Dres Srbije zaslužuje se poštovanjem, ne samo pasošem

Amerikanka u dresu Srbije i nije prva, Ivon Anderson je pomogla timu Srbije da se plasira u polufinale Evrobasketa i dovede nas nadomak novog velikog uspeha.Ako Srbija osvoji medalju, zlatnu ili bilo koju drugu, samo to će se računati i teško je verovati da će neko da se buni što je na putu do te medalje pomogla i jedna Ivon - tamnoputa devojka iz Arkanzasa, koja nema baš nikakve veze sa Srbijom.Novembra 2020. pojavila se na terenu u dresu Srbije. Dobila je mogućnost da igra, Marina Maljković, selektorka joj je to dala i isplatilo se.Kada je to urađeno sa Danijel Pejdž bilo je i nekih domaćih košarkašica koje su se bunile jer je mesto u nacionalnom timu Srbije rezervisano samo za Srpkinje?To je legitimno. Ili je bar bilo do pre 15, 20 godina. Danas više nema tih granica i mnogo drugih nacija se ne libi da aktivira strance, ako već ima tu mogućnost.Druge zemlje su shvatile ono što se mi i dalje mučimo da shvatimo, ili nam ego, ponos, šta god, ne dozvoljava.S tim u vezi evo i jednog pitanja - koga biste pre u tim, Srbina koji će igrati preko volje (da ne upotrebimo neki lascivniji izraz), ili stranca koji svakog dana pokazuje koliko ceni ovu zemlju?Ne znam za vas, ali ja bih radije izabrao drugu opciju. Niko nije bogom dan, čak i da ima sav talenat ovog sveta.Zato, ako mu se ne igra, umoran je, ili prosto ima boljih na toj poziciji ili u tom sportu, zašto bismo tvrdili pazar sa strancima.Primeri kakav je Ivon ili ranije Danijel Pejdž pokazuju da ovo razmišljanje ima smisla. Neki od sportista poput nje su tu došli zbog ljubavi, drugi zbog šanse koju ne bi drugde dobili, treći zbog naklonosti prema Srbiji.

U tome nema ničeg lošeg. Ako je Ivon i iskoristila priliku jer u američkom nacionalnom timu ne bi dobila šansu, a nas odvede do medalje, što bismo se bunili.Devojka je naučila "Bože pravde", tečno i za to je potreban određen trud van terena. Onaj bitniji momenat je način na koji se odnosi prema saigračicama na terenu. I tu nema greške.Nekome može da se ne svidi što toliko potencira pripadnost tamo odakle nije (imala recimo i duks na kom je pisalo "verujte mi, Srpkinja sam") jer deluje izveštačeno, ali možda svedoči i o tome koliko joj je drago što je u timu prihvaćena na pravi način.

"Košarkaška kultura u Srbiji je jedina na svetu koja može da se uporedi sa onom američkom. To dovoljno govori koliko cenim srpsku košarku", rekla je Ivon kada je došla u reprezentaciju.Ok, treba možda da se zamislimo zašto kod nas nema boljih igrača, sportista ili trenera, ali onda se setimo i matematike. Amerikanci, ako uzmemo njih za primer, imaju 331 milion ljudi, Srbija oko osam i po miliona.Potrebno je štošta da se poklopi da bi se iz tih osam i po miliona iscedio samo kvalitet.A kada se iz tih osam i po miliona izdvoje dobri igrači, a onda na pripremama ili takmičenjima počnu međusobno da se tuku ili jedni drugima zbog ega postavljaju "klečke", to nikome ne treba.https://www.youtube.com/watch?v=8r82ArJJJUcKvari atmosferu u timu i tu sreće nema. Videli smo to sa košarkašima 2005. i sa time ni legenda poput Željka Obradovića nije uspela da se izbori.Svetislav Pešić je koju godinu ranije zbog onoga što je ocenio kao nepoštovanje, udaljio iz tima Vladimira Radmanovića. To je bilo pre skoro dve decenije.U vreme kada je sport dostupan svakome, gotovo svakog trenutka na klik, sportisti su mnogo veće zvezde i trenerima i selektorima je teže da povlače pedagoške poteze kakvim su nekad pribegavali.Zato jednako moraju da vode računa o tome kakav je neko čovek, paralelno s tim kakav je igrač. Aleksandar Đorđević je imao problema s Vladimirom Micovim, mada nije do kraja raščivijano šta se tu dešavalo pred odlazak na Mundobasket u Španiju.

Srbija je neočekivano uzela srebro i sukob Đorđević - Micov je zaboravljen. Svi su pričali samo o toj medalji.Tako bi bilo i da je muška košarka u pitanju. Samo što za sada niko nije bio možda dovoljno hrabar da povuče taj potez.Sigurno bi bilo halabuke i kritika, mada se sve na kraju krajeva svodi na poštovanje. Ako neki Čarls Kejter dođe u Srbiju i svakog dana po Jutjubu priča koliko je to dobro mesto za život i ako stalno ističe koliko je ponosan što ima srpski pasoš, šta ima veze što je rođen u Americi?Naravno, čovek nije sportista, ali oslikava ono o čemu pričamo ovde. Maljkovićeva je to verovatno shvatila pre ostalih.

"Mi smo u prethodne dve godine pratili svaku košarkašicu na planeti koja ima srpski pasoš i one najinteresantnije smo testirali i proveravali. U ovom trenutku dogodila se potpuno ista situacija kao i kada sam 2015. godine pred Evropsko prvenstvo u Budimpešti osetila potrebu da dovedem Danijel Pejdž. Smatram da je pred dva velika takmičenja u 2021. godini našem timu potrebno nešto novo. Ivon je sličan karakter kao i Danijel, kako u košarkaškom, tako i u ljudskom smislu. Igra na poziciji plejmejkera, dolazi iz košarkaške porodice i ima onu crtu koja je potrebna da bude deo ove grupe devojaka", objasnila je košarkaška selektorka pre nešto više od pola godine.Mahdi Hodabaši, Danijel Pejdž, Mihail Kadžaja, Dmitrij Gerasimenko, Arkadij Vjačanin, Dalma Benedek, Irina Čoluškina, Goran Nava, Marko Radulović, Vesna Dolonc, svi su oni stranci koji su se takmičili ili se takmiče pod našom zastavom.I svaka njihova dobra partija, borba ili slično mogu samo da nam imponuju. Dok god pokazuju poštovanje za trobojku, jer, kada se svedu računi, to i medalje se najviše računaju.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram