do smeštaja kroz glavu mi je prolazio sijaset književnih paralela. Od pažljivog posmatranja Hitroa i pronalaženje detalja iz Pekićevog "Besnila" koje smo nažalost svi u manjoj ili većoj meri proživeli u prethodne dve godine do kuća koje zaista izgledaju kao da sa vremena na vreme sova donese pozivno pismo za početak školske godine u Hogvortsu. Panoramsko razgledanje predgrađa Londona sam uspešno završio verovatno plaćajući nešto loše, pa me put do smeštaja koštao jednu funtu, ali se ne žalim previše (osmeh broj 16).

Verovatno glava još uvek ne može da pojmi da sam stigao u Englesku o kojoj sam toliko čitao, kao što nikako ne mogu da shvatim kako funkcioniše raskrsnica kada se vozi po levoj strani. Isti pravac, pogrešan smer. Impuls mi kaže drugačije, pa srećom ispred svakog pešačkog piše "pogledaj desno"...Ipak, da se sve promenilo postalo mi je jasno već u avionu. Verujem da većina teniskih navijača prepoznaje ovog srpskog tenisera.

Na putu ka Londonu Nikola Ćaćić je posvetio vreme da se poigra i sa jednom devojčicom.Sada sve izgleda mnogo drugačije, nakon svih onih hrpa papira da se završi viza, sada je ponovo tenis u prvom planu. Sledeće dve nedelje ćemo svi zajedno pratiti po mnogo čemu drugačiji Vimbldon, a ovde ćete imati priliku da vidite to sa druge strane.Prijatelj specijala MaxBet.

BONUS VIDEO Barbara Šet o rivalstvu Đokovića i Nadala i značaju da Novak ostane prvi

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=barbarashettitlovanideointervjuagp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3544263"]