Igor Milanović, legendarni vaterpolista koji je slavu stekao pod kapicom Partizana i reprezentacije Jugoslavije, govorio je za Nova.rs o brojnim aktuelnostima.
Sa Milanovićem, koji je nešto manje od dva meseca proveo u Peruu kako bi pomogao jednom brazilskom timu na regionalnom takmičenju, smo se po povratku u Srbiju dotakli raznih tema – od kulture, preko angažmana u Novom Beogradu do stanja u Partizanu:
„Vaterpolo priča, jedan klub me zvao kao ispomoć, bio sam u Brazilu kao ispomoć. Više me je turistički oduševilo nego sam vaterpolo. Brazil je dosta napredovao, igra ozbiljan vaterpolo, bio sam prijatno iznenađen uslovima, brazilskim načinom i pristupom vaterpolu, ali ostao je na amaterskoj osnovi. Zbog kulture sam najviše i išao, upoznao sam tamošnji narod. Izuzetno su gostoprimljivi, imaju peruanski izgled… Lima, 11 miliona, sudar bogatstva i siromaštva koji se ovde malo više vidi“, rekao je Milanović na početku razgovora za Nova.rs o svom poslednjem iskustvu.
PROČITAJTE JOŠ:
Na pitanje da li ima želju da nastavi južnoameričku avanturu, nije krio da pozivi postoje, ali…
„Mene stalno zovu, ali u Južnoj Americi nema uslova za rad. Ako se to poboljša ali nema tamo uslova, neću se vraćati. Da idem samo zbog finansija… Odvaja me od porodice, to mi ne odgovara u ovom trenutku.“
Ono što ipak ovim „izletima“ daje posebnu draž je mogućnost da upozna druge kulture, a Milanović je to istakao kao jedan od najvećih dobitaka bogate karijere:
„Moja karijera je imala najveći uticaj na formiranje moje ličnosti. Ceo život se bavim sportom, jedan veliki intenzitet, a već kao dečak sam proputovao manje-više celu Jugoslaviju, neke susedne zemlje, Mađarsku, Italiju… Ta šiirina koju da svaki odlazak sa svog lokala donelo mi je priliku da svet vidim malo drugačije u odnosu na svoje vršnjake. I danas se spakujem za pet minuta, nemam putne groznice. Navikao sam da živim kao nomad. Sad mi prija neki mir, u ovoj fazi života, neka mirnoća, uz prijatelje u mom selu, komšije razne.“
Dotakli smo se i teme muzike. Poznat kao dobar gitarista, na pitanje da li još uvek ima običaj da zasvira, istakao je:
„Pomalo i sviram. Otkako mi je supruga umrla, taj deo se malo i ugasio. Do te 2012. sam povremeno svirao, imao i neke izlaske na binu. Sada sam taj plamen malo ugasio, ali razgoreće se i to.“
Na pitanje kako vidi šanse reprezentacije Srbije na predstojećim šampionatima Evrope i sveta, ali i Olimpijskim igrama, rekao je:
„Sigurno zadatak Uroša Stevanovića nije lak, Srbija više nema taj kvalitet gde može da dobije utakmicu na bazi individualnog kvaliteta, gde može da računa da postoji neki Andrija Prlainović, Milan Aleksić, Stefan Mitrović, da rešavaju utakmice na jedan lakši način za trenera. Sad trener ima jedan kompleksniji način i mnogo veći uticaj na stvaranje igre. A i drugi su željni da sruše Srbiju. Ja se nadam da ćemo uspeti da obezbedimo nastup na Olimpijskim igrama, u suprotnom bi bilo dosta posledica. Vreme je da se ujedini srpski kvalitet, da duvamo u isto jedro, da tamo osvojimo medalju.“
Proteklu godinu obeležile su brojne trzavice, a Milanović je istakao da je sada trenutak da se svi ujedine:
„Nisam dugo u vaterpolo savezu i ne volim da pričam, bio sam ona tri meseca kad sam bio trener Novog Beograda. Video sam da postoji određeni polaritet u našoj maloj vaterpolo familiji, što mislim da nam nije potrebno. Imamo nekoliko vrhunskih ekipa, imamo jaku ligu, mislim da nam nije potrebna bilo kakva eskalacija van ovoga što smo zacrtali. Mislim da moraju svi klubovi da budu uključeni u to. Svima nama u tom vaterpolo svetu doprinosi svaka medalja koju raeprezentativci osvoje.“
Na klupi Novog Beograda je proveo nekoliko meseci, ali je malo nedostajalo da uzme trofej u Ligi šampiona. Posle peteraca je te 2022. godine na tron „starog kontinenta“ zaseo Pro Reko, a Milanović je istakao da mu je i danas žao što ga uprava kluba nije poslušala i dovela igrače koje je želeo:
„U Novi Beograd je dosta uloženo, šteta da nije osvojena titula Lige šampiona. Bio sam tamo nadomak, dva puta smo vodili sa po dva razlike, izgubili smo na peterce. Nesrećno smo primili golove, selekcija nije urađena na pravi način. Ja sam rekao neke stvari, dogodilo se kako sam i rekao. Oni su krenuli svojim putem, ja svojim. Evidentno je da selekcija igrača koje sam rekao da bi trebalo dovesti da je bila ispravna. Da smo imali golmana koji je bio na visini zadatka, mi bismo osvojili Ligu šampiona sa tri razlike. Predobri Žoiao Pedro je primio dva gola koje nije smeo. Mislim da je on trebalo da ostane, ali da dođe i jedan golman kvaliteta Branislava Mitrovića. Ali dobro… Ulaže se u taj klub, žao mi je što nije uzeta Liga šampiona, jer neće ovo moći doveka da traje.“
PROČITAJTE JOŠ:
Ipak, istakao je da prati svoju nekadašnju ekipu:
„Raduje me što sad igraju dobro, zbog ljudi sa kojima sam radio tamo i ostavili smo dobar trag. Želim im da osvoje Evropu, jer ne verujem da Srbiju i regionalnu ligu može neko da im oduzme. Pratim utakmice koliko mogu, to su sve divni momci.“
Sa druge strane, Partizan, klub u kom je stasao i stekao slavu, prolazi kroz možda i najteže trenutke u istoriji, što je Milanović istakao kao posebno bolno, ali i kao problem koji bi mogao da utiče na budućnost vaterpola u Srbiji, s obzirom na broj velikana koji su potekli sa bazena na Banjici:
„Ne znam… Partizan je tu dao veliki broj igrača. U kojoj se situaciji nalazi, sigurno da je to jedna refleksija. Ja nemam uvid u mlađe kategorije, bio sam u Grčkoj godinu dana… Nisam siguran da imam dobar pregled, ima kvalitetnih klinaca, ali moraju da postoje uslovi za trenažni proces, igru… Brine me situacija Partizana. Šta je urađeno sa objektom na Banjici… Nešto se tu čudno dešava, da Partizan nema gde da trenira, da se došlo od jednog stanja pravno-imovinskog gde su postojala neka prava na tom objektu, da se došlo do toga da nema da se trenira… Možete da zamislite koliko me to boli. Ne iritira me, jer već sam video ljudsku zlobu svih dimenzija. Zarekli smo se kad smo došli u klub svojevremeno da ćemo osvojiti Ligu šampiona, to smo i uradili 2011, a posle čega je sve krenulo nizbrdo. Meni je supruga preminula 2012. godine, klub sam napustio u decembru 2011. Banjica je moj dom, možete da zamislite kako mi je? Mora to da se ispita.“
Neizbežna je bila tema Novaka Đokovića:
„Novakovo ime kad čujem imam utisak da moram da ustanem i stanem mirno. Od njega može dosta da se nauči, krivo mi je što nisam gledao način na koji trenira. Kad igra pet setova u nedelju, a već u utorak ide negde i igra opet, mora da smesti i proslavu, put… Taj sport mu je dao jednu kompletnu tehničku spremu kako bi mogao da dođe do izražaja talenat, taktika… Novak bi trebalo da nam drži čas o više stvari nego što je samo sport. Njegova odluka da poštuje svoje telo i da niko nema pravo da utiče na njega, zbog čega je bio i protiv celog sveta… Zaslužje poštovanje celog sveta i moramo od njega da učimo, da gledamo šta radi. Vidim da se bavi sistemom disanja, ponekad imam utisak da bih mogao da mu pomognem. Verovatnije je da bi situacija bila obrnuta.“
Sa druge strane, o Nikoli Jokiću bio je nešto skromniji:
„Jokića pratim kroz novinske naslove, ne gledam NBA, nisam toliki fan, ali poštujem sve što je uradio.“
Za kraj, Milanović je, na pitanje šta bi poželeo u novoj godini, rekao:
„Šta bih poželeo za sledeću godinu? To ona pitanja što se postavljaju misicama? Mir u svetu, eto to bih poželeo.“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar