Nestvarna životna priča poznatog srpskog meteorologa

Nedeljko Todorović nas je, širokog osmeha na licu dočekao u svom "prirodnom okruženju", Banjičkoj šumi gde redovno trči i danas kada se priprema i promišlja gde će na sledeći maraton.Onaj poslednji do sada bio mu je 34. Beogradski, čak 188. u trkačkoj karijeri. Ujutro vas izvesti o tome kakve nas vremenske prilike čekaju, a onda istrči 42 kilometra kao od šale.Nepresušna energija u čoveku koji je na pragu osme decenije života je ono što ga pokreće, pa smo sa njim razgovarali kako je ušao u sport i odao se atletici, kako ga je jedna odluka verovatno delila od smrti i kako i dalje čuva jednu uspomenu na Duleta Savića."Od ova 34 održana Beogradska maratona, prvi put sam trčao 1988. kada nije bio ceo maraton već dužina od 23 kilometra. Tad sam prvi put trčao ovde, ali nisam istrčao 23 jer sam se povredio. Stao sam na deset kilometara, što je bila jedna od zvaničnih dužina. Sledeće, 1989. godine, tad je bio prvi pravi maraton i da kažem da sam bio početnik u toj svojoj disciplini, tako da sam tek 1990. trčao svoj prvi maraton. Mislim da je bilo oko tri sata i 40 minuta", počinje Nedeljko priču za Nova.rs.

Čovek, koji se jedno vreme bavio i triatlonom, propustio je nekoliko maratona i to zbog još ekstremnijih sportskih disciplina."Jedne godine sam bio povređen, jednom sam trčao i neki štafetni maraton do Moskve sa našom ekipom od deset ljudi. Propustio sam nekoliko naših u Beogradu, ali sam 27 puta istrčao maratonsku dužinu".Ipak, 68-godišnjak iz Karlovca je samo dvaput završavao maratonsku trku pre kraja, a 1993. je na Paliću čak bio i učesnik supermaratona (12 sati, 104 kilometra)."Od silnih maratona nisam završio dva. Jedan je u Zagrebu, gde je bilo užasno neko nevreme, kišurina, grmljavina jaka. Na nekom 12, 13. kilometru je bilo skretanje za kraću trku. I drugo skretanje za maratonsku trasu. Već sam ranije trčao taj maraton i na toj raskrsnici nije bilo obezbeđenja zbog nevremena i ja sam se povukao za onima koji su krenuli pravo, a ne za onima koji su skretali za maraton desno. Njih nisam ni video zbog jake kiše. Poveo sam se za onima koji su pravo i nisam bio siguran da li su promenili stazu. I još jednom sam u Podgorici morao da odustanem na nekom 20. kilometru. Razumno sam odlučio da bi mi brže prošla povreda, jer sam već posle dve nedelje hteo na sledeći maraton", priča Todorović.https://www.youtube.com/watch?v=LJ7uesbqL2IMalo je poznato da je čuveni meteorolog bio i ultramaratonac. Vukao ga je adrenalin, a kada vam neko kaže da mu je maraton od 42 kilometra "zona komfora" u sportu, onda je jasno sa koliko energičnim čovekom imate posla."U atletici sam od malih nogu, u gimnazijskim danima sam učestvovao u atletskom timu svoje ekipe, ali u skoku udalj recimo. Tu je bilo mnogo onih koji su trenirali u Zvezdi i Partizanu. Pored toga sam igrao fudbal. Bio sam u Radu i u tim mladim godinama sam jurio loptu. Na studijama sam promenio klub, jer mi to obaveze nisu dozvoljavale. Onda sam se tu odlučio, studije su na prvom mestu, a sport kako se stigne".https://www.youtube.com/watch?v=zS_Z5reQccsFudbal s početka sedamdesetih godina već je postajao zahtevniji, što zbog toga jer niste prepušteni sami sebi na terenu, što zbog konkurencije. Zato se Todorović okrenuo alipinizmu i osvojio je Mon Blan, Maunt Vitni, Kilimandžaro, Elbrus, a bio je i član prve beogradske ekspedicije na Pamir."Posle završetka fudbalskog dela života sam krenuo u planinarstvo i alpinizam. Tu sam desetak godina bio aktivan. Sve više vrhove bivše Jugoslavije sam obišao, neke evropske poput Mon Blana. Bio sam u Africi, Aziji, Americi, imao sam i tu više nekih vrhova od pet, šest hiljada metara. Ja sam počeo da trčim zbog održavanja kondicije za tu vrstu aktivnosti. Maraton je nešto gde pokazuješ i snagu tela, ali i uma. On se trči glavom. Ko nema tu čvrstinu i odluku, da zna da treba da dođe do cilja, teško je da se upusti u jednu atletsku disciplinu koju zovu najteža", sugeriše Nedeljko."Probao sam i neke ultramaratone. To iziskuje mnogo vremena, a i troši se organizam. Ne može neko ko je zaposlen stalno da to postigne. A nije ni zdravo za organizam", dodaje on.

Zna se koliko alpinizam traži i mentalnu i fizičku pripremu, a i oprema za ovaj sport je papreno skupa. Dodajte tome da vas jedan pogrešan korak deli od smrti u pojedinim situacijama i dođe se do zaključka zašto se mnogi nikad ne opredele za penjanje."Moram da priznam da je to mnogo veći izazov nego trčanje maratona u dolini, tako da kažem. Pre svega iz bezbedonosnih razloga, onda i zdravstvenih. Opasnosti vrebaju na svakom koraku u visokim planinama. Odron kamena, lavine, pukotine u lednicima. Uz to se treba osposobiti odgovarajućom opremom za kretanje po takvim terenima. Zdravlje je na koncu 'biti ili ne biti'. Kod mnogih se dešavaju problemi sa srcem, plućima, trombovi, embolije, tako da je tu rizik veći. Probao sam i to, pa sam se vratio na manje nadmorske visine. A sada u svetu postoje čak i maratoni koji se trče na tim visinama 5, 6 hiljada metara, na Tibetu, Severnom Polu, u pustinjama, Sahari. Ljudi traže neke ekstreme da bi se pokazali. Probao sam, ali je zdravlje ipak na prvom mestu", savetuje Todorović.

I sam je bio u nekolicini opasnih situacija, a zauvek će pamtiti odlazak na Pamir, planinski venac koja se rasprostire na teritorijama Tadžikistana, Kine, Kirgistana, Avganistana."Bilo je i opasnih treutaka. Da kažem, na ovim nižim planinama, po Jugoslaviji i Evropi najveći problem je bilo nevreme. Tu je rizik od udara groma, lavina ili pada. Nažalost, znao sam ljude iz tih krugova, koji su stradali, ali događa se, to je tako. Lično nisam bio u nekoj neposrednoj smrtnoj opasnosti, ali kad sam bio sa ekipom na Pamiru, okolnosti su bile takve da vremenske prilike nisu dozvoljavale da u datom trenutku, kada je trebalo da idemo na vrh, tamo i završimo. Bilo je loše vreme i izabrali smo da odemo na jedan niži vrh. Odmah tu pored. Kad smo bili pri kraju, saznali smo da je na pamirskom platou zbog tog nevremena smrznuto nekoliko ljudi. Nisu se vratili. Tako da, kad smo sabrali tih 20 i nešto dana boravka na Pamiru, saznali smo da je, ne samo u tom delu gde smo mi bili, nego i u drugim delovima, stradalo mnogo više ljudi nego što smo znali", priseća se Todorović.

Ovaj period njegovog života potrajao je do kraja osamdesetih godina, a pamtiće i odlazak na Mon Blan."U početku, kad sam išao na Mon Blan, to je bilo poluturistički, ali zahtevno. Negde u septembru, naše novine su ovde objavile da je te godine u masivu Mon Blana, dakle ne čitavih Alpa, nego Mon Blana, stradalo više od 200 ljudi. U principu su to turisti koji idu nepripremljeni. Žičara ih izveze donekle, onda su tu nevremena, idu po lednicima, nepažnja... Da ne pričam. Tako da tu ko nije pripremljen tehnički, fizički i psihološki, u riziku je", upozorava Todorović.

Bilo je i scena kada mu je poznavanje meteorologije i vremenskih fenomena pomagalo da sačuva prisebnost."Evo sad sam se setio kad smo išli na taj niži vrh, u jednom momentu čuje se grmljavina i na nekoliko mesta na strminama odvaljuje se led, ledena lavina. To je bilo na oko 2, 3 kilometra od nas. I onda sam zaključio da ne može lavina da bude na više mesta istovremeno. Može samo u jednom slučaju - zemljotresa. Slično sam doživeo na Pamiru, ali su okolnosti bile takve da smo imali sreće", kaže Nedeljko.Prepričao nam je i zašto se od fudbala oprostio veoma rano, kada mnogi momci danas tek počinju ozbiljnije da se bave njime.

"Igrao sam od početka gimnazije u Radu i onda sam u 18. godini pozvan da budem u prvom timu. Bio sam tamo sa njima, išao na treninge i utakmice nekoliko meseci, ali nisam bio u prvoj postavi. Krenule su i studije. Morao sam da odlučim. Malo su drugačiji međuljudski odnosi u fudbalu, pogotovo već tih godina je krenuo i novac više da ulazi u taj sport, a s druge strane su iz 'večitih', pre svega iz Zvezde u Rad došli oni koji nisu imali mesta u prvom timu Zvezde. Tako sam ja izgubio neko mesto da se iskažem, ali sam mogao da odem i u neki drugi klub. Uz to sam već tad počeo da nosim i naočare i mogućnost uočavanja lopte, pogotovo u sumraku ili pod reflektorima je bila smanjena. Da je tada bilo tih naočara sa dioptrijom, koje obezbeđuju da kad lopta udari, da ne strada oko, možda bih i produžio s fudbalom. Ali sam ipak napustio i okrenuo se studijama".Boravak u Radu doneo mu je i neke zanimljive susrete, jedno vreme proveo je i u Slaviji, a "karijeri" atletičara posvetio se posle 1984. kada je između ostalih sreo i atletsku legendu Franju Mihalića.

"Iz Rada, dve generacije ispred mene igrao je Ivan Golac i stanovali smo u istom kraju. On je već kad je ušao u prvi tim, vrlo brzo prešao u Partizan. Igrao sam i protiv jednog od najboljih timova Zvezde u to doba, (Zoran) Filipović, (Mihalj) Keri, (Mile) Novković, (Miodrag) Odavić, (Branimir) Babarogić. Igrao sam i protiv Duleta Savića, samo ne u Radu. Imam i jednu sliku sačuvanu, on i ja skačemo u duelu, on kao centarfor, ja sam bio centarhalf. To je davno prošlo vreme, sad više pričam koliko imam maratona istrčanih", uz smeh konstatuje naš sagovornik.Nedeljko je i danas među najaktivnijim srpskim rekreativnim maratoncima, jer postoji mesto gde se vodi evidencija ko je istrčao i koliko maratona."Kad sam počeo da trčim, počeo sam i da vodim evidenciju svakog treninga. To radi većina trkača, čovek prati svoje napredovanje i mogućnosti i onda proceni šta može ili ne može. Sad u poslednjih nekoliko godina, moj drug iz Futoga imao je najviše maratona državljana Srbije. On je otvorio sajt i prikupljao podatke o maratoncima, koliko imaju maratona, koja su vremena, sve strogo. Ja sam posle njega, kad je objavio tu inicijalnu listu, bio odmah iza njega po broju maratona. Posle sam pao malo, ali mislim da sam sad na nekom četvrtom mestu. Tu se sabiraju maratoni i ultramaratoni, a ja sam sa ovim drugim prekinuo. Od maratona imam 188 sa ovim poslednjim u Beogradu, a trčao sam i osam ultramaratona. Trojica mojih kolega su prebacila broju 200, a glavni, autor sajta je otišao i na više od 300", priča Todorović.

Kada ima priliku da trči maraton u Srbiji, to će i učiniti, mada je do sada obilazio i evropske gradove gde je trčao."Brisel, Solun, Budimpešta, Segedin, Podgorica, Krakov... Na berlinski maraton nisam išao, treba više novca, a i neko pravilo je da kad imam maraton u blizini ovde kod nas, uvek se opredelim za njega, jer na taj način dajem doprinos da se promoviše ta neka sportska kultura kod nas. To se i vidi, osamdesetih, devedesetih nas je bilo malo. Do pre 20 godina sam znao oko 200 maratonaca i svima sam znao imena, godišta rođenja, kategorije. Mi smo izneli taj maratonski pokret, ali u poslednjih deset godina me raduje što imam mnogo mladih i ženskog sveta. Tome je doprineo i Beogradski, ali i drugi maratoni u Srbiji".Nedeljko je i autor stručno-naučne studije koja je uvezala dve njegove velike ljubavi - atletiku i meteorologiju, pa o tome danas postoji pisano svedočanstvo i na Fakultetu za fizičko vaspitanje.Već desetak godina trči po osećaju i ne vodi striktno računa o vremenu, a onima koji bi da se bave sportom zbog zdravlja, šalje nekoliko saveta."Atletika je najjednostavniji i najpristupačniji sport. Nema tu nekih posebnih izdataka, osim patika, koje čuvaju nogu i telo i nešto malo, majica, šorts, trenerka. To je svakodnevni deo odeće. Treba imati osnovne principe, redovnost i postupnost. Nema ništa preko noći da se postigne... Krene se lagano. U početku hodanje, pa onda kombinacija hodanje i trčanje. Pa posle odeš na neku trku čisto da gledaš i kad vidiš radost onih koji prođu kroz cilj. Vremenom se upoznaš s ljudima i kreneš sutra malo ovamo, za mesec dana na neko drugo mesto. Pomažu se ljudi, stimulišu i kilometri se ređaju. Mislim da je sada bilo pet do deset posto ljudi koji su prvi put trčali maraton", zaključio je Nedeljko Todorović.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram