Nebrojeno puta do sada stigli smo do ove tačke. Đoković vs Nadal. To je postao toliko tipičan teniski klasik. Menja se samo scenografija, akteri ostaju isti. U nedelju imamo novi sudar džinova, u Parizu.
Nije da tako nešto nismo anticipirali. Bilo je logično i očekivano, zar ne? Istog dana kada smo pokupili žreb i projektovali kako bi se sve moglo završiti.
PROČITAJTE JOŠ:
Mnogi favoriti završili su u jesenjoj pariskoj magli, u slepim ulicama na periferiji Monmartra lečeći tugu zbog propuštenih prilika. Ne i Novak i Rafa, ti vrhunski artisti sa reketom umesto kičice u rukama.
PROČITAJTE JOŠ: Istorijsko rivalstvo: Finala Novaka i Rafe za sva vremena
Šta su nam sve do sada, a šta li će nam tek danas naslikati, na tom svetom parčetu narandžastog platna, na kojem su se vodile neke od najžešćih teniskih bitaka u prošlosti? Možete li da zamislite za šta su sve sposobni ovi majstori teniske igre?
Kada neki budući teniski Herodoti budu opisivali objektivno, ne po meri navijačkih strasti, ova neverovatna vremena svetskog tenisa, u kom smo obasjani svetlošću tri džinovske zvezde, naspram kojih se, neke velike iz prošlosti, čine običnim patuljcima, šta će napisati o ovom oktobarskom nedeljnom, kako meteorolozi kažu, tmurnom danu?
Voleo bih da mogu da uđem u misli dvojice šampiona, da pročitam o čemu misle i kako spremaju strategiju za veliki dvoboj sa kolosalnim ulogom, kako je bilo jako često u njihovim prethodnim bitkama.
Čime jedan drugog, posle tih 55 gladijatorskih okršaja, mogu više da iznenade? Šta je to što jedan drugom već nisu otkrili, da li je moguće da su nešto sakrili? Jer jedno je jasno kao dan – odlučivaće kao i do sada izuzetno tanke linije. Nijanse.
Godina u kojoj se ovaj novi zemljotres svetskog tenisa zbiva, u neobično polusablasnoj atmosferi kovid-merama ispražnjenog „Šatrijea“, sa ljudima koji nose maske na licima i tako ne možemo da čitamo talase njihovih unutrašnjih zbivanja i emocija, nosi jaku smernicu za one koje su još pred nama, borbi trojice džinova za titulu „džina nad džinovima“. GOAT.
Dobije li finale Rafa, izjednačiće se na najvišem stepeniku podijuma sa Rodžerom Federom sa po 20 titula.
Pobedi li Novak, prići će Švajcarcu na dva, a Špancu na jedan korak. Možete li zamisliti kako bi ovo drugo, posle svog onog septembarskog galimatijasa u Njujorku rezonovalo do kraja ove i početkom naredne godine, kad bi se rat kolosa nastavio, tamo dole, u Australiji?
Ali da se vratimo u Novakov misaoni ram uoči ovog finala i ono osnovno pitanje – šta mogu da uradim?
Nesumnjivo je jedno, Novak je u Pariz došao kako bi kroz njega prošao kroz Trijumfalnu kapiju. Kako su nekad, drevne vojskovođe Rima prolazile kroz istu posle velikih osvajanja i pobeda.
Naoružan čeličnom voljom, željom da pokaže da ga ništa, pa ni to nesmotreno popodne u Korona parku u Njujorku, ne može odvratiti od puta kojim je odavno krenuo – da iz ove trojne bitke izađe kao pobednik u teniskom maratonu.
Ako je njegova prva nedelja turnira ličila na jesenju promenadu Jelisejskim poljima, druga je isfiltrirala iz Novakove igre one esencijalne komponente koje daju nadu da bi protiv kralja šljake, na njegovoj neprikosnovenoj teritoriji mogao da izbori možda i najepskiju pobedu od svih do sada.
O čemu govorimo? O dvostrukoj izdržljivosti. Ako je neko pomislio da je povreda na koju se požalio u meču sa Karenjo Bustom ozbiljna, ima odgovor u četiri sata maestralnog matematičkog nadgornjavanja i šaha na terenu sa grčkim filozofom, Cicipasom.
Ako je neko, pak, posumnjao, da je Novak mentalno nespreman za bitku sa Rafom (hm, Boris Beker), zato što je ispustio meč loptu u trećem setu protiv Grka, neka se samo priseti sa kojom hladnoćom i pribranošću je meč priveo kraju.
Ako, ako, ako…I opet se setimo onih stihova Ridijarda Kiplinga u večitom klasiku, pesmi „Ako“, kada kaže:
„Ako možeš da sanjaš, a ne dozvoliš da snovi gospodare tobom“ … i setimo se ponovo Novaka koji je odsanjao mnoge velike dečačke snove, ali nije dozvolio da oni gospodare s njim, već da uvek radi kao što je radio i prvog dana, da svakog protivnika uzma jednako ozbiljno i da, ono što je vrlina malobrojnih, konstantno radi na usavršavanju sopstvenog bića, a samim tim i teniske igre.
Cicipas je to shvatio i rekao, „Nole je dosegao perfekciju, ja još tome stremim“.
I tu je bila ključna razlika. I tu je ono gde su Rafael Nadal i Novak Đoković na istim osnovama. Oni sa svog sedmog neba, sa svog božanskog postolja, igraju neku igru viših dimenzija, tako neuhvatljivu velikom moru igrača sa kojima dele isti hleb.
Jedan engleski kolega je primetio da je Novak „teniski Morijarti“, uvek je korak ispred svih rivala. Vidi li onda Novak nešto unapred, nešto što bi možda i Nadalu moglo da promakne u današnjem finalu?
Ovaj Rolan Garos nam je već podario paletu raznoraznih čuda, što za Pariz nije ništa novo i neobično. Prošle godine, kada je mirisalo na novo finale Srbina i Španca, Atlantik je ka Parizu pogurao ciklon koji je uništio finiš turnira i planirano finale.
Evo ga, godinu i kusur dana kasnije, ponovo na repertoaru. Nedostajalo nam je, jer je prošlo 623 dana otkako je Novak zbrisao Rafu u onom magičnom finalu Australijan opena, izdanje 2019.
Svaka takva prilika je već nešto ogromno i moramo biti svesni toga da Novak u Parizu nije ključar te riznice – on je u dvorištu Rafe Nadala.
Možete li zamisliti kako se taj predivni borac svetskog tenisa, momak lavovskog srca, Dijego Švarcman, koji je pokazao da za njega nema nemogućeg i izgubljenog na terenu, osetio kada je video pred sobom parče papira na kom je pisalo sa Rafa ima 12-0 u finalima i skor 98-2 pre tog meča sa njim, u Parizu?
Nemoć? Strah? Moguće je. Ali sve to Novak neće osećati iz nekoliko razloga.
Prvi je što je već sedam puta na šljaci pobeđivao Rafu. Da, izgubio je 17 puta, ali mnogo od toga se zbilo u početnom delu karijere, kada je još tražio svoje mesto pod suncem u već oformljenom duopolu Federera i Nadala.
Drugi je što je jedan od svega dvojice u istoriji koji je naneo poraz kralju Pariza na njegovom omiljenom terenu. Prvi je Robin Soderling.
Treći razlog je sam otkrio – ovo nisu maj i jun, ovo je teniska jesen, ovo je šljaka koja nije krojena po želji Nadala, gde loptica odskače do ramena, gde je vazduh suv i Španac može da je spinuje do besvesti. Sada su loptice teške i prosto propadaju, šljaka je znatno sporija, teren klizaviji i hladno je, užasno je hladno, jer ni danas neće biti više od 15 stepeni, ako bude i toliko.
Novaka ipak ne sme da zavara Rafino medijsko gunđanje kako mu to ne leži – to su čiste tričarije! Ako je neko pokazao da je umetnik preživljavanja i prilagođavanja uslovima, pa i ovim sadašnjim, onda je to bos iz Manakora. Rafa je teniski Hudini, kada mislite da je u lancima, varate se. Prometejski je u stanju da se oslobađa svih stega i silinom igre i volje ređa pobede. Kakva god da je, njemu je šljaka majka, on je rođen na toj podlozi!
Kada ga vidite, onako smrknutog, kako vezuje traku oko čela, dobijate sliku ratnika samuraja koji ulazi u sudbonosnu bitku. Zastrašujuće.
Ali, šta će biti nit finala?
Pariz, kao grad mode, nametnuo je ove jeseni na tenisku modnu pistu i neke pomalo zaboravljene stvari, kao što su servis ispod ruke, „a la Majkl Čeng“, kreacija iz 1989.
Gledali smo pravi set prelepih jednoručnih bekhenda, Denisa Šapovalova, Dominika Tima, Stefanosa Cicipasa, da pomenem samo neke. Rađanje novi zvezda, dečiji osmeh radosti supertalentvane Ige Švjontek.
I da, gledali smo neverovatnu umetnost i pravu poplavu drop-šot udaraca. Igo Gaston, jedno od otkrovenja ove dvonedeljne epopeje, u jednom meču odigrao ih je čak 59!
Novak je odigrao u prvom kolu, protiv Mikaela Imera 27, ali je kasnije bio znatno umereniji.
Hoće li, kako mnogi to predviđaju, drop-šot biti udarac ovog finala? Ne usuđujem se da kažem da hoće, jer se to nikada ne može predvideti, ali da će imati značajnu ulogu, svakako da hoće.
„Čik ostani daleko iza osnovne linije“, govoriće pogledima jedan drugom, svesni da i jedan i drugi mogu ubitačno da dropuju loptu u magnovenju trenutka igre i dođu do poena.
Matematika mora biti precizna – putanja loptice perfektna, ruka meka, jer mala greška i magija udarca propada. Taj udarac je uvek bio neka vrsta teniskog ruleta. Ili – ili.
Da onda pustimo dvojici umetnika da kreiraju novu veliku sliku, pa kako bude. To je najpoštenije.
Znam samo da mi je zaigrao osmeh na licu kada sam pročitao u španskim medijima izjavu trostrukog četvrtfinaliste Rolan Garosa, Španca Nikolasa Almagra o njegovom zemljaku, Nadalu.
„Umesto da mu dam trofej, poklanjam mu Ajfelov toranj, da ga stavi u svoju baštu, šta god da se dogodi u finalu“, rekao je Almagro.
Apsolutno sam za. Rafa zbog svega što je uradio u istoriji tenisa, posebno ispisujući stranice ove neverovatne teniske bajke u Parizu, zaslužuje tako nešto.
Dajte mu taj Ajfelov toranj, ali nek Novak u ovu nedelju bude taj koji će podići trofej.
To će biti jedini tonik za sav mamurluk i svu nepravdu iz Njujorka.
Djokovic faces Nadal in French Open final blockbuster https://t.co/RYzFlIkHud via @Borneo Bulletin Online (AFP) pic.twitter.com/e6cXI7h7TA
— C Kristjánsdóttir ●? (@CristinaNcl) October 10, 2020
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare