Ljudi, nema više plakanja, vi ste ponos nacije: Suze, 20 dana ludila, 30 epskih duela i hiljade kilometara zbog Srbije

Iza mene je 20 dana, tri uvodna za zagrevanje i 17 za istoriju. Od ceremonije otvaranja preko pet medalja za Srbiju (tri zlatne, srebrna i bronzana) i nekih epskih događaja za istoriju, do svečanog zatvaranja Olimpijskih igara 2024 u Parizu.

Nova.rs je ispratila sve, baš sve. Uvek smo bili na pravom mestu, sa tačnim informacijama, ekskluzivnim pričama, brojnim zanimljivostima, pa i specijalnim izdanjima podcasta "Pick and roll" sa Mićom Berićem. Nizali su se izveštaji, izjave sa lica mesta, analize, ali i anegdote samih aktera.

Sport je bio u centru svetske pažnje, a mi smo bili uz naše olimpijce od prvog zlata strelaca u Šateruu, do poslednjeg dana i zlatne medalje vaterpolista, trostrukih uzastopnih olimpijskih šampiona.

Kapa dole, legende.

Naravno, Noletovo zlato je nešto o čemu će se decenijama pričati, bez preterivanja, osvojio je jedino što mu je nedostajalo u karijeri da upotpuni zvanje najboljeg ikada.

U Srbiju stiže i srebro 22-godišnje Aleksandre Perišić, koja će u tekvondou tek donositi radost naciji, dok je bronza košarkaša koja zaista sija zlatnim sjajem već došla. Još jednom su pokazali da smo zemlja košarke, šteta što smo ispustili Amerikance, ali srce je puno što su pobedom i onakvom proslavom okončali takmičenje.

Imao sam želju da ispratim što više sportova, i tamo gde nema naših, sreća bogat raspored srpskih olimpijaca to je dozvolio taman toliko za dušu. Uspeli smo da se stvorimo na takmičenju konja gde vlada posebna, gospodska atmosfera, kao i da doživimo odbojku na pesku tik ispod Ajfelovog tornja.

“Soccerbet iz Pariza – sponzor izveštavanja”

Tenis (ženski i muški), košarka (ženska i muška), streljaštvo, basket 3x3, vaterpolo, atletika (skok uvis, skok udalj) i trka na 100 metara kao poseban užitak, pomenuti konjički sport i odbojka na pesku, kajak, odbojka, tekvondo - ukupno 11 sportova na koje sam stigao.

U okviru njih na tačno 30 mečeva, borbi ili događaja (nekada na tri dnevno, nekada na jedan), u zavisnosti od sporta i discipline (plus ceremonije otvaranja i zatvaranja), raspoređenih na čak 13 različitih borilišta (košarka i vaterpolo su bili na po dva mesta) u tri grada.

U pitanju su stadion "Filip Šatrije" na Rolan Garosu, fudbalski stadion "Pjer Moro" u Lilu pretvoren u košarkaški teren, stara vojna baza pretvorena u Nacionalni centar za streljaštvo u Šateruu, magični tereni za 3x3 na Trgu Konkord, Akvatik centar za vodene sportove, stadion "Francuska" za atletiku, čarobni tereni kod Ajfelovog tornja za odbojku na pesku, čarolija u sklopu Versaja za takmičenje konja, dvorana "Bersi" za košarku u Parizu, arena "Južni Pariz" za odbojku koja se sastoji od tri hale nalik Sajmu, "La defense" vaterpolo arena, reka Marna za kajak, te impresivni deo muzejskog prostora "Grand Palais" za tekvondo.

Toliko smo se čitali i gledali ovih dana, nadam se da ste uživali bar upola kao ja u Parizu, Lilu i Šateruu. Za to vreme, sigurno više od 100 tekstova je napisano, uz 16 TV uključenja uživo, četiri specijalna izdanja podcasta "Pick and roll", hiljade pređenih kilometara - 1.400 samo u četiri dana - za emocije kao nijedne pre u život, za uspomene za pamćenje, za nešto o čemu ću moći deci da pričam.

"Blago tebi, malo ti zavidim, malo sam ljubomoran, drago mi je zbog tebe, srećni smo zbog tebe", nizale su se poruke prijatelja i mnogo je lepo, neprocenjivo, kada osetite nečiju sreću zbog vas. To je pravo životno bogatstvo, imati ljude oko sebe koji umeju da se raduju zbog nekog drugog.

A, ja sam imao privilegiju da se radujem sa najboljima, najčistijima, najiskrenijima koje ova zemlja ima, u svim sferama života.

Imao sam čast da osetim emocije kao nikad pre, koje su mi obogatile život.

Imao sam priliku da se radujemo sa istinskim velikanima našeg sporta, i da uživo podelim njihovu sreću posle najvećih uspeha. Pa, samo da sam video zlato strelaca, možda poslednji ples Đokovića i Nadala, duel košarkaša Srbije i SAD na startu turnira - ne bih smeo da kažem da je malo.

"Imaš kolege za medalju", rekla je jednoj koleginici Jelena Arunović, Zoranina sestra i trener, takođe olimpijska šampionka, koja puca savetima umesto iz pištolja sa 10 metara kao naši šampioni. Veću pohvalu teško da smo mogli da dobijemo...

Samo mi je jedno žao - čovek nije u stanju da zaista, na pravi način, obradi sve te jake emocije u tako kratkom roku. Prosto, nismo tako projektovani, ne stignemo da uživamo u najlepšim emocijama, ali ostaju tu da se pamte i prepričavaju, i da se na njima živi lepše.

Sve je počelo od našeg puta u 300 kilometara udaljeni Šateru. Zorana Arunović i Damir Mikec pucali su finale miksa (10 metara pištolj), prevarili smo zoru polaskom i stigli na sam početak, a onda imali priliku da se uverimo koliko je streljaštvo ludo, zanimljivo i napeto.

Mogao bih do sutra samo o tom zlatnom 30. julu, ali su se događaji nizali jedni za drugim i voleli bismo da su nam dani trajali bar 30 sati kako bismo možda uspeli sve u glavi da složimo.

Je l' hoće neko na vaterpolo? Ili na košarku i streljaštvo? Možda tekvondo? Na tenis zbog Novaka je možda baš sad neko poželeo? Bio sam tu, na Olimpijskim igrama, zajedno sa još 113 srpskih sportista u 15 sportova, odnosno više od 10.000 takmičara. I oko 75.000 onih zaduženih za bezbednost - hvala im.

Zlato za kraj - može. Bolji oproštaj Srbije od Olimpijskih igara u Parizu nismo mogli da poželimo od trećeg uzastopnog trijumfa vaterpolista na OI, čudo.

Za ovih 20 dana za ceo život, čuo sam toliko sjajnih rečenica, bez fraza i izlizanih floskula, od istinskih šampiona, heroja, onih koji treba da budu uzor deci.

"Osećam se kao bog, svi mi. Mi smo šampioni, ovo je za sve nas, Srbija je mala ali ponosna zemlja", reči su bile Strahinje Rašovića, zlatnog vaterpoliste, poslednjeg dana Igara posle trijumfa nad Hrvatskom u finalu.

I treba tako da se oseća, i on i svi olimpijci osvajači medalja, jer su napravili karijerne uspehe, pa valjda više nema mesta za reku suza koju su pred nama isplakali i on, i srebrna Aleksandra, i kajakaš Marko Novaković, i Nole, i košarkaši, i odbojkašice, sa nekima smo zajedno plakali.

Kada se svi budu probudili za neka tri-četiri dana i budu polako počeli da dolaze sebi, pa za jedno tri-četiri meseca im dođe do glave šta su napravili, uveren sam da će dominirati osmesi i osećaj ponosa.

I upravo - čast, ponos, privilegija. Kad me budu pitali da u najkraćem opišem sve što sam doživeo na Olimpijskim igrama u Parizu, to će biti odgovor, biće i naširoko, jer mi je srce puno, a i još jedna usta bila bi mi malo da ispričam sve što bih želeo.

A bili smo baš svuda... Pisali smo i kako izgleda Pariz izvrnut naopačke zbog Igara, prvi put sam gledao tenis uživo, bilo je neobičnih i slučajnih susreta koji se pretvore u sjajne razgovore, odlaskom u Lil i druženjem sa navijačima osvežili smo sećanje na nezaboravne dane u Manili... Bilo je i prijatnih razgovora sa policijom, neočekivano ljubazni su bili gotovi svi, oni koji nisu ne zaslužuju ni slovo više, u nekoliko navrata su nas i prepoznali ljudi.

Najluđe mi je bilo usred noći, na nekoj pumpi na povratku iz Lila u Pariz, čovek me zaustavlja i pita da li sa Mićom radim "Pick and roll". Usred neke francuske nedođije, čuo je da pričamo srpski i, eto, pohvala tamo gde ih baš nismo očekivali. Ispostavilo se i da se radi o našem čoveku koji je u Ontariju zadužen za "Vukove" u basketu 3x3, lepo smo proćaskali, uz neizbežnu temu kako nabaviti još ulaznica za mečeve srpskih olimpijaca.

Doživeo sam najluđu trku na 100 metara, simbol OI, bez telefona i snimanja, onako za dušu. Stigli smo i do srpskog dela Pariza, i čuvene kafane "Crvena zvezda", stvarno nema gde nismo bili tokom ovih 20.

Do Los Anđelesa 2028. valjda ću uspeti da saberem i oduzmem sve u glavi.

Au revoir.

BONUS VIDEO