Tijana Bošković, jedna od najboljih odbojkašica na svetu, za Nova.rs priča o uspesima koje posebno pamti, snovima, Bileći, cimerki Stefani Veljković, tajni dugovečnosti selektora Zorana Terzića, Olimpijskim igrama u Tokiju...

Od kako se pojavila na sportskoj sceni, neko je uz čije ime ide uspeh kao sinonim. Devojka je za primer u svakom smislu. Za njene udarce protivnice nemaju rešenja. Izabrana je za sportistkinju 2019. godine i od strane Olimpijskog komiteta Srbije, i od strane Udruženja sportskih novinara Srbije.

Tijana Bošković je najbolja – bez premca!

„Sva ta priznanja mi mnogo znače, a poruka koju pokušavam da pošaljem je da rad i zalaganje mogu doneti mnogo uspeha. Mislim da je to ključan faktor mog uspeha, ali isto tako ću nastaviti da dajem maksimum kako bih dostizala zacrtane ciljeve u budućnosti. Naravno, imam tu sreću da radim sa sjajnim igračima i stručnjacima, i uz veliki rad uspesi i priznanja dođu kao nagrada“, kaže Tijana Bošković u intervjuu za Nova.rs.

Da li imate predstavu koliko stotina medalja i trofeja imate, koliko često evocirate uspomene na sve uspehe?

„Sve svoje medalje i trofeje pamtim, ali najčešće se setim onih najvećih, koji su došli sa reprezentacijom Srbije. Oni mi često služe kao dodatna motivacija za dalje“.

Koje uspehe posebno pamtite i zašto?

„Svaki uspeh je drag i poseban na svoj način. Ali onaj koji bih izdvojila i koji za mene ima najveću težinu, za sada, je osvajanje Svetskog prvenstva 2018. godine. Biti najbolji na svetu sa svojom državom je zaista neopisiv osećaj“.

„Zdravlje je najbitnije“

Šta je to što Tijana Bošković još sanja ili želi da postigne u karijeri?

„Da nastavim istom putanjom. Sebi, kao i svima prvenstveno želim dobro zdravlje, jer je ono najvažnije za normalno funkcionisanje“.

Kako gledate na to što mnogi smatraju da je vaša aktuelna generacija najbolja ženska reprezentacija u istoriji srpskog sporta?

„Velika je čast biti deo ove fenomenalne ekipe koja ostvaruje vrhunske rezultate. Naravno da takve konstatacije prijaju, ali još uvek nismo siti trofeja“.

Gotovo sve ste osvojili, imate evropsko i svetsko zlato, nedostaje još ta olimpijska kruna? Je l’ to zlato potrebno da se „pređe“ igrica na svim nivoima?

„Kada je reč o reprezentaciji Srbije, olimpijsko zlato bi bila kruna jedne generacije, ali naše misli su kao i uvek usmerene samo na pripreme, i na to da se što bolje spremimo i pružimo svoje najbolje partije kada bude najbitnije“.

Koliko često pomislite na Olimpijske igre u Tokiju, da li imate poseban osećaj kao pred SP i da se u Srbiju vraćate sa zlatom za pamćenje?

„Trenutno sam fokusirana na obaveze u klubu, tako da mislim da će ona prava euforija uslediti tek kada se svi okupimo i počnemo pripreme. Nezahvalno je prognozirati bilo šta budući da su sve reprezentacije izuzetno kvalitetne i svi će biti motivisani“.

Da li je i dalje veća trema na čuvenom balkonu Skupštine grada nego na terenu prilikom odlučujućih poena?

„Uvek postoji ta pozitivna trema kada se izađe na čuveni balkon pred toliki broj ljudi, koji su tu došli samo zbog znas. Taj osećaj je divan i tek tada shvatite koliko je zapravo veliki vaš uspeh. Na terenu, tokom odlučujućih poena, postoji uzbuđenje koje nas nosi i pozitivno utiče, bar na mene, i to je nešto što po meni sport čini jos lepšim“.

Da li nekad na Guglu kucate svoje ime u potrazi za svim uspesima ili nekim zanimljivostima?

„Sve svoje uspehe pamtim. Guglala sam svoje ime i prezime, ali to je bilo pre“.

Kako je to kada Stefani Veljković svojevremeno tražite da se slikate, a onda zajedno osvajate zlatne medalje?

„Zanimljivo i smešno. Mislim da je to bilo 2010. godine, kada sam prišla Stefani i zamolila da se slikam sa njom. Naravno, nisam mogla ni da zamislim da ćemo četiri godine kasnije biti saigračice u reprezentaciji, kao i cimerke. Mnogo je takvih primera, i iskreno se nadam da će se uskoro pojaviti jos devojčica koje će svojim radom i kvalitetom zaslužiti mesto među svojim idolima“.

Koja je tajna dugovečnosti selektora Zorana Terzića, šta je to što ga izdvaja od ostalih trenera?

„Posvećenost poslu, razumevanje odbojke i princip rada. Bez obzira na uspehe koje smo ostvarili, a mnogo ih je, uvek teži ka tome da napredujemo kao ekipa. To je ono što njega odlikuje i što već godinama donosi uspehe kako reprezentaciji, tako i klubovima u kojima radi“.

„Učim turski“

Učili ste turski jezik, volite španski, kako napreduje poznavanje jezika?

„Učim turski jezik i dalje, iako je težak, mislim da napredujem sve više. Trudim se da od svake saigračice naučim po nešto novo na svakom jeziku, a i često govorim turskim saigračicama da sa mnom pričaju isključivo turski“.

Kako gledate na neizmernu popularnost u Kini, gde vaš fan-klub ima članova koliko i drugi najveći grad u Srbiji stanovnika?

„Ljudi u Kini su veliki obožavaoci odbojke, ali i naše reprezentacije, posebno nakon finala na Olimpijskim igrama koje smo igrali sa Kinom. Svaki put se iznenadim koliko fanova imam i koliko se trude da mi upriliče neko iznenađenje ili jednostavno upute reči podrške“.

Slično je i sada u Turskoj u kojoj ste takođe obožavani? Šta je to što Ezačibaši čini drugačijim od ostalih klubova u kojima ste igrali?

„Kada je reč o organizaciji, mislim da je Ezačibaši klub bez premca u svetu. Zaista je fenomenalan način na koji se ophode prema igračicama i uslovi koji su obezbeđeni su odlični. Što se fanova tiče, mogu samo da ih pohvalim koliko su spontani i verni svojim klubovima, i koliko cene i poštuju svoje igrače, ali i tuđe, pogotovo one koji su legende turske i svetske odbojke“.

Je l’ vam i dalje nedostaje čuveni ajvar baka Olge? Uvek sa ponosom, na poseban način pričate o Bileći i vremenu koje tamo provodite?

„Naravno, nijedna kuhinja nije kao bakina. Bileća je moj dom, i uvek rado provodim vreme tamo sa svojom porodicom. Beograd je moj drugi dom i jako sam srećna kad imam priliku bar na kratko da uživam u sredini koja mi izuzetno prija“.

Zbog sestre Dajane ste počeli da se bavite odbojkom, brat Vuk igra košarku u Igokei, o čemu pričate a da nije sport?

„Zbog mnogobrojnih obaveza koje svi imamo, svaki put kada se čujemo najmanje pričamo o sportu. Glavni akcenat je na obavezama van terena. Jedni smo drugima bezrezervna podrška bez obzira na sve, i tako će uvek biti, a to je najbitnije svakom sportisti“.

Kao tinejdžerka, sa 13 godina odbili ste u dogovoru sa porodicom ponudu Galatasaraja i njihovu želju da igrate za Tursku koja je pokušavala na sve način da vas privoli.
Kako iz ove perspektive gledate na sve to i tadašnju odluku?

„I dalje smatram da je to jedina ispravna i logična odluka. Igranje i osvajanje medalja sa reprezentacijom Srbije, moje zemlje, najlepši je osećaj na svetu i ne bih ga menjala ni za šta“.

Ko je Tijana Bošković van terena i kako se vidite za 10 godina?
„Retke su situacije u kojima nisam vezana za odbojku. Ali ono što volim je da provodim vreme sa ljudima koje volim i koji su pozitivni. Nisam razmišljala o tome gde bih mogla biti za 10 godina, ali nadam se da ću i tada biti ispunjena i zadovoljna kao i sada“, zaključila je najbolja sportistkinja Srbije intervju za Nova.rs.