U velikom intervjuu za Nova.rs, legendarni kapiten Partizana i bivši košarkaški reprezentativac, Miroslav Mića Berić, govorio je šansama svog voljenog kluba ove sezone u regionalnoj ligi, odnosu Evrolige prema našoj košarci, ali i o odnosu javnosti prema našem najboljem košarkašu, Nikoli Jokiću.
Berić je za „Novu“ priča o razlozima napuštanja funkcije potpredsednika KK Partizan, svojoj odluci da podrži opoziciju na predstojećim izborima, ali i o sramotnom odnosu režimskim medija prema Dejanu Bodirogi.
U drugom delu intervjua, Berić se prisetio i velikog uspeha košarkaške reprezentacije na Evropskom prvenstvu, 1995. godine, napominjući da ništa ne može da se meri sa tim uspehom.
Pročitajte još...
„Ta euforija je bila neopisiva, naročito ako uzmemo u obzir period sankcija i ratova koji je bio iza nas. Taj doček je bio spontan, ono što se dešavalo ispred Skupštine Beograda niko nije organizovao. Svih sledećih godina se u tu priču uključivala politika, pa se događaj organizovao ispred Savezne skupštine, borili su se ko će da organizuje doček… Ta godina je neponovljiva“.
Početak sezone obeležio je povratak najboljeg evropskog trenera Željka Obradovića u Partizan. Kako procenjujete domete ovog tima ove sezone?
„Ja sam optimista. Dolazak Željka je izazvao veliku euforiju i stvorila se atmosfera da ćemo odmah dotaći krov sveta. Ljudi u tim situacijama zaboravljaju koliko je to težak proces. Ti si doveo najboljeg evropskog trenera svih vremena, ali to ne znači da će uspesi sami od sebe dolaziti. To je proces i mora da potraje. Gledajući ovu sezonu, bilo je tu i uspona i padova, bolnih poraza, ali ipak deluje da sve ide u pravcu u kom treba. Sad dolaze najvažnije utakmice, najbitniji period, a sezona pamti po onom kako je završiš, a ne kako startuješ. Svakako je dolazak Željka pokretač dobrih stvari i pozitivan tektonski poremećaj, ne samo za Partizan, već i kompletnu srpsku košarku“.
Govori se da je ovo veoma talentovan tim, ali da im je potrebno da se naviknu na Obradovića i njegov sistem rada?
„Željko je ogroman autoritet i njegova pojava uliva određenu dozu strahopoštovanja kod igrača, pogotovo kod mlađih. Još kad Željko vikne, verovatno se oni i malo uplaše. Zato i kažem da je potrebno vreme – da se igrači naviknu na njegovo razmišljanje. Željko ne viče na igrače zato što ih ne voli, već zato što je perfekcionista i sve želi da dovede do savršenstva. To je njegov način i ja verujem da će igrači, kako sezona bude odmicala, biti sve opušteniji i da će prihvatati instrukcije bez preteranog stresa“.
Da li se to upravo desilo sa Jam Madarom, koji je posle promenjivog početka sezone, stabilizovao svoju igru u poslednje četiri utakmice?
„On je bio veoma dobar u poslednje vreme i vidi se da igra sa samopuzdanjem. To je veoma važno za igrača. Taj govor tela ne može da se ne vidi. On je baš primer – počeo je solidno, pa nije igrao, dobijao je malu minitažu jedno vreme, odigra jednu vrhunsku utakmicu, pa narednih nekoliko nema učinak. Sad se stabilizovao i počeo da igra u skladu sa svojim potencijalom. Znate, igranje u Partizanu nije kao igranje u drugim klubovima. Taj pritisak postoji na svakoj utakmici. Odigrao si odlično prethodnu utakmicu, već naredne se taj učinak, uslovno rečeno, zaboravlja i potrebno je ponovo biti na visini zadatka. Partizan je klub traži kontinuitet uspeha i nije lako nositi se sa tim. Posle jedne sezone u Partizanu, ti si spreman na sve. Pogotovo ako tim ima šampionske ambicije. Igranje za Partizan nosi posebnu draž. Naravno da nije lako, zbog očekivanja navijača, javnosti i pritiska o kom govorim, ali nošenje tog dresa može da ti da raketnu energiju koja će te kasnije vinuti u vasionu“.
To je onaj momenat kad Bogdan Bogdanović pokaže u dresu Atalnte da ga ne dotiče atmosfera i buka s tribina na NBA utakmicama?
„Kako Bogdana, posle svega što je prošao, može da fascinira atmosfera u NBA? Ne može on da oseti pritisak dok mu zvižde tamo dok šutira slobodna bacanja. Posle toliko derbija, igranja pred navijačima Zvezde, šta na njega može da utiče? On je nakon Partizana još i otišao u Fenerbahče, gde su navijači takođe strastveni, tako da njemu atmosfera u NBA dođe više kao pozorišna. Meni je iskreno žao ovih velikih NBA zvezda, jer nisu ni svesni šta propuštaju da vide i dožive. Kad bi doživeli ovakvu atmosferu, mislim da bi bili još bolji“.
Koliko će na evropsku košarku uticati činjenica da su ruski timovi izbačeni iz takmičenja?
„Aposlutno sam protiv mešanja politike u sport. U prvoj povelji Olimpijskog komiteta napominje se da je zabranjeno mešanje politike u sport. Svedoci smo da se danas dešava suprotno. Naglašavam da sam protiv svakog vida agresije, žalim svaku žrtvu i voleo bih da nikad nigde ne bude rata. To sa izbacivanjem nije smelo da se dogodi, ti sportisti aposlutno nemaju nikakve veze sa političkom situacijom. Ta tri ruska kluba, koja su izbačena, vrlo verovatno bi otišla u Top 8. Dva kluba sigurno, a jedan je imao 90 odsto šanse da to učini. Zbog toga se dovodi u pitanje regularnost čitavog takmičenja“.
A može li ovo da znači i otvaranje prostora za timove sa Balkana?
„Srbija i srpska košarka zaslužuju dva predstavnika u Evroligi. Po svim aspektima je to tako. Partizan je odavno morao da ima A licencu. Atmosfera koju stvaraju naši navijači ostavlja sve pod utiskom. Pa svaki igrač ističe da mu je igranje u Pioniru i Areni nešto posebno. Za njih je veliki doživljaj kad gostuju Partizanu ili Zvezdi. Zbog toga se i igra košarka, na kraju krajeva“.
Kako uopšte gledate na odnos Evrolige prema našoj košarci, stvaramo velike igrače, imamo reprezentativne uspehe, ali čini se da novac ipak diktira sve?
„Novac sve određuje. Kad bi se pojavio jedan klub iz Londona ili Pariza, sa moćnom finansijskom konstrukcijom, mislim da bi čak izgubili i ovo jedno mesto koje imamo. To je tužno, ali u to se pretvara evropska košarka. Pravljenje zatvorenog takmičenja je ubilo draž nacionalnih takmičenja. Pogledajte šta se dešava u Italiji, vi tamo možete da bude šampion, ali Armani ide u Evroligu“.
Koje su ključne razlike između aktulenih timova Zvezde i Partizana?
„Kao navijač Partizana ne mogu da budem u potpunosti objektivan, ali moram da priznam da je Zvezda u ovom trenutku pokazala da je za nijansu ispred Partizana. To pokazuje i tabela. Zvezda je napravila kompaktan tim, sa igračima koji godinama igraju zajedno, koji poznaju sistem Dejana Radonjića. Međutim, tek predstoje važne utakmice. Zvezda je dominirala u prva dva derbija, naročito u finalu Kupa Radivoja Koraća, ali to je nešto što se zaboravlja na kraju sezone. Niko se u junu ne seća ko je osvojio kup, već ko je osvojio reginonalnu ligu i ko igra u Evroligi. Mislim da nam sledi velika borba i da će Partizan, kako vreme odmiče, biti sve bolji“.
Bili ste deo legendarne ekipe koja je osvojila zlato na EP ’95. godine. Može li se išta meriti sa tim uspehom i osećajem koji ste imali po povratku u zemlju?
„To je nemoguće da se ponovi. Košarka je nacionalni sport broj jedan kod nas i mislim da sa tadašnjim uspehom ne bi moglo da se poredi ni to da eventualno postanemo svetski prvaci u fudbalu. Ta euforija je bila neopisiva, naročito ako uzmemo u obzir period sankcija i ratova koji je bio iza nas. Taj doček je bio spontan, ono što se dešavalo ispred Skupštine Beograda niko nije organizovao. Svih sledećih godina se u tu priču uključivala politika, pa se događaj organizovao ispred Savezne skupštine, borili su se ko će da organizuje doček… Ta godina je neponovljiva“.
Je l’ vam to bio najlepši trenutak u karijeri?
„Apsolutno. Svaki trenutak je bio takav da te je bukvalno podilazila jeza; od samog izlaska iz aviona, do one mase na aerodromu, pa vožnja autobusom… Od aerodroma do skupštine, sve vreme smo viđali parikrane automobile na putu i ljude koji nas pozdravljaju. Važno je zbog mlađih ljudi da naglasimo da tad nisu postojale društvene mreže i utoliko je ta organizovanost ljudi bila fascinantna. Svaki trenutak je bio za nezaborav. Ne znam da li je jedan prozor ili terasa bila prazna na putu za skupštinu. Taj balkon na kom smo se mi nalazili je od tog trenutka postao šampionski“.
Dodelu medalja obeležilo je napuštanje postolja od strane hrvatskih košarkaša. Ima li istine u priči da ste na to postolje, pošto su oni otišli, bacili cveće?
„Bila je samo naša interna šala da ćemo da stavimo cveće. To je bila priča, da bi moglo da se desi, ali to nije učinjeno. Mi nismo tokom takmičenja imali kontakt sa njima, jer je pritisak bio ogroman. I taj silazak sa postolja je rezultat političke odluke. Usledio je telefonski poziv, neko je preneo kako moraju da siđu s postolja. A karma je čudna stvar i od tog trenutka Hrvatska se više nije popela na postolje“.
Ne možemo, a da vas ne pitamo o Nikoli Jokiću. Očekujete li da on bude MVP i ove sezone?
„On ima bolji statistiku sad nego prošle godine kad je postao MVP. Bila bi ozbiljna pljačka da on opet ne dobije tu nagradu. Ono što on radi je više nego zadivljujuće“.
Delili ste svlačionicu sa brojnim velikim igračima. Sa kim od njih je Jokić uporediv?
„Jokić teško može da se poredi sa bilo kim. On je svoj i ostaće upamćen kao Nikola Jokić. Ali ako bih morao da kažem, s obzirom na njegovu poziciju, uporedio bih ga sa Divcem – i po košarkašoj inteligenciji i po pregledu igre. Divac je bio, pre dolaska Jokića u NBA, naš igrač broj jedan u toj ligi. Napravio je veliku karijeru i otvorio svim ostalim igračima vrata te lige. Iskren da budem, Jokić da je bio te godine na tom draftu na kom je bio Divac, sumnjam da bi mogao da uđe u NBA, posle dve sezone i kao igrač Mege. Zamislite samo koliko je evropskih igrača koji su mogli da naprave ozbiljnu karijeru u NBA, ali nikada nisu došli do te lige“.
Kako tumačite zamerke na njegov račun da nema dobar odnos prema reprezentaciji i da ga ona ne zanima?
„Pravi se preterana fama oko toga i iskreno mislim da je to glupost. Sramotno je da se jedna takva osoba, koja je najveći ambasador naše zemlje, uz Novaka Đokovića, predstavlja u tako lošem svetlu. Njemu treba prići i sa njim je potrebno razgovarati. Naravno, on isto tako mora biti svestan da će mu uspeh u reprezentaciji doneti status legende. Jokić će ostati zapamćen kao naš najbolji košarkaš i on je zvezda nad zvedama, ali mora da zna da će mu uvek faliti jedno svetsko, evropsko ili olimpijsko zlato kako bi ušao u klub besmrtnih. Vidite to na primeru Kićanovića, Slavnića, Dalipagića; ljudi koji su rođeni 20 godina pošto su oni prestali da igraju možda i ne znaju za koje su klubove igrali, ali i te kako su svesni njihovog doprinosa za reprezetnaciju“.
Ove godine održaće se EP u košarci. Može li Srbija do tog dugo čekanog zlata? Sa Jokićem?
„Sa Jokićem je to potpuno druga reprezentacija. Ako budemo imali tandem Jokić – Bogdanović, uz ostale igrače, to je onda veoma jaka reprezentacija“.
Mislite li da će se svi odazvati?
„To je uvek pitanje. Za Bogdana tu nema preterane sumnje i ne treba mnogo razmišljati o njemu. On je uvek tu za reprezentaciju. Sa Jokićem se, s druge strane, mora popričati i moraju mu se predočiti određene stvari, ali mora i da se smanji ta tenzija koja prati priču oko njegovog učešća u reprezentaciji“.
BONUS VIDEO: Željko Obradović o promeni kapitena i ponašanju košarkaša Partizana
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare