Teo otkrio da li ostaje u košarci: Nisam je (još) naučio do kraja...

Ove reči govore o tome da Teo planira i dalje da se bavi košarkom, odnosno da je samo igračku karijeru završio.

Posebno obratite pažnju na poslednju rečenicu.

„Dragi prijatelji, poštovani ljubitelji i poznavaoci košarke,

Pre svega hvala vam na 30 godina zajedničke borbe, uživanja, radosti i tuge. Došao je trenutak da se oprostim od jedne faze svoje ljubavi prema magičnoj igri pod obručima.

Iza mene, iza nas, je mnogo želje, borbe, odricanja. Osvojenih trofeja, ali i izgubljenih finala. Sve je to košarka i sve je to život. I ja ne bih ništa od toga menjao, baš sve bih – opet isto!

Hvala mojim Valjevcima, mojoj Srbiji. I svim trenerima uz koje sam imao prilike da učim košarku.

Nisam je (još) naučio do kraja. Razmenjivaćemo znanje i iskustvo još dugo ona i ja. Do kraja života.

Ne bih posebno isticao pojedince, odlučujuće minute, najvažnije utakmice… Jer, svaki od tih „detalja“ (treneri, saigrači) bili su važni za moju karijeru.

Najveća zahvalnost ide mojoj porodici. I najveći ponos je kod njih. U poslednje vreme, shvatio sam da je najveće bogatstvo moje igračke karijere – imaću šta da pokazujem deci! Samo da još malo porastu… Pred njima ću biti i jesam – najispunjeniji.

Ne bih da pravim ličnu grešku na kraju, pa ide jedna grupna poruka: „Neizmerno HVALA svakom, ali doslovce, svakom saigraču. Svi ste vi od mene pravili boljeg košarkaša. Pamtim to“.

Svi mi igramo za navijače i zbog njih. Zato, hvala i njima, iskreno i od srca. Prijali su aplauzi i podrška. Kritike motivisale, zvižduci jačali. Bez obzira na klupsku pripadnost, navijač uvek zahteva poštovanje nas zbog kojih su došli u dvoranu. Tokom karijere nisam mnogo čitao komentare niti obraćao pažnju na društvene mreže, ali sam jako dobro osećao svaki uzdah u hali. I svaki muk. Odatle dolazi inspiracija, zbog toga teraš sebe da budeš bolji. I sad, da ne odstupim mnogo od sebe, a poznato je da emocije nisam mnogo otvarao za javnost, ovu ipak želim i moram da podelim: želja mi je da se zna kako sam karijeru završio u klubu koji u mom srcu ima – dominantno mesto.

O ljubavi prema Srbiji, igranju za njen grb i pod voljenom trobojkom, rekao sam sve na parketu. Rečima je nemoguće opisati taj jedinstveni, divni osećaj koji još tinja u meni. Moja otadžbina će za mene zauvek ostati najvažnija i najvoljenija.

Još jednom hvala košarko, vidimo se i nadalje, samo bez patika, dresa i šortsa“, saopštio je Teodosić u pismu dostavljenom redakciji Nova.rs.