Krenuli po zlato, a okliznuli se na pragu: Treba li Pešić da ostane selektor

Sada se svi utrkuju da pokazuju rukom na krivca, a odgovornost, barem za sada, niko nije preuzeo.

Nismo dobili odgovore na mnoga pitanja, a očekuje se da Svetislav Pešić održi konferenciju za medije nakon što se vrati iz Minhena. Naravno, u obavezi je Pešić i da podnese detaljan izveštaj KSS sa Evrobasketa u kome bi mogli da saznamo mnoge detalje. Pod uslovom da on bude transparentan ili barem delimično javno objavljen.

Pitanje koje se provlači da li bi on trebalo da ostane na klupi Srbije. Uprkos krahu reprezentacije deluje da Srbija u ovom trenutku nema bolje rešenje za selektora. Pešić je uspeo da napravi selekciju u kojoj nije bilo otkaza iz raznih razloga, čak su se i povređeni igrači javili na prozivci.

Sve ovo je pokazalo da je uspeo da okupi košarkaše i da je njegov autoritet presudio da svi budu spremni da nastupaju za Srbiju. Prvi udarac selekcije bilo je otpisivanje Miloša Teodosića, a kako to obično biva u Srbiji sve je ubrzo zaboravljeno nakon što su nanizane pobede na turniru u Hamburgu, u kvalifikacijama za Mundobasket i u grupnoj fazi Evropskog prvenstva.

Ipak, već je utakmica osmina finala pokazala jedan od problema. Srbija je igrala bez energije i bez plana B u odbrani na tom meču. Znali smo i pre početka turnira da najgore branimo šut za tri od svih selekcija, a ujedno i da je to jedini način na koji Italija može da nas savlada.

Sve one dobre stvari sa preuzimanjem, igranjem igrača na različitim pozicijama, dobra rešenja u napadu… Sve je to ubrzo palo u vodu.

Ipak, stručni štab nije pronašao način da promeni odbranu u trenutku kada je Marko Spisu sasuo nekoliko trojki u nizu. Nije bilo flastera, nije bilo udvajanja, a možda je razlog u tome što niko nije dovoljan autoritet da Pešiću kaže da bi nešto trebalo promeniti. Udvajanja, promena petorke, vraćanje petorice koji su nosili igru u prvih 20 minuta.

Jedno poluvreme je ogolilo istinu da Srbija ne može bez Nikole Jokića (+11 kada je bio na terenu, -19 kada nije bio), pa je otuda i neshvatljivo zašto nije vraćen u igru prilikom serije Italijana (ali i zašto ona nije prekinuta tajm-autom). Imali smo očajan šut iz daljine, ali nismo prodirali ka košu da mi smo to zamaskirali. Jokić je odigrao tek 28 minuta, mnogo manje nego i u grupnoj fazi.

Srbija je otišla na šampionat bez pravog šutera na dvojci, a Vanja Marinković je trojkama na momente uspeo da to pokrije. Kada je i on stao (imao i stomačne probleme), došlo je do potpunog raspada u napadu.

Pešić nije imao bilo kakvu alternativu, sve vreme se igrao isti napad, ista odbrana, nije bilo prilagođavanja protivniku i neka drugačija rešenja. Prosto nismo imali kako da iznenadimo rivala.

Možda bi odgovor bio u tome da se osveži ili ojača stručni štab nekim iskusnijim stratezima, a da se Pešiću dozvoli da završi olimpijski ciklus. Potrošio se Aleksandar Đorđević radeći sa Srbijom (sada su mu preči klupski izazovi), Igora Kokoškova smo sami potrošili da bi maskirali druge probleme koji postoje u kući košarke, a sada pravu, dostojnu alternativu ni nemamo.

Pešić je odlučio da se kocka sa povredama i da na prvenstvo povede rovite Milutinova i Nedovića, kada se uz to dodaju hronični umor igrača, te nesrećni stomačni problemi Marinkovića jasno je da je rotacija bila neobično kratka.

Lako je pametovati posle bitke, ali pre nego što se donese neki ozbiljniji zaključak treba čuti izveštaj Pešića. A i KSS bi mogao da prekine „zavet ćutanja“ koji ga krasi godinama unazad i odluči da li je Pešić uradio dobar posao ili ne. Odluke moraju da se donose na vreme jer nije tako daleko taj novembarski prozor kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Bez plasmana na Mundobasket bi sebi praktično i zatvorili vrata Olimpijskim igrama. Zamislite da reprezentaciju u punom sjaju gledamo tek na Evrobasketu 2025…