17
Sećam se da sam se budio noću kako bi gledao reprezentaciju, kako bi učvrstio ljubav prema košarci, kako bi se oduševljavao trojkama Milana Gurovića.
Ej, mi smo dobili Amere… Samo je pobednik išao u borbu za medalje, jer smo se sreli u četvrtfinalu. Evo, i sad se naježim kad se setim te i tih utakmica, kad smo usred Indijanapolisa bacili čuvene Amerikance na kolena i prošli u polufinale Svetskog prvenstva 2002. godine.
U tinejdžerskom dobu tada, kao 15-godišnjak, veliki uticaj na formiranje i kasnije razvoj ličnosti imaju oni na koje se ugledate. Ili ih gledate, veličate, smatrate nekim nedodirljivim herojima, uzorima.
PROČITAJTE JOŠ
Sale Đorđević, Dejan Bodiroga, Saša Danilović, Gurović i ostali, bili su ti u mojim očima, baš u tom periodu prelaza iz osnovne u srednju školu. Sport nam je bio sve, košarkaška zlata 2001. iz Istanbula i godinu kasnije iz Indijanapolisa su se slavila kao ništa pre i posle toga, sve drugo je bilo manje važno.
Svi smo šutirali na koš i oponašali nekog od igrača, ili dribling Bodiroge, ili trojke Saleta i Gurovića uz odbrojavanje „3, 2, 1“ i oponašanje zvuka sirene za kraj utakmice. Kakva sreća, kakve emocije, urezane zauvek.
Zato, hvala svim asovima za scene iz detinjstva od kojih cakle oči, posebno hvala Milanu Guroviću za one četiri trojke protiv Amera i neizmernu sreću.
Iako kao dete imam najlepšnja sećanja, danas Milan Gurović sa decom (više) ne bi valjalo da radi. Svetski prvak koji i dalje treba da bude idol, ponaša se onako kako nikako ne bi smeo.
Diže tenziju, seda na klupu kad mu se prohte, vrši pritisak na sudije, igrače, preti kome stigne, dobacuje… Šutira loptu nogom u plafon kad mu se ne sviđa odluka sudija!? Ili igra i neki potez.
Je l’ vam deluje suludu i sumanuto ovo što čitate? I meni… Ali je, nažalost, tako.
Nasilnicima mesta u sportu nema, ne juče, danas ili sutra – nikad. Oko toga nema sporenja, ne bi smelo da bude. O tome da li je želeo ili uspevao da švercuje igrača u juniorskom uzrastu, bojim se i da pomislim, a dešava se.
PROČITAJTE JOŠ
Sportista, bivši šampion, uzor, a danas… Danas je zamoljen da napusti parket zbog ponašanja, ali se na isti vratio bez majice i počeo prvo da smiruje, a onda da udara, pa su neki završili i u Urgentnom centru! I to momke od po 20 i nešto godina, mogu deca da mu budu.
Tako se ne smiruje tuča usijanih mladih glava, tako se ne reaguje, i to nije pametovanje iz fotelje, već treba da bude svima u mislima kad dođe do eskalacije na terenu. Jeste mu i dete bilo u gužvi, ali rešenje nije sumanuto dalje tući sve ostale. Usput ih i zakucavati za zid, šta sad, kakve veze ima.
Pa, ima. Zato, hvala za sve, ali sad što dalje od dece koja su u košarci ili tek ulaze u nju. Jer, treba neko i da vaspitava te mlade naraštaje, usijane glave, oko kojih leti sve i svašta u današnje vreme. Da li ove reči imaju neki uticaj ili ne, poenta da je oni u čijim rukama je moć odlučivanja treba da reaguju.
Nemo posmatranje, okretanje glave, da se zažmuri na jedno oko i slične metode nikad nisu donele ništa dobro. A neke granice su već pređene… I nije dobro, stvarno nije.
BONUS VIDEO Mića Berić: Kod Gudurića je lopta kad se rešava, a Ataman i Sijena na F4?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
